PAVLE RADIĆ: Ne može nam niko ništa…

O kompleksima gubitnika i sirotinjskim radostima

Priredio: Pavle Radić
03. avg 2013

Tako je to kod nas otkako zbog bolesnih nacionalističkih opsena, odavno dignutih na nivo nacionalne ideologije, srljamo iz poraza u poraze. Otkako bi političke, vojne, ekonomske, kulturološke, državne poraze i materijalnu bedu, da kompenzujemo sportskim uspesima. Kad se ponekad pobedi na međunarodnim sportskim takmičenjima, bedu svakidašnjice načas ustalasa masovna egzaltacija. Javnost preplavljuje infantilni blesavluk i tipično provincijalne gubitničke iluzije nacionalne veličine i moći. To traje više od dve decenije. Nije važno da li je to košarka, odbojka, vaterpolo, tenis, plivanje, streljaštvo, tekvondo…

Trenutno je reč o mladim fudbalerima koji su, hvale vredno, postali šampioni Evrope. Iluzija nacionalne moći prati uspeh bilo kojeg sporta, jer u nedostatku pravih uspeha društava i države, kreatori javnog mnenja od sporta i zabave prave nacionalnu histeriju. I to ne rade samo sportski, nego u tom prednjače nacionalni javni servisi i mediji sa nacionalnim značajem. U idiotizaciji javnosti povodom sportskih uspeha podjednako učestvuju i štampani i elektronski mediji. Nema te sportske discipline i sportista koje nećemo slaviti, kad ih mediji uzdignu ne na nivo sportskih, nego nacionalnih heroja, koji maltene brane „otačastvo“. Nije to samo zato da se ponižavajuća životna stvarnost makar nakratko osveži nekom lepom vešću. Nekim makar i sportskim uspehom. Nema tu ketmanstva da se privatno misli jedno, a javno govori drugo, poželjno. Suština je mnogo dublja. Politička, sociološka, psihološka.

Instrumentalizacija sporta i talentovanih sportista, sportski nacionalizam, sastavni je deo nacionalističke kulture u kojoj predugo živimo. Još je kod nas rašireno shvatanje da smo u neprekinutom, ako ne pravom, onda tihom ratu sa drugima. Posebno sa onima koji su imali i imaju kritičke stavove prema, zadnjih decenija vladajućoj ideologiji i politici. A to je sav demokratski svet, posebno demokratska Evropa. Zato prema njima gajimo rđav resantimam i podozrenje. Takvi i u sportu nisu samo sportski rivali, nego i pritajeni neprijatelji. Naročito su to sudije, koje „uvek sude na našu štetu“, kako kukaju naši sportski komentatori i izveštači. Sve „patriota do patriote“. Prenos na TV-u zbog njih nije moguće gledati, ako se ton skroz ne potiša da se ne čuju.

Zbog bolesnog poimanja sporta, daroviti sportisti kojih naravno ima i kod nas jednako kao i drugde, stavljaju se u nemoguću situaciju. Ne u relaksirano sportsko nadmetanje i borbu za prestiž države koju pretstavljaju, poput sportista drugih zemalja, nego u odbranu nečeg iracionalnog, nečeg što je daleko od sporta. U odbranu nacije i nacionalnih interesa, onako kako naciju i nacionalne interese shvataju nacionalisti. U odbranu nečeg što se suštinski ne može braniti, a da onaj ko to pokušava od sebe ne pravi idiota. To je hendikep naših talentovanih sportista, koji pod tim teretom često kompromituju svoj talenat i međunarodni ugled. Posebno je to opterećenje za sportiste koji nisu Srbi, a članovi su nacionalnih selekcija Srbije. Kako da pozdravljaju masu sa tri prsta, da se nose sa nacionalističkom euforijom na stadionu i oko njega, na trgovima. Ono malo slave i mahanje sa balkonima gradskih kuća posle velikih uspeha, dok sluđena masa skandira „Srbija, Srbija“ i peva „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“, nije vredno kompromitovanja sportskog prestiža. Kompromitovanja sportske etike koja podrazumeva da je sport samo viteško nadmetanje u talentu i spretnosti. Da li je malo primera iz poslednjih decenija, kad su se nesumnjivo daroviti sportisti pod teretom nesportskih, „patriotskih“ zahteva, kompromitovali s podignuta tri prsta, olako pristajući na nacionalističke hepeninge. To sa sportom i sportskom etikom ima malo veze. Manje je važno ko je za to kriv. Besprizorni političari koji bi da od uspeha sportista prave svoje uspehe, sportisti koji na to pristaju, beda sportskog novinarstva ili nesuvislost svetine nesposobne da i o mnogo važnijim životnim problemima misli razborito.

Sve to zajedno stvara iskompleksirane provincijalne gubitnike, koji bi da gubitničku frustriranost kompenzuju povremenim sportskim uspesima.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Hitovi
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga