PAVLE RADIĆ: Nema sumnje da bi Vučić bio poražen

Ko u propaloj Srbiji ima najveću moć?

Priredio: Pavle Radić
04. jun 2021

Vučić i SNS? Patrijaršija (SPC)? Tajkuni koji iz senke – posredstvom hiperkorumpirane vlasti – određuju dominantne, sebi upodobljene ekonomske tokove? Formalni i neformalni građanski pokreti – posebno ekološki – koji umesto ideološki i organizaciono jalove opozicije od skoro postaju tačke kristalizacije otpora vladajućem režimu? Strani faktori posredstvom velikih netransparentnih koruptivnih poslova – Rusija u polju energetike, izgradnji i rekonstrukciji železničke infrastrukture te nerazgovetnoj prodaji Srbiji naoružanja i vojne opreme; Kina ne samo u polju izgradnje autoputeva i delova železničke infrastrukture; arapski investitori preko krajnje sumnjivih kapitalnih poslova (Beograd na vodi, Er Srbija, investicije u poljoprivredi sa privilegovanim dobijanjem najkvalitetnijeg poljoprivrednog zemljišta)? Građani Srbije koji drže do dostojanstvenog života, institucionalnog reda, zdravog pravnog i moralnog poretka, koji su zainteresovani za dobar obrazovni i zdravstveni sistem, za dobre i u svakom smislu razvijene odnose sa susedima nasuprot militarizacije društva, konstantnog proizvođenja podozrenja prema susedima i podrivanja stabilnosti kako Srbije tako i susednih država u ime tobožnjeg srpskog državnog i nacionalnog interesa?

Krenimo s kraja. To da u današnjoj Srbiji građani imaju ikakvu a kamo li najveću moć, odmah treba svrstati među velike iluzije. Da nije tako, danas ne bismo živeli u ruini od društva i države, nego u relativnom spokoju sređene države i zdravog društva kao sav normalan svet. Ne radi se o tome da je stanovništvo Srbije suštinski drukčije u odnosu na narode koji žive u sređenim društvima. Radi o tome što u ozbiljnijem smislu nismo stasali do nivoa građana, do razvijene samosvesti o sebi, o drugima, o svetu u kojem živimo. Da ne ulazimo šire u razloge zašto nismo većinski stasali do nivoa samosvesnih građana, spomenimo samo ogromnu zaslugu što je tako naših koruptivnih, nemoralnih, lenjih i inferiornih političkih, crkvenih, kulturnih, medijskih i inih „elita“.

Da „strani faktor“ u propaloj Srbiji danas ima značajnu moć – Rusija i Kina pre svih – ne treba posebno dokazivati. Stranom faktoru za to ne treba ništa prebacivati, niti ga u besu kriviti. On ovde ima svoje interese, ne ulazeći u njegove (njihove) vrednosne sisteme. To što u Srbiji ima toliku – po Srbiju nezdravu moć – zasluga je ne samo sadašnje vladajuće politike, nego i infantilnosti vladajuće politike i navedenih „elita“ i pre Vučića.

Formalni i neformalni građanski pokreti – posebno ekološki koji postaju sve aktivniji, vidljivi i čini se masovniji – zbog infantilnosti sterilne političke opozicije Vučiću i njegovom režimu, imaju šansu da postanu ključna tačka aritkulacije mnogo čime u Srbiji nezadovoljnih građana i da steknu značajnu društvenu moć. Kako će se ovaj po Srbiju zdrav trend buđenja građanske svesti razvijati, ostaje nam da vidimo. Ono što ga može ugroziti i osujetiti su moguće nezdrave sujete njegovih lidera (ozbiljna bolest svih građanskih pokreta), brzopletost i nametanje nerealnih očekivanja. I još više – krtice režima ubačene među građanske aktiviste radi razaranje njihove ergije, što je efikasno oružje režima.

O nespornoj moći tajkuna, od koji su mnogi ako ne i većina ratni i poratni profiteri – čast i poštovanje onima koji nisu – i njihovoj koruptivnoj sprezi sa ovim ili onim vladajućim režimom, izlišno je i govoriti. Divljanje gradnje profitabilnih objekata, temeljne, regionalne i lokalne infrastrukture u kojoj se zanemaruju javni interesi a regionalni razvojni i urbanistički planovi bezočno prilagođavaju tajkunskim interesima i s njima povezanim vladajućim političarima, o tome rečito govore. Kao što o kanceru korupcije govori ugovaranje najprofitabilnijih poslova mimo zakonske procedure pod izgovorima je l’ da hitnih državnih interesa ili drugih načina izigravanja zakona. Taj tumor ne samo vučićevske Srbije, ali pogotovo njegove jer je on koruptivni tumor enormno razbuktao, biće teško rešiti. Ostaje pitanje je li u Srbiji najveća društvena moć danas kod Vučića i vladajuće mu kamarile ili pak u Patrijaršiji, u SPC?

Vučićeva moć je bez sumnje maligno velika. Ubija i državu i društvo. Uz jednu opasku. Koliko god su autokratske moći velike i činile se (dugo)večne, ipak imaju limite. Pod uticajem neminovnog unutrašnjeg truljenja, pucaju nenadano. Stropoštvaju se i često završavaju u haosu.
Sa crkvenom moći je nešto drugo. U nesređenim društvima, u društvima frustriranih pojedinačnih i kolektivnih identiteta – poput razorenog srpskog društva u kojima se pogubilo poverenje i u vlast, i u opoziciju i u doskorašnji svetonazor i identitet – crkva, konkretno SPC, se postavlja kao nacionalni spasitelj i katalizator svih a pogotovo identitetskih nesigurnosti, frustriranosti i pogubljenosti. To joj daje snagu, pogotovo kad joj sterilini političari hrle u zagrljaj nudeći joj i ono što u normalnim društvima verskim zajednicama ne pripada – nudeći im privilegije, političku moć i status iznad društva, status nedodirljivosti. To se dogodilo i sa SPC – pogotovo posle Petog oktobra – kad su je „petooktobarci“ obogotvorili, uveli u sve svetovne institucije, obrazovni sistem, javne službe i svugde gde u sređenim društvima verskim zajednicama nije mesto. Time je SPC stekla veliku društvenu moć, koja objektivno nadilazi naizgled neograničenu Vučićevu. Vučićeva je pojedinačna, crkvena je institucionalna. U slučaju nesporazuma između Vučića i Patrijaršije, što ne odgovara ni Vučiću – jer je svestan moći Patrijaršije pa darujući je privilegijama obezbeđuje njenu podršku sebi na tronu, ni Patrijaršiji – jer je svesna da joj Vučić obezbeđuje brojne parazitske privilegije – nema sumnje da bi Vučić bio poražen. Patrijaršija je, uprkos tome što je razdiru razne struje osiljenih arhijereja koje objedinjuju samo privilegije, u stanju da sruši Vučića ali neće da seče onog ko joj obezbeđuje status nedodirljivosti.

U urušenoj Srbiji najveću društvenu moć objektivno ima SPC, pa joj zato podilaze sve i vladajuće i opozicione stranke (čast nekoliko izuzetaka), ogromna većina kulturne, prosvetne i ostale javnosti. Iako je nominalno sekularno, Srbija je u stvarnosti teokratsko društvo, s tim da postoji jedna verska zajednica prvog i nekoliko drugih verskih zajednica drugog reda.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Utapanje
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga