PAVLE RADIĆ: Ovde još uvek biju miloševićevske ure

Frustrirani nacionalizmom i plašeći se uspešnijih društava

Priredio: Pavle Radić
25. sep 2020

Mi smo išli putem. Put je bio dug.
Kasno opazišmo da je taj put krug.
(T.Ujević)

Dve decenije su prošle od političkog pada Slobodana Miloševića, a mi se još uvek beznadežno vrtimo u krugu. Ne onom Ujevićevom, egzistencijalno sudbinskom, nego u mnogo gorem – u kolektivno razarajućem, skoro suicidnom.

Još je u Srbiji – i najvećim delom među Srbima bilo gde da su – skoro jeres reći da je Miloševićev režim po svemu bio zločinački. Po Srbe verovatno ponajviše, ali su njegove strahote itekako osetili i osećaju naši susedi, nekadašnji sugrađani iz bivše nam zajedničke države. To i jeste uzrok agonije Srbije, što se uprkos poraznim posledicama Miloševićev režim većinski ne prepoznaje kao zločinački pa se kroz razne metastaze evo dve decenije nastavlja kroz ne baš inovativne forme. U odnosu na Miloševića, njegovi naslednici su poražavajući sistem inovirali spregom sa klerikalnom kleptokratskom kastom i punom rehabilitacijom četništva – znači još korak, dva, unazad.

Puno je u Srbiji sveta – sad već možda i polovina stanovništva – koji niti je bio rođen, niti ako je bio rođen deceniju, dve pre kraja prošlog veka pamti kad je i kako počela naša katastrofa. Šta ju je navestilo i prizivalo i kako je sumanutost infantilne pseudoelite okićene najvišim priznanjima i ugledom (Memorandum SANU) uz sinergiju prostaljinističkih pobednika famozne Osme sednice srpskih komunista septembra ’87. „događanjem naroda“ prerasla u politički, pa potom u ratno zločinački program i katastrofu cele bivše države. Posebno u katastrofu i sramotu Srbije. Iz ratnog haosa smo nekako (za sada?) izašli, ali iz političke, materijalne i moralne bede nismo. Niti smo, sva je prilika, blizu izlaska.

Glave iste nacionalističke elite koje su još žive i njihovih đaka i glave istih prostaljinističkih nacionalističkih političara koji nisu biološki otišli, te njihovih đaka i propagandista – koje su nas krajem prošlog veka ojadile i osramotile – i dalje upravljaju našim sudbinama. I sudbinom regiona, potvrđuju nam to, ne pravimo se ludi, i događanja u Crnoj Gori. O BiH da i ne govorimo.

Elem, šta imamo dvadeset godina od političkog pada ako ne glavnih kreatora nacionalne katastrofe (dominantne političke i intelektualne elite s kraja prošlog veka), onda njihovog beskrupuloznog političkog operativca Miloševića?

Izuzev u kratkom postpetooktobarskom periodu imamo i posle Miloševića opskurne što veće, što manje miloševićevce na vlasti (potvrđuje nam to njihov promiloševićevski odnos prema ratnoj prošlosti, zločinima i prema susedima) ,koliko god oni tvrdili da to nisu. I još gore – imamo skoro istu „intelektualnu elitu“ i takozvanu društvenu kremu (koja je biološki još tu) koja je modelirala, proizvela i proizvodi Miloševića i miloševićevce.

Šta nemamo?

Nade za bolji i spokojniji život u doglednoj budućnosti jer smo politiku umesto odgovornog bavljenja javnim poslovima srozali na nivo nacionalističkih tlapnji povezanih sa kriminalom i pljačkom. Nemamo organizovano i stratificirano društvo, nezavisne institucije, kritičku javnost koju kreiraju profesionalni mediji i prosvećene elite. Nemamo dobre odnose sa susedima i još mnogo toga što pristojna društva imaju.

U identitetu frustrirani nacionalizmom živimo u autoritarnom i klerikalnom poretku plašeći se uspešnijih društava i njihovog sistema vrednosti. To što nam propagandisti režima i kleronacionalističke centrale nameću kao dostojanstvo i nacionalno samopoštovanje vređanje je zdravog razuma, što one razumne među nama dodatno vređa i ponižava.

Srbija zaista predugo ide teškim putem a još uvek nije shvatila da je taj put krug. Samorazarajući, skoro suicidni. Ili što bi rekao Krleža – u njoj još biju stare ure. Miloševićevske. I posle njega sve više klerikalne.

(Autonomija, foto: Pixabay)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Vizura i cenzura
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga