PAVLE RADIĆ: Mož’ da bude, al’ ne mora da znači

Vojvodina simbolički zamenjuje Sloveniju i Hrvatsku

Priredio: Pavle Radić
27. avg 2013

Političke mitologeme

U srpskoj političkoj mitologiji Nikola Pašić Baja zauzima počasno mesto, a njegova stvarna ili pripisana mu izreka „Mož’ da bude, al’ ne mora da znači“ – slovi kao vrhunska mudrost. Šta znači doskočica koja fascinira podanički duh čaršije i koja je nadživila Baju do današnjih dana? Menjale su se vlasti, menjali sistemi, a politika koja se temelji na „Može da bude, li ne mora da znači“ traje u kontinuitetu u različitim modalitetima. Evo aktuelnih primera kojih je sijaset, jer je i sadašnja srpska politika zasnovana na toj ambivalentnosti, na tom anahronizmu, na toj predmodernosti. To je politika provizorija, arbitrarnosti, nepredvidivosti, politika relatizovanja procedura, zakona i institucija. I to je suštinski problem novovekovne srpske politike i države. Izvor njezine neracionalnosti, nedovršenosti i iščašenosti iz vremena i istorije. Izvor patnje i stradanja njezinih građana.

Aktuelni modaliteti stare politike

Medijski javni servisi RTS i RTV su po zakonu jednaki. Al’ne ne mora da znači da su jednaki i u praksi. I nisu. RTS-u glat pare iz republičkog budžeta, o RTV ni pomena u istom tom budžetu. RTS-u pare valjda da pored šminkanja stvarnosti i jevtine zabave za mase, snimi epopeju o Draži Mihailoviću i četnicima. Zna li iko, pita li iko, koliko će da košta romansirana rehabilitacija četništva? RTV, koja uz koketiranje sa populističkim patosom ipak ima i ozbiljnijih sadržaja i pokriva široku lepezu informisanja na jezicima manjinskih zajednica, iz budžeta ni cvancike. Treba li reći da je to zbog toga što je zadnjih godina postala nešto autonomnija u uređivačkoj politici i što nad njom punu kontrolu nemaju oni koji odlučuju o trošenju para poreskih obveznika?

Vojvodini po Ustavu, kakav god da je, sleduje sedam procenata od reubličkog budžeta. Al’ ne mora da znači da će toliko dobiti i u praksi. I ne dobija toliko. Dodeljuje joj se onoliko, koliko odrede moćnici koji koji kontrolišu budžet. Zakon drumom, moćnici šumom. Uvek na štetu Vojvodine. Po Ustavu davno je istekao rok za donošenje Zakona o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine, al’ nije moralo da znači da će zakon i biti donešen. Ni posle četiri godine od propisanog roka od za Vojvodinu važnog zakona, ni traga ni glasa. Nema veze što su se od donošenja Ustava smenjivale republičke vlasti, od „naših demokrata“ do „njihovih narodnjaka“, od DS, do nepatvorene desnica DSS i sad sa SNS. Zakona nema, pa nema i politika „Mož’da bude, al’ ne mora da znači“ traje i dalje.

Na lokalnim izborima građani glasaju za jedne, al’ ne mora da znači da će vlast imati oni koji dobiju većinu. „Mož’ da bude, al’ ne mora da znači“ ovde se operacionalizuje kroz ucene, podmićivanja, kupovinu, lične interese. Primer Novog Sada i niza drugih lokalnih zajednica dovoljno govori o relativnosti ovdašnjih izbora.

Poreska uprava Srbije obznanjuje „nultu stopu“ tolerancije poreskih prekršaja i najavljuje blokade poreskih dužnika. Između ostalih i privatne kompanije „Simpo“ sa oko pet milijardi duga državi po raznim osnovama. Ministar finansija najavljuje blokadu računa, a predsednik vlade to relativizuje i tvrdi da je reč o političkom obračunu. Sic! Sticajem prilika alfa i omega „Simpa“ je stari kadar stranke na čijem je čelu premijer. Za par dana stvar „legne“ po logici „Mož’da bude, al’ ne mora da znači“ kroz famoznu „transformaciju duga u korist vlasništva države“. Mašala. Po zakonu se porezi moraju plaćati, ali u praksi vidimo da je to relativno. Ko zna koliko je takvih slučajeva obesmišljavanja zakona sa najvišeg nivoa u situaciji kad su javne finasije u katastrofi, a javni moral u rasulu. Život u državi koja pred pritiskom bede naprasno hoće u Evropsku uniju teče od jedne do druge improvizacije. Da li je to nova evropska politika i put u društvo sređenih država? Ovde se misli da je potpisivanjem briselskog sporazuma sa Prištinom, Srbija automatski zaslužila ako ne brz ulazak u EU, onda odmah početak pristupnih pregovora. Na primedbe iz EU da država mora biti verodostojna najpre u poštovanju zakona koje sama donosi, ovde se uvređeno odgovara da se pred nas postavljaju „dvostruki kriterijumi“. Čudo da EU ne prihvata našu famoznu mudrost „Mož’da bude, al’ ne mora da znači“.

Šta je razaralo Jugoslavije

Koliko god izgledali bizarni, navedeni primeri su upozoravajući da se improvizacijama i arbitrarnošću centara neformalne moći ne može graditi stabilno društvo i uređena država. Politička i državna istorija Srbije u dvadesetom veku u tom smislu je tragična.

Posle kraja Prvog svetskog rata stvorena je zajednička država južnih Slovena na tragu okasnelih romantičarskih sveslovenskih zanosa i sticaja prilika odnosa ratnih pobednika. Srbija je u novu državu ušla kao ratni pobednik sa vojskom ovenčanom slavom, ali i svojom tradicionalnom politikom „Mož’da bude, al’ ne mora da znači“ na čelu sa Pašićem. Delovi bivše Austro-Ugarske koji su ušli i zajedničku državu, Slovenija, Hrvatska, Vojvodina i manje BiH, sa sobom su doneli tradiciju marijaterezijanske sređenosti, institucionalnog reda, dobre administracije i solidne predvidljivosti života. Od prvih dana nastanka zajedničke države ta su dva različita politička i kulturološka iskustva, srbijansko i marijaterezijansko, bili u koliziji. Srpska politika računala je da pobednički kapital i nacionalnu nadmoć iskoristi za unitarizaciju i širenje politike „Mož’da bude, al’ne mora da znači“ na celu zemlju. Slovenci i Hrvati nastojali su ne samo da sačuvaju, nego i da dodatno razviju svoje nacionalne i kulturološke identitete, uključivši i jasan politički i materijalni subjektivitet. Takvih pokušaja bilo je i u Vojvodini, mada valjda zbog nacionalnog zanosa srpskog naroda, manje. Sporenja između unitarizma i arbitrarnog „Mož’ da bude, al’ ne mora da znači“ s jedne i pokušaja razvijanja nacionalnog, kulturološkog i materijalnog subjektiviteta delova koji su pripadali Austro-Ugarskoj, varirali su od kompromisa, do ubistava u Skupštini. To je kompromitovalo ideju zajedničke države i drastično zaoštrilo međunacionalne odnose. Pod naponom tih suprotnosti, Prva Jugoslavija se raspala u vihoru Drgugog svetskog rata. Obračuni prethodno ostrašćenih naroda bili su brutalni. Ko je gde bio jači, taj je i tlačio i ubijao.

I avnojevska Jugoslavija se u suštini raspala zbog istih razloga kao i prva, kad je autoritarni jednopartijski poredak iscrpio svoje moći vladanja. Stari animoziteti, stare pretenzije s jedne strane težnje za hegemonijom, dominacijom i politikom „Mož’da bude, al’ ne mora da znači“ koje je simbolizovala srpska politika devedesetih i težnjama za punim nacionalnim, političkim, verskim i materijalnim subjektivitetom ostalih republika bivše zemlje, završili su u ratnom haosu i zločinima. Završilo je kako je završilo, ako je završilo? Oni koji su u svojoj političkoj i nacionalnoj kulturi imali koliko-toliko očuvan duh srednjoevropske tradicije i sređenosti, Slovenija i Hrvatska, sad su članice EU. Ostali su u provizoriju, bedi i iščekivanju boljih dana.

Vojvodina kao paradigma nepoverenja i sumnji umesto Slovenije i posebno Hrvatske

Tragično je što se u tom iščekivanju i propalosti u Srbiji i dalje primenjuje „Mož’da bude, al’ ne mora da znači“. Računa se da će se nekako stim u EU, da je nasilje prema Vojvodini unutrašnja stvar Srbije. Naravno, uzaludno. Posledice te politike predugo trpi Vojvodina, koja je sa istim materijalnim i kulturološkim potencijalom ušla u Prvu Jugoslaviju kao i Slovenija i Hrvatska. Danas je devastirana. S njom se, kao što vidimo, sprda centralistička vlast. Zbog legitimnh težnji za obnovu osobenog kulturološkog srednjoevropskog identiteta, za obnovu razorene privrede, što bi i za celu Srbiju bilo od ogromne važnosti, predmet je permanentnog unitarističkog i nacionalističkog nasilja i podozrenja. U tom smislu Vojvodina koja teži obnovi ugušenog subjektiviteta, danas simbolički zamenjuje Sloveniju i posebno Hrvatsku, kao pretnja Srbiji. Kao neprijatelj. Malo je onih u Beogradu koji shvataju kolika je to šteta i za Vojvodinu i Srbiju. Nasilnička i ucejivačka politika teško će dovesti do stabilne dražve i pristojnog društvo. Do EU.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga