PAVLE RADIĆ: Mržnja ubija ljude i razara države

Šta čeka Srbiju, u kojoj haos i mržnju, slično Miloševiću onomad, širi Aleksandar Vučić?

Priredio: Pavle Radić
04. dec 2019

Politički haos i mržnja koje je, ne hajući za posledice, širio Milošević razorila je Jugoslaviju. Šta li čeka Srbiju u kojoj haos i mržnju, slično Miloševiću, širi Vučić?

Mržnja je patologija koja mrači um i ubija ljudskost. Kad ih prožme, razara i individualne i kolektivne živote. Čak i države. Uverili smo se u to na slučaju bivše nam države, koju je na varvarski način razorila mržnja. Ne samo da ju je razorila, nego u njezinim razorenim delovima – sada novim državama koje za mržnju nisu našle razuman odgovor (izuzetak je racionalna Slovenija) – i dalje truje živote ljudi čineći ih, negde više negde manje, teško podnošljivim. Zato se sa ovih mržnjom zakuženih prostora masovno beži u svet ne prvenstveno zbog egzistencijalne bede – koja je između ostalih zala neizbežna posledica haranja mržnje – nego mnogo više zbog mentalno (politički) nepodnošljivog stanja u kojem dominira mržnja kao naš zao usud.

Sa stanovišta aktuelnog stanja u Srbiji, gde osiona autokratija opasno podstiče podele društva i širi mržnju, ma koliko se činilo beznadežnim, kao nauk treba stalno upozoravati na to kako je mržnja – koja niti je samorodna, niti je prirodno stanje bilo kojeg naroda, već proizvod rđavih ideologija – razorila Jugoslaviju. Upozorenje na posledice haranja mržnje u bivšoj nam državi pred njen kraj valjda koliko-toliko može prizvati pameti vladajuću politiku i političare, crkvu, intelektualne elite, a bogami i narod, koji nije bezgrešan jer je poput nesuvisle gomile revnosno pratio i još prati svoje upropastitelje. Na to posebno treba podsećati Srbiju jer je u razaranju Jugoslavije i sebe same pod vođstvom Miloševića imala ključnu ulogu. Bez suočavanja sa istinom nema izbavljenja iz sve veće agonije, a zbog kovitlanja rđavih političkih strasti i mržnje preti joj opasnost od nepredvidivih rđavih događanja.

Da malo podsetimo – uprkos demokratskim deficitima, mnogostruko složena SFRJ je po mnogo čemu bila za ovdašnje prilike emancipatorski projekt. Shodno materijalnim i kulturološkim potencijalima postepeno je stasavala u sve pristojnije društvo dok nije iscrpela ideološki i konstitucionalni modernizacijski potencijal. Kad je to pred kraj prošlog veka potrošila, kad konsenzualno nije “prepoznala znake u vremenu” odnosno nužnost modernizacije, počeo njen kraj, koji – ako ništa drugo – nije trebalo i nije smeo biti tako brutalan. Sporenja u njezinim raznoliko kompetentnim upravljačkim elitama dovela su do nepremostivih razlika između modernizacijskih zahteva (na prvom mestu iz Slovenije –„Evropa zdaj“) i rigidnih ideoloških i konstitucionalnih kočničara (na prvom mestu, iz Srbije, gde je bio koncentrisan veliki državni birokratski aparat i gde je bilo sedište tradicionalno konzervativnih vojno-bezbednosnih struktura; u etnički i verskoj složenoj državi Milošević huškan od nacionalista prihvatao je višepartijski sistem samo po principu jedan građanin-jedan glas na nivou federacije, računajući na brojčanu premoć Srba; to je praktično značilo derogiranje avnojevskih principa države na kojima je Jugoslavija jedino mogla opstati – ako je kao demokratska država sa složenim kulturološkim nasleđem uopšte i mogla opstati?).

Sukob se zaoštravao prenoseći se sa formalno ideološkog na nacionalno (nacionalističko) polje, što je diktirao Milošević manipulativnim animiranjem srpskih masa ne samo u Srbiji tzv. događanjem naroda. Republike koje „događanjem naroda“ Milošević politički nije slomio (što je uradio sa pokrajinom Vojvodinom, Crnom Gorom i, uz primenu vojno-policijske sile, sa Kosovom) pružale su politički otpor, da bi vremenom i kod njih zbog straha od Miloševićeve agresije razboritije političare sklone mirnom rešavanju problema države zamenili radikalniji političari, jasno stavljajući Miloševiću i srpskom nacionalizmu na znanje da neće sedeti skrštenih ruku budu li njihove republike ugrožene nasiljem. Legitimno su se pozivali na Ustavom garantovano pravo za samoopredeljenje. Za par godina, SFRJ je nestala u ratnom haosu i zločinima koji su zgrozili svet.

Zašto na sudbinu Jugoslavije, koju je razorila mržnja, treba danas podsećati Srbiju? Zato što – kao što, proizvodeći haos, mržnju i ratove, Miloševića onomad nije interesovala sudbina SFRJ i naroda u njoj, tako ni Vučića danas ne interesuje sudbina Srbije, što pokazuje radikalskom politikom proizvodeći sa svojom kamarilom haos i (za sada) veliku mržnju među podeljenim narodom. Mržnja, kao što smo se uverili, ne samo na sudbini prethodne nam države, ubija ljude i razara države. Daj bože da ovde ne prorade motke i koješta drugo!

(Autonomija, foto: pixabay)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Branik srBstva
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga