PAVLE RADIĆ: Ko brani Vojvodinu?

Kako prebroditi mrtvo more konformizma

Priredio: Pavle Radić
21. avg 2013

Većina čitalaca-komentatora na ovom portalu ističe da se o ponižavajućem položaju Vojvodine u Srbiji koja propada, uglavnom sve zna. Naravno, ko hoće da zna. Za njih je suštinsko pitanje, šta i kako čini pokrajinska vlast u odbrani Vojvodine pred novim opstrukcijama i poniženjima. Dosta rezigniranih komentatora smatra da pokrajinska vlast malo čini u odbrani Vojvodine.

Suština problema

Zbog ignorisanja ponižavajućeg položaja Vojvodine u Srbiji i njegovog decenijskog nasilničkog rešavanja, iako marginalne, javljaju se i radikalne ideje o rešenju međusobnih odnosa. Ne samo kod anonimnih komentatora, nego i u javnim stavovima pojedinih građanskih udruženja. I za sada, manje uticajnih političkih stranka. Problem položaja Vojvodine u Srbiji postoji – i ako se želi dobro Srbiji i Vojvodini, dobro svim građanima, ne može se trpati pod tepih. Još manje rešavati političkim nasiljem, kao što se radi zadnjih četvrt veka. Ne bude li razumno rešavan, problem će eskalirati u veliko političko žarište. Sa takvim žarištem Srbija ne samo da ne može u EU, nego će pogoršavati ionako krhku političku i socijalnu stabilnost. Tragično je da se u Beogradu to ignoriše. Igrati na kartu brojčane nadmoći srpskog naroda u Vojvodini i anahrone narodnjačke logike o njegovom verskom, kulturnom i nadasve državotvornom jedinstvu sa Srbijom kako god da je uređena, može skupo da košta. Gorko iskustvo iz razaranja Jugoslavije trebalo bi da je poučno. Umesto razumnog rešavanja problema međusobnih odnosa bivših republika i naroda, oslanjanje srpske politike, kulture i crkve na logiku brojčane nadmoći Srba u bivšoj državi i njihov monopol nad oružanom silom, nad JNA, skupo je koštalo sve. Naravno, i srpski narod, koji još nikako da sasvim izađe iz haosa i agonije raspada bivše zemlje. Poražavajuće je da srpska državna politika i kultura, nakon svega kroz šta se prošlo, ostaju u osnovi na toj logici. S tom inferiornom, ali i po Vojvodini raširenom narodnjačko-nacionalističkom logikom, sa njezinom političkom, kulturnom i verskom matricom, u krajnjem sa njezinom silom, suočava se aktuelna pokrajinska vlast. Ne ulazeći u njezine slabosti i greške, može se samo reći da joj nije lako. Ni nama koji ispaštamo zbog dominacije te logike i imanentne njoj politike i kulture.

Vojvodinu od marginalizovanja i propadanja ne može odbraniti samo ova ili ona pokrajinska vlast. Mogu je odbraniti Vojvođani. I razum iz Beograda, ako ga ima. Pod Vojvođanima se ne podrazumeva neka nova nacija, „Vojvođaneri“, kako insinuira budalasti nacionalistički um, nego građani koji žive u Vojvodini i imaju razvijenu svest o sebi, o odgovornosti za svoj lični, ali i zajednički život. Koji imaju odgovornost za građanski red i poredak. Vojvođani su Srbi, Mađari, Hrvati, Slovaci, Rusini, Rumuni, Romi ili šta drugo po rođenju, jeziku, veroispovesti i tradiciji. A šta bi drugo i bili? Vojvođani su svi koji žive u Vojvodini i doživljavaju je kao zajednički dom u kojem ima mesta za sve, u kojoj nema građana prvog i drugog reda. U kojem treba da je tesno samo ekstremistima i avanturistima sa mesijanskim nacionalnim ili verskim pretenzijama s bilo koje strane da dolaze.

Nacionalni i verski identitet i građanska odgovornost

Koliko je danas Vojvođana koji brane Vojvodinu? Na žalost, ne onoliko koliko bi trebalo i koliko Vojvodina zaslužuje.

Pripadnici manjinskih zajednica se, pored nacionalnog porekla i verkog opredeljenja, po pravilu izjašnjavju kao Vojvođani. Iskreno. Kod Srba nije tako. I tu je problem za odbranu autonomije Vojvodine. Manji deo, pored srpskog porekla i za vernike pravoslavne veroispovesti, ne zaboravlja složenost i bogatstvo svog vojvođanskog tradicijskog identiteta. Oni su branioci samosvojne Vojvodine. Branioci samopoštovanja. Oni su branioci autonomne Vojvodine u demokratskoj Srbiji. Koliko za pristojnu Vojvodinu, toliko se zalažu i za pristojnu Srbiju. Veći deo Srba, starosedelaca ili novih ili starih migranata, sa različitim intenzitetom preferira prvenstveno svoj srpski identitet, najčešće po matrici nacionalističke kulture i propagande iz zadnjih decenija. Na autonomiju Vojvodine, pod uticajem nacionalizma, gledaju sa podozrenjem. Oni su nesvesne žrtve nacionalističke politike i kulture. Vojvodini i kvalitetu života njezinih građana odmažu, a Srbiji da se ratosilja predmodernosti i bede, ne pomažu. Bespogovorno podržavaju nacionalno, versko, kulturno i državno jedinstvo sa Srbijom, bez obzira na karakter vlasti i vladajućih vrednosti u njoj. Nemaju svest da rade protiv svojih interesa, ali i realnih interesa cele Srbije, za koju se deklerativno vatreno zalažu.

Mrtvo more, mrtvaje, „ne pačam se u politiku, gledam svoja posla“

Ko još brani Vojvodinu od nasilja centralista i nacionalista? Možda akademska zajednica, čija se veličina samo u Novom Sadu procenjuje na oko tridesetak hiljada što studenata, asistentata, doktora nauka, profesora univerziteta, akademika? Sve su to građani koji participiraju u međunarodnim akademskim krugovima, koji znaju jezike, putuju po svetu, susreću se sa različitim iskustvima. Koliko je njih javno angažovano u odbrani dostojanstva života, spram bede i poniženja, ako ne već formalno za odbranu osobene kulture i identiteta Vojvodine? Za odbranu evropski prepoznatljive regije od političkog nasilja i ekonomskog propadanja? Koliko, poštovani čitaoče, lično znate pripadnika akademske zajednice koji se bore za očuvanje subjektiviteta Vojvodine i time demokratskog karaktera Srbije? Je li prestrogo reći da je akademska zajednica, uz časne izuzetke, mrtvo more komformista. Tamo svi „samo rade svoj posao, u politiku neće da se mešaju“. Sic! Središte naučne misli, prosvećenosti, odgovornosti? Vidljivo je da su aktivni samo oni, koji bi poput DSS kadrova i njihovi ideološki istomišljenici kojih nije malo, još više rade da ponize Vojvodinu. Na štetu Srbije.

Brani li Vojvodinu nemala kulturna zajednica, pisci, slikari, reditelji, glumci, muzičari…? Avaj! Uz časne izuzetke, mrtvaja. I tu svako „radi svoj posao i u politiku neće da se pača“. Brani li je možda koliko toliko sačuvan srednji građanski sloj, službenici, nameštenici raznih službi, prosvetari, zdravstveni radnici, tužilačka i sudijska udruženja i građani koji po obrazobanju i prirodi profesije treba da znaju više od običnog sveta, koji imaju ugled u svojim sredinama i koji bi trebalo da su otporniji na propagandne opsene? Koliko takvih građana lično znate? I tu svako gleda samo svoja posla i „ne želi da se bavi politikom“. Ako se nisu zbrinuli u vlasti ili pri njoj, bez obzira na moralne posledice.

Brane li Vojvodinu možda mediji, novinari, urednici, publicisti? Zbog servilnosti, kukavičluka, neobrazovanja, slugerenjstva, obavljanja najprljavijih poslova, jedna od najkompromitovanijih profesija. Uz časne izuzetke hrabrih i poštenih, naravno.

Konačno, ko u Beogradu iskreno braneći subjektivitet i autonomiju Vojvodine, brani Srbiju od nacionalističkog autoritarizma, od populizma i demagogije, od političke nestabilnosti i mogućih velikih nevolja i iskušenja? Od bede i beznađa. Koji braneći subjektivitet i tradiciju autonomije Vojvodine, brane dostojanstvo i demokratsko lice Srbije?

Vojvodinu brane Vojvođani. Vojvođani nisu separatisti. Braneći Vojvodinu, ma koliko bilo teško, iskrenije od svih drugih brane demokratsku i prosvećenu Srbiju. To je demonstracija odgovornosti kao sastavnog dela vojvođanskog identiteta.

(Autonomija)

 

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga