PAVLE RADIĆ: Razbojnička pećina u kojoj živimo

Pristojnom svetu nema mesta u ovoj karikaturi od države

Priredio: Pavle Radić
26. apr 2019

Civilizovanim ljudima mučno je živeti u društvu sraslom sa zločinima u kojem polusvet na vlasti i oko nje državu svodi na karikaturu, na razbojničku pećinu u kojoj pristojnom svetu nema normalnog života pa beži tamo gde ga ima.

U Narodnoj skupštini Srbije bez ikakvih problema, kao narodni heroj, sedi ratni zločinac – sadista koji se decenijama patološki iživljava nad nezaštićenima, nad slabijima, nad manjinama, uz likovanje zatrovane svetine koja uživa u njegovim egzibicionističkim gadostima. Sa osuđenim ratnim zločincem u najvažnijoj instituciji države vlast dakako nema problema. Kako bi i imala kad je u rukama zločinčevog(evih) đaka. Čini se da većih problema nemaju ni opozicioni političari, iako su od zločinca izloženi baražnom vređanju i klevetama (da li ikom od opozicionara na um pala ideja da solidarno ne sede u skupštini dok u njoj, suprotno zakonu, sedi osuđeni ratni zločinac?). S tim nemaju problema ni kastrirane institucije države koje sa blaženim mirom prelaze preko očiglednog kršenja zakona, iako im je jedina svrha postojanja da se staraju o sprovođenju zakona.

Sa ratnim zločincem u Narodnoj skupštini nema problema ni uglavnom moralno obamrla javnost – izuzmemo li stamene pojedince, građanske grupe i NVO koje se bave zaštitom ljudskih prava i borbom za poštovanje zakona. Višedecenijskom promocijom nacionalističkog zla u Srbiji je došlo do inverzije skoro svih vrednosti. Podlosti, gadosti, zločini – čak i genocid – zaogrnuti bajagi-rodoljubljem smatraju se vrlinama i nacionalnim podvižništvom, a istinske moralne vrline i osuda zla, bez čega nema zdravog i prosperitetnog društva, smatraju se degeneracijom i nacionalnim otpadništvom. Na tim temeljima se u Srbiji više decenija senzibiliše i socijaluje javnost, pa nije čudno što smo došli do moralnog sunovrata, da smo kao društvo srasli sa zločinima i zločincima.

Ratne zločince štiti vlast koja je izašla iz istog šinjela kao i oni

Pored notornog Šešelja u Narodnoj skupštini, eno osuđenog ratnog zločinca Šljivančanina na promocijama, tribinama i prijemima SNS; eno osuđenog zločinca Šainovića u vrhu vladajuće nelustrirane SPS kako se blaženo smeška kao najveći pravednik; eno osuđenih ratnih zločinaca generala – Lazarevića kao uzor heroja i predavača na Vojnoj akademiji, Pavkovića koji piše o jelda ličnoj žrtvi za otačastvo iza koje su ostale masovne grobnice i hladnjače sa leševima Albanaca. Sve njih štiti vlast koja je izašla iz istog šinjela kao i i ratni zločinci. Štite ih službe bezbednosti, medijski ratni huškači iz devedesetih koji su opet zaseli na urednička mesta režimskih medija; štiti ih crkva koja je zločince podržavala i blagosiljala u nedelima zbog kojih su suđeni i osuđeni pred međunarodnim krivičnim tribunalom; štite ih potpuno kompromitovane nacionalne institucije u kojima dobro zbinuti sede jelda intelektualni uglednici od kojih se mnogi (ako i nisu bili očevi zločinačke ideologije) od nje se nisu distancirali iako je iza te ideologije ostajao zločinački trag i pustoš. Dok takvi dominiraju, za Srbiju sreće neće biti.

Nakon Miloševića, Srbija je – dominacijom nacionalista u postpetooktobarskim vlastima – izabrala Ćosićevu varijantu državnog nacionalizma. Ćosićovština je jelda uljuđena, naizgled civilizirana, ne izgleda brutalno poput Miloševićeve i uličarsko-šovinističke šešeljevske varijante. Ali kao i svaki nacionalizam naopako poima Srbe i Srbiju, susede, svet i vreme u kojem živimo, postpetooktobarske vlasti baštineći ćosićovštinu pokazale su se jalovim (izuzev u kratkom početnom periodu koji je okončan brutalnim ubistvom premijera). Takve kakve su bile otvorile su vrata nelustriranom šešeljizmu i miloševićevizmu, pa smo danas tu gde smo – srasli sa zločinima i zločincima, moralno propali, ogrezli u korupciji, pljačkama i samovlašću niščih. Sve više ličimo na razbojničku pećinu iz koje normalni građani beže u svet ili zapadaju u apatiju i beznađe.

Premundureni šešeljizam i nepremundureni miloševićevizam, opijeni bezakonjem i svevlašćem, pašće sa vlasti ranije ili kasnije kao što su pali izvorni miloševićevizam i postpetooktobarska jalova ćosićovština. Problem je u tome što se kao njihova alternativa na opozicionoj sceni opet dominantno nudi nacionalizam – podgrevana ćosićovština a ni velimirovićovštine ne manjka. Šta god da se desi jedno je sigurno – bez raskida sa ideologijom zla, sa nacionalizmom u bilo kojoj varijanti i bez raskida sraslosti sa zločinima i zločincima, sa korupcijom i pljačkama (zakonitim ishodištem nacionalizma) za Srbiju neće biti sreće.

(Autonomija; foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Slagalica
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga