- Autonomija - https://www.autonomija.info -

PAVLE RADIĆ: Silovanje Crne Gore

Videli smo šta se dešavalo u Crnoj Gori oko ustoličenja mitropolita Joanikija na Cetinju. Pratili smo pripreme tog, bez ikakve sumnje političkog daleko pre nego crkvenog obreda, kojim je trebalo da se tobože bez politike – bajagi mirotočivo, čisto crkveno – na tom po Crnu Goru i Crnogorce kultnom mestu, u kultnom manastiru, pod popovskim mantijama markira šta je srpski crkveni i – nadaju se silovatelji – uskoro svedržavni prostor. Pratili smo silovanje Crne Gore i muk onih – na koje su Crnogorci okrenuti nacionalnom i državnom suverenitetu i evroatlanskoj orjentaciji – računali da će na neki način pomoći zemlji članici NATO. A odatle, sem banalnih fraza mir, dijalog, tolerancija – šipak. Kao i ’91. početkom Miloševićevog nasrtaja na SFRJ, na druge narode i republike.

Pratili smo ponašanje crnogorske Pete kolone, koja je sasluživala silovateljima u sramnom poslu razaranja crnogorskog nacionalnog i državotvornog subjektiviteta.

U odbrani časti i dostojanstva ne samo svoga grada i manastira, ponosni građani Cetinja učinili su onoliko koliko su mogli. Svaka im čast! Nažalost, nisu imali podršku slično mislećih sunarodnika u drugim crnogorskim gradovima. Nisu im se pridružili ne okupljanjem na – od petokolonaškog režima strogo kontrolisanim putevima ka Cetinju – nego protestima u svojim gradovima, izražavajući na taj način solidarnost sa slobodarskim Cetinjem. Šta bi radili petokolonaši da su morali na razne strane razvlačiti na Cetinju koncentrisanu policijsku silu? Bi li Cetinjanima olakšali otpor poniženju? Ipak, najveća je bruka i sramota na crnogorskim intelektualnim krugovima, na akademiji(ama) nauka, univerzitetu(ima), kulturnim i umetničkim udruženjima – čast hrabrim i ustrajnim pojedincima – koji su mučali i šićardžijski sa strane gledali nasilje nad svojom državom i nacionalnim dostojanstvom, kao da ih se to uopšte ne tiče. Na dušu im.

Napadnuta spolja i iznutra, prelepa a zbog političkog jada čemerna Crna Gora ostaje sa svojim mukama. Nema sumnje da se zlu bez otpora neće predati, da neće pokleknuti. Pitanje je samo cene koju će platiti.

Vratimo se Srbiji, njenom novom velikom porazu i sramoti atakovanja na Crnu Goru, iako se pravi da oko tamošnjih nesreća nit luk jede, nit miriše. Vratimo se njenim interpretacijama „mirotočivog“ akta na Cetinju. Sva Srbija koja se oglašava, takoreći in corpore – čast malobrojnim pojedincima i udruženjima – po ustaljenom kleronacionalističkom klišeu koji malo ko dovodi u pitanje, jučerašnje događaje u Crnoj Gori svodi na – s jedne strane (Srpske pravoslavne crkve) dobronamernu i je l’ da miroljubivu nameru da se na Cetinju „skromno, isključivo crkveno“ ustoliči novi mitropolit, a s druge strane, na one koji se na Cetinju (i uopšte u Crnoj Gori) tome suprostavljaju, svrstavajući ih u crnogorske nacionaliste, montenegrine, ekstremiste i srbomrzitelje iza kojih stoji Milo Đukanović sa okupljenim kriminalcima. Po srpskoj skoro unisonoj interpretaciji, Milo ni po koju cenu ne da vlast. I to je izvor svih crnogorskih problema. Pa i jučerašnjih, „mirotočivih“. To tvrde srpski vladajući i opozicioni – uz nekoliko časnih izuzetaka – političari, popovi. To dominira u ocenama vajnih analitičara, javnih radnika, intelektualaca koji se oglašavaju. One koji misle drukčije se ignoriše i ne poziva da daju komentare. To dominira u svim informativnim medijima – kako onih pod Vučuićevom kontrolom, tako skoro isto – nažalost – i onih koji slove da su profesionalni i koji su u Crnoj Gori imali svoje izveštače.

Maske su pale. Slučaj hirotinisanja Joanikija na Cetinju je kao malo šta drugo razobličio srpsku političku, moralnu i medijsku bedu. Bezočna je zamena teza da su se u Crnoj Gori juče sudarili benigna namera SPC da samo obavi uobičajeni crkveni obred i ekstremni crnogorski nacionalisti organizovani od Demokratske partije socijalista kojom gospodari beskrupulozni antisrbin Milo Đukanović, koji bi da se po svaku cenu vrati na vlast. Đukanović dakako nije bez greha – najveći je kolaboracija sa Miloševićem u razaranju Jugoslavije – ali na meti srpskog kleronacionalizma nije zbog tog greha, nego zbog toga što je napustio Miloševićevu zločinačku politiku, što je bio ključni akter – svakako ne izvorni – u obnovi crnogorskog nacionalnog i državnog suvereniteta i evroatlanske orjentacije Crne Gore. Srpski kleronacionalizam – nastavljač Miloševićeve politike – to mu nikada neće oprostiti i u saradnji sa finansiranom Petom kolonom u Crnoj Gori, „mirotočivošću“ sada pokušava da sruši suverenost, nacionalni i državni subjektivitet kojem je simbolički, a dobrim delom i odlučujući tvorac, Đukanović.

Srbjiji i srpskom narodu planovi kanceroznog kleronacionalizma nikakvog dobra ne mogu doneti. Naprotiv, donose nam samo zlo, nesreće i nove sramote. Žalosno je što se iz poslednjih tridesetak godina skoro ništa nije naučilo.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!