- Autonomija - https://www.autonomija.info -

PAVLE RADIĆ: Od politike se ne može pobeći

Ono što preko trideset godina dubinski razara srpsko društvo i upropašćuje živote ljudi je činjenica da se ovde suštinski – trebalo bi biti među najobrazovanijim slojevima društva – ne shvata šta je društvo, država i naročito – šta je ozbiljna politika. Ne shvata se da politika nije ništa drugo, do bavljenje javnim interesima.

Rđava politika, maligna politika, suicidna politika (primitivno nacionalističko-mitološko i nadasve lopovsko politikanstvo), poslednjih decenija dovela je Srbiju u status bolesnika s kojim Evropa ne zna šta će, koji u inficiranom stanju drži celi region, a od leka za tu bolest uporno se beži kao što đavo beži od krsta. Ponekad prosvetari – obrazovaniji deo društva – štrajkuju zbog mizernog položaja, ali se uvek rezolutno ograđuju od politike. Interesuju ih samo plate i platni razredi (opravdano), a to što se škole pretvaraju u crkvene ispostave sa anahronim kleronacionalističkim programima, to ih ne interesuje. To je, je l’ da, politika. Onomad štrajkuju advokati, jer su im uvođenjem notarske službe bile ugrožene esnafske privilegije, pa i oni glasno i jasno izjavlju da štrajk nema veze s politikom, da se oni ne bave politikom nego samo brane svoje profesionalne interese. Taman posla da ih interesuju problemi urušenog pravosuđa nad kojim divlja primitivno kleptokratsko politikantsvo. Kad sindikati, njihova bezlična (da ne kažemo korumpirana) vođstva, ponekad – što se kaže ’s mene pa na uštap’ – infantilno najave kakvu sindikalnu bajagi protestnu akciju, prvo što im je na pameti je da se ograde od politike, da istaknu da isključivo brane socijalna prava zaposlenih, a što je status velike većine zaposlenih bedan (isključivši privilegovane u javnim budžetskim službama), to je politika, to ih suštinski ne interesuje.

Nedavno se pred Narodnom skupštinom – na mitingu koji su organizovala ekološka udruženja i aktivisti za zaštitu životne sredine – za učmale srpske prilike okupio respektabilan broj reklo bi se vrlo pristojnih i prosvećenih građana. Bilo ih je lepo i gledati i slušati. Ali, ali – svaki govornik na skupu najpre iznese jasnu ogradu od politike, ističući da je taj građanski aktivizam isključivo usmeren na zaštitu životne sredine. Oni ne bi da političare. Univerzitetske zajednice – taj trebalo bi biti uistinu najprosvećeniji i po logici stvari najmoralniji sloj društva – „snom mrtvijem spavaju“, dok im se najavljenim uvođenjem crkvenog blagoslova za pojedine fakultete (sutra možda za sve?) ugrožava autonomija povratkom osobenog vida moralno-političke podobnosti, suštinski mnogo gore i nazadnije nego one u vremenu socijalizma. Da ne nastavljamo čas anatomije bolesnog srpskog društva, da ne nabrajamo njegove apsurde i nesuvislosti.

U sređenim društvima građani se ne mogu baviti isključivo svojim ličnim životima – što je svakako osnovna ljudska briga – nego moraju brinuti i o javnim interesima kao svojim (prosveta, zdravstvo, javne službe, javno informisanje, lična i kolektivna bezbednost, pravosuđe, javna infrastruktura, nacionalna ekonomija, odnosi sa susedima, sa svetom…). Neko o tim interesima mora da brine. Zbog toga je apsurdno da se najvažniji i trebalo bi najemancipovaniji socijalni stratumi srpskog društva lišavaju ozbiljne politike – šta više bežeći od nje, jer je se kao gade – ne shvatajući da od politike ne mogu pobeći. Ne shvataju da begom od ozbiljne politike umesto kreativnih subjekata koji kritički promišljaju o svim aspektima društva u kojem žive, postaju depersonalizovani objekti politikanstva najgorih među nama, koji se u smutnim okolnostima (u begu najemancipovanijih od bavljenja javnim interesima) lako dokopaju vlasti i moći uzurpirajući kompletne društvene resurse. Pa imamo to što danas u Srbiji imamo – manipulacije i teror nezajažljivih kleptokrata.

Mrvicama milostinje – 100 evra svim punoletnim građanima prošle godine; 60 evra ove godine plus, po logici biologije najinertnijem i promenama najnesklonijem sloju, penzionerima, dodatnih penzionerskih mrvica i „vitamski paket“ – kupuje se lojalnost infantilnih podanika. Dakako sve na dug narednim generacijama, jer vlastitih para Vučićeva Srbija za mrvice podanicima – nema. Pa se čudimo i očajavamo (malobrojni) kako smo dospeli dovde.

Ma koliko s razlogom bio na meti kritičke javnosti, Vučić nije stvorio ovakve i ovolike mu podanike, ali da podaništvu sklone mase manipulacijama dodatno više nego uspešno ’ubija u pojam’ navodeći ih da beže od politike uzurpirajući je za sebe i svoju kastu – u to nema sumnje.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!