PAVLE RADIĆ: Ovde više nema ni smeha

Život ispražnjen od normalnosti, predvidivosti i spokoja

Priredio: Pavle Radić
20. jan 2020

Od nacionalističke ekstaze, do egzistencijalne agonije. Ili o Srbiji kao primeru sudbine društava koja zbog straha od promena život ne prilagođavaju duhu vremena, nego ga kao okamenjena svode na zatvaranje, na anahrone kultove i rituale sukobljavajući se sa vremenom, svetom oko sebe i samim sobom.

Srbija je u svojevrsnoj agoniji. Još ne u toliko teškoj u kakvu – ne nađe li spasonosni izlaz iz ćorsokaka u koji se strovalila – lako može dospeti. Ako ne smogne intelektualne, moralne i političke snage da nađe taj izlaz (očigledan svakom razumnom čoveku), život u njoj će se dramatično pogoršati sa (ne)predvidivo opasnim posledicama. Ako ga čak i nađe i iskreno bude htela da istraje na njemu, zbog materijalne, moralne i institucionalno-proceduralne propalosti izlaz iz agonije nije moguć bez pomoći demokratskog sveta (pre svih EU bez obzira na njene probleme). Resursi Srbije neophodni za njen civilizacijski oporavak su toliko upropašteni, da bez te pomoći ne može samostalno izaći na zelene grane.

Još koja reč o temeljnim uzrocima naše propalosti. Iako se zbog prostakluka do nepodnošljivosti razobručeni nacionalizam i klerikalizam – te s njima povezani zločinački poslednji ratovi – mnogima čine osnovnim uzrocima srpskog sunovrata, biće da su uzroci za to dublji i ozbiljniji. Reč je o ukorenjenom strahu konzervativnog društva od promena i prilagođavanja savremenom svetu – strahu i licemerju ponajpre intelektualno i moralno inferiornih dominantnih elita – koje sa pozicija moći i uticaja kroz banalnost nacionalizma i klerikalizma podilaze slabo prosvećenom narodu, pothranjujući kod njega strahove od promena jačanjem inače rasprostranjenih predrasuda i mitologizovanih stereotipa. Kako bi sačuvali parazitske pozicije u društvu čine ogroman greh prema vlastitom narodu i državi. Kad je o tom nemoralu reč među dominantnom elitom, bilo da su uz ovu ili onu vlast ili su na opozicionim pozicijama, skoro da nema razlike. Posledice toga su društvo u kakvom živimo.

Uprkos velikom sunovratu, posledici izbegavanja promena i modernizacije, Srbija ni posle više decenija propadanja nema modernih nacionalnih i državnih vizija. Nema razvijene svesti da društva koja se dinamično ne menjaju i koja se pred izazovima modernizacije zatvaraju i beže u anahrone mitološke fantazme – neminovno stagniraju ili kao u slučaju Srbije civilizacijski propadaju.

Sve što se u idološkim i političkim programima u Srbiji i dalje nudi, izuzev časnih građanski opredeljenih marginalnih političkih grupa, stare su nacionalističko-plemenske mantre (ovde još biju stare ure, rekao bi Krleža). Otud ne čudi što je srpsko društvo skoro okamenjeno u anahronizmu – sledstveno tome propadanju i zaostajanju sa modernim svetom – kojeg vitalizuje famozna „simfonija“ duboko korumpirane svetovne i isto takve crkvene vlasti. Pravni i moralni poredak su kompromitovani a egzistencijalno ugrožen život je ispražnjen od normalnosti, predvidivosti i spokoja.

Ako se izuzmu neprekidni zaglupljujući šou programi i slične medijske banalnosti sa kičerskim iscenacijama svega i svačega kao surogat zamena normalnog života, ovde nema spontanog smeha. Može li se preživljavanje u sveopštem kičeraju i kriminalu u kojem nema smeha i životne radosti uopšte zvati životom?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga