- Autonomija - https://www.autonomija.info -

PAVLE RADIĆ: U začaranom krugu poraza

Neshvatljiva je lakoća srpske politike da skoro po pravilu u kontinuitetu bira najgora rešenja. Neshvatljiva je nesposobnost predviđanja pogubnih posledica koje slede zbog rđavih rešenja. Odbijanje dogovora sa Kosovom pod okriljem EU još jednom potvrđuje fatalnu gubitničku prirodu srpske politike.

Surovo i bolno, ali je tako. Kao i u poslednjih dvadesetak i više godina, srpska politika nije ni ovaj put propustila priliku da donese rđavu odluku. Odbijen je dogovor sa Kosovom pod okriljem EU. Politička tvrdoglavost, zadrtost, nedostatak vizije i hrabrosti. Sve to na vlatitu štetu. Povlađivanje nacionalističkoj umišljenosti i odsustvo bilo kakvog osećaja za realnost rezultirali su odbijanjem sporazuma. Time se za ko zna koliko dugo prolongiraju evropske integracije i normalan život i Srbije i Kosova.

Kontinuitet rđavih rešenja

Kontinuitet je to iste politike: Milošević, Koštunica, Tadić, Nikolić-Vučić-Dačić… Kontinuitet je to tvrdoglavog biranja rđavih rešenja i pokušaja da se nacionalističke fikcije „pregovorima“ nekako nametnu drugima, kad im već ta rešenja nismo mogli nametnuti silom. Iz nedavne prošlosti, ako ništa drugo, moralo se bar naučiti da Evropa na to niti je pristajala, niti pristaje, niti će ubuduće pristajati. Ali avaj! Neverovatna je istrajnost u samozavaravanju i nesposobnost da se bar za jotu pomaknemo iz političkog slepila zbog kojeg Srbija srlja iz poraza u poraz. Neverovatna je provincijalna umišljenost srpske politike da je baš ona moralni centar sveta i jedini verodostojni arbitar u stvarima međunarodne pravde. Propali pregovori u Briselu su još jednom potvrdili taj pogubni kompleks srpske politike.

Slabašne nade koje su se pojavile čak i kod skeptika i razboritih ljudi da će ovaj put možda prevladati razum uprkos smutnim biografijama pregovarača, pokazale su se kao još jedna bolna iluzija. Srbija ostaje u začaranom krugu poraza. U limbu političkog rastrojstva.

Treba se podsetiti na poražavajuću hronologiju srpskih političkih zabluda i iracionalnog ponašanja u kapitalnim pitanjima kao što su državno i nacionalno pitanje na kraju dvadesetog i početkom dvadesetprvog veka. Ogromna politička, moralna, emotivna energija masa i materijalni resursi su uludo proćerdani. Sve što je rađeno bilo je iščašeno je iz realnosti vremena i prostora. I osuđeno na propast. Evo kratke hronike zabluda i gubitništva.

Hronologija ćer(d)anja

Umesto trezvenog razmatranja krize i problema Srbije i Jugoslavije krajem osamdesetih prošlog veka, izabrano je političko nasilje, pučističko obaranje autonomije Vojvodine i Kosova i legitimne vlasti Crne Gore. Sa pretenzijama potčinjavanja i drugih republika bivše zemlje, izvozom „antibirokratske revolucije“. Umesto strpljivog dijaloga sa kosovskim Albancima, izabran je političko-policijski obračun sa albanskim kadrovima na Kosovu i tadašnjim saveznim organima. Nacionalizmom izmanipulisanom narodu trijumfalno je obznanjeno suludo hapšenje među kosovskim Albancima poštovanog, a Jugoslaviji lojalnog Vlasija. Umesto razložnog i ravnopravnog razgovora sa drugim republikama o uzrocima krize zemlje i njezinog nekonfliktnog rešavanja, Ustavom iz 1990.g izabrano je dezavuisanje federalnog ustrojstva Jugoslavije. Srbija se Miloševićevim ustavom prva jednostrano izuzela iz federalnog ustavnog poretka, pri tome drugima narodima i republikama spočitavajući secesionizam. Umesto mirnog rešavanja krize bilo novim formama republičkih odnosa, bilo njihovim sprazumnim razlazom, Srbija oslonjena na potčinjenu JNA opredelila se za ratno „čuvanje Jugoslavije“. Način na koji je Milošević objašnjavao zašto Srbija nije prihvatila sporazum republika na pregovorima koje je krajem 1991. i početkom 1992.g u Hagu vodio lord Karington, skoro u dlaku je isti načinu na koji sada srpski pregovarači objašnjavaju odbacivanje sporazuma sa Kosovom u Briselu. Umesto prihvatanja kompromisa u Rambujeu, srpska politika se opredelila za rat sa NATO. Prihvatljive alternative nazivale su se onda kao i danas, ucenama i ultimatumima, i na tome u javnosti danonoćno drobe propagandisti dok pregovori još traju. I onda i danas se govori da nasuprot legitimnih srpskih interesa stoji beščašće međunarodne zajednice. Milošević je tvrdio da „niko nema pravo da ruši zemlju koja postoji sedamdeset i dve godine“, Dačić danas tvrdi da je u Briselu nedostajao samo vagon za potpisivanje kapitulacije. I Milošević je, kao i sadašnji pregovarači, tvrdio da je pravda na srpskoj strani. I Milošević se, kao i današnji „državni vrh“, uzdao u rusku pomoć. I onda se, kao i danas, u osnovi likuje nad problemima Evropske unije i intimno priželjkuje njezina propast.

Predugo bi bilo nabrajanje nerazumnih odluka srpske politke sa dalekosežnim rđavim posledicama. Sadašnja više nego ponižavajuća pozicija Srbije je posledica rđave politike koja u kontinuitetu predugo traje. Sadašnjim generacijama je proćerdan život, a novim se ostavlja teška hipoteka kao rečit primer kolika je cena gluposti i neodgovornosti.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!