PAVLE RADIĆ: Svevišnji nas je, da oprostite, malo više zajebao

Zna On zašto

Priredio: Pavle Radić
18. sep 2020

Jezive slike sve brutalnijeg nasilja i obračuna po ulicama ne samo Beograda i Novog Sada govore da je ova država institucionalno razorena, a srpsko društvo da je teško obolelo. Hronično je to višedecenijsko stanje koje se neprekidno pogoršava. Masovno guranje glava u pesak i bezočne laži nadležnih zvaničnika kako bi relativizovali očiglednu patologiju kojoj su i prethodne, a pogotovo sadašnje vlasti uzrok, ne menjaju ništa na stvari. Naprotiv, i država i društvo – građani – time srljaju u još veći ponor. Kakva EU, kakav pristojniji život.

Ma koliko oguglali na sve učestalije i brutalnije nasilje, ima li iko normalan koga nisu zgrozili šokantni prizori nasilja iz Novog Sada gde razjareni monstrum mladiću kojeg je od batina onesvestio lomi ruke, dok ga nekolicina posmatrača sa strane ili mlako odvraća ili mu neki u batinanju nesrećnika čak i pomažu. Ili pak slike na televizijama i po novinama ostataka luksuznog džipa koji je u sred dana eksplodirao od podmetnutog eksploziva u jednoj od najprometnijih ulica Novog Beograda, neposredno kod stanice gradskog prevoza (u trenutku eksplozije džipa na sreću bez putnika, bilo je nedeljno podne), pri čemu je vozač ostao bez obe noge i nedugo je nakon prevoza u Urgentni centar preminuo, dok mu je suvuzačica srećom preživila. Ako još nije postala evropska Kolumbija iz najgorih dana, sa ovakvom vlasti, sa ovako raširenim kriminalom i korupcijom, sa ovako razorenim institucijama, sa ovako što apatičnim, što zaplašenim građanima, Srbija srlja da to brzo postane.

Nasuprot njene kolumbijske perspektive caruju laži i manipulacije masama, temelju na kojem parazitiraju duboko korumpirana vlast, dobro ugneždeni i osiljeni kriminalni gangovi i njihove međusobno umrežene strukture. Vlastodršci ponavljaju bajke o ekonomskim uspesima, novim investicijama, procvatu putne i komunalne infrastrukture što – je li – kao nikada pre menja lice Srbije. Svaki kritički glas razuma koji kazuje da se iza propagandnog meda i mleka kriju lažni pokazatelji, mutni poslovi smutnih investitora, da se javna dobra bezočno arče u korist privatnih džepova što skrivenih, što neskrivenih štićenika vlasti, od propagandne mašinerije dočekuje se na nož. Pri čemu vlastodršci namiruju svoje alave apetite na teret bede poreskih obveznika preko noći se smeštajući u kao bele medvede zaštićenu novobogatašku kastu.

Za sve to vreme vlast, Vučić, izmišljeno “nacionalno pitanje” svesno drži na visokoj temperaturi odvlačeći pažnju javnosti od samovlašća i kriminala. On i njegovi trbuhozborci danonoćno plaše narod izmišljenim opasnostima i neprijateljima, istim manipulativnim trikovima tobože braneći rod i državu zamlaćivanjem koje građanima trovanim medijima zvuči patriotski. Avaj.

Surogat patrioti (oni kojima patriotizam kroje tabloidi i izvikani mrsomudi iz parazitskih nacionalnih institucija) kažu: da je sreće i nezahvalnici bi zahvaljivali Svevišnjem što je u ovim sudbonosnim vremenima na čelo roda postavio istinskog mesiju (što je u žestokoj konkurenciji jurodivih srpskih spasilaca čija je poveznica kleronacionalistički prostakluk, gramzivost i bolesna sujeta izabrao baš Vučića, samo On, Svevišnji, zna). Doduše, prema Srbima Svevišnji nije milosrdan bez razloga, mi smo je l’ da nebeski narod iako smo u zemaljskom životu nekako uglavnom u traljama. Takva je valjda sudbina izabranih. S prethodnim mesijama – s Miloševićem na primer ali ne samo s njim – Svevišnji nas je, da oprostite, malo više zajebao. Zna On zašto.

I dok narod brine forsiranu dramatsku brigu šta će posle tolikih godina na vlasti Vučić konačno uraditi sa, za većinu demokratskog sveta odavno rešenim kosovskim pitanjem i šta ćemo sa Republikom Srpskom (zanosi se bolesnim iluzijama kako je otcepiti od BiH i pripojiti ovamo, kako su njeni tvorci i planirali kad su je stvarali, što i danas serbez javno govore Dodik i patrijarh Irinej), dok slavi pobedu kleronacionalista i pročetnika (uz naivne prograđanske izuzetke koji su stali uz njih ne shvatajući kud ih to vodi) na izborima u Crnoj Gori nadajući se njenom ponovnom priključenju pod srpsku kapu – u Srbiji gledamo institucionalno i moralno rasulo. Gledamo kako cveta korupcija i kriminal, kako se širi brutalno nasilje koje svakom građaninu postaje sve bliže. Gledamo skrnavljenje urbane i ruralne identitetske strukture Srbije i njeno potčinjavanje privatnim interesima. Gledamo kako bašibozuk koruptivno podiže kič znamenja i spomenike tobože do njih zaboravljenim nacionalnim velikanima, podižući zapravo spomenike svom prostakluku. Gledamo ritualna pritvorna tobože komemoriranja žrtvama besmislenih ratova i martirska naricanja politikanata. Gledamo čas u Beogradu, čas u Banjaluci primitivno srbovanje i provociranje drugih naroda sluđivanjem vlastitog naroda. Kič do kiča, glupost do gluposti, kriminal do kriminala.

Evo smo nekidan milošću Vučića i Dodika iznebuha dobili još jedan nacionalni praznik – Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave! Očas posla se njih dvojica dogovorili, kako to već uobičajeno mimo institucija rade o svim javnim interesima i odmah ozvaničili, što da se razmišlja i bespotrebno čeka kad narodu odmah treba nova tabloidno-patriotska šećerlema. A što sve više naroda sa obe strane Drine ide sa gaćama na štapu, pa ko za to pita kad nam je sad više nego ikad potrebna nacionalna sloga i, je l’ da, jedinstvo. Efemerije treba ostaviti po strani.

Dok dakle sve više gledamo gaće na štapovima kod sve više ljudi i sve veće divljaštvo po ulicama gradova i Srbije i Republike Srpske, važno je da osiljene kamarile sa obe strane Drine imaju nečim novim narodu da zamazuju oči. Otud nam, eto, iznebuha novog kič praznika tobože u spomen na heroje minulih vremena. Nije, nego.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Podešavanje
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga