PAVLE RADIĆ: Je li ćorsokak sudbina Srbije?

"U Srbiji takoreći postoje samo Kurta i Murta"

17. avg 2020

Srbija je – nominalno evropska država – poput notornog alkoholičara u svekolikom ćorsokaku; više od tri decenije suludo udara glavom čas o jedan, čas o drugi, čas o ini zid upropašćujući živote svojim građanima i nanoseći – nekom više, nekom manje –  i drugim državama i narodima oko sebe traume i boli držeći pored sebe i njih u nepodnošljivom limbu.

Leto protiče u znaku pandemije korona virusa koja celom svetu nameće velika iskušenja i ozbiljne restrikcije u javnom i privatnim životima, izazivajući ekonomske i socijalno-političke turbulencije teško predvidljivih posledica. Mimo te svetske pošasti, Srbiju muče njene autohtone muke, znane samo građanima država i društava zarobljenih diktaturama i despotijama kakvih ne manjka u svetu. Upravo ovih dana gledamo kako je muka skoro trodecenijskom autokratijom zarobljene Belorusije izvela desetine i desetine hiljada njezinih građana na ulice i trgove ne samo Minska, da protestvuju protiv kažu pokradenih predsedničkih izbora   beloruskog Aleksandra (Lukašenka), kao što je posle sličnih mešetarskih parlamentarnih izbora muka naterala brojne građane posebno Beograda – nominalni povod je bila najava uvođenja novog policijskog sata zbog obnovljene eskalacije pandemije – protiv srpskog Aleksandra (Vučića), sličnog ako ne i istog vlastodržačkog mentalnog sklopa poput Lukašenkovog, Putinovog, Orbanovog, Erdoganovog… I beloruski i srpski neobuzdano vlastoljubivi Aleksandri, kao i slična im autokratska i diktatorska bratija širom sveta, pokazuju da im zakon leži u topuzu – najpre u verbalnom, u lažima i obmanama, u demagogiji, u širenju straha u narodu otkrivajući tobože strane zavere i s njima povezane je l’ da domaće izdajnike, a potom u brutalnom nasilju pretorijanske policijske sile. U dlaku isti obrazac ponašanja autokrata i diktatora – koji ne prezaju ni od građanskih sukoba i ratova – za očuvanje vlasti, moći i enormnog lopovluka.

Ostavimo Belorusima njihovu muku. Nije im lako, protiv sebe pored vlastitog autokratskog stroja imaju i beskrupulozni Putinov autokratski stroj koji demokratske promene u Belorusiji (i bilo gde u susedstvu Rusije) neće dozvoliti, jer demokratija u susedsvu zarazno ugrožava i autokratu u Kremlju (autokrati i diktatori boje se demokratije u susedstvu isto kao što se zdrav čovek boji šuge ili kuge u susedstvu; i jedni i drugi s pravom strepe od zaraze iz susedstva). Vratimo se muci Srbije iza koje – ne samo Vučićevih autokratskih ambicija – takođe stoji Putinov režim podržavajući preko svojih instaliranih ekspozitura u Srbiji svaki antizapadni proruski politički program i dakako – prorusku vlast.

Uprkos dominaciji pandemije i uobičajenom letnjem mrtvilu političkog života, u Srbiji na videlo izbijaju skandali arčenja para poreskih obveznika uz aminovanje vlasti. Obznanjuje se činjenica – hrabra Marinika Tepić – o zaduživanju Telekom Srbije (zapravo građana Srbije, jer su i građani akcionari ovog većinski javnog preduzeća) koje je dugovanje za dve godine uvećala za 300% dižući ga na neverovatan nivo (dug 2017. godine bio je 396 miliona, a 2019. milijarda i 152 miliona evra). Da je reč o privatnoj kompaniji – ni po jada. Ne radi se ni o zaduživanju i ulaganju u – od strane kompetentnih stručnjaka – osmišljene produktivne investicije. Radi se o arčenju para na otkup bizarnih kablovskih operatera u vlasništvu lica bliskih Vučićevom režimu po kriminalno visokim cenama radi širenja mnopola vlasti na javno informisanje; radi se i o prelivanju ogromnih sredstava građana u privatne džepove. Na videlo izlazi i istina o slavodobitno hvaljenom poslu utapanja JAT-a u ruke Etihada (51% vlasništvo Srbije, 49% vlasništvo Etihada sa njegovim dominantnim upravljačkim nadležnostima) pod potpuno nerazgovetnim uslovima. Cena tog smutnog aranžmana Vučića sa njegovim arapskim prijateljima (???) građanima Srbije dolaze na naplatu i mnogo hvaljenu Er Srbiju svodi na svršen čin – na bankrot ili opet duboko zavlačenje ruku vlasti u državni budžet, e da bi se sačuvao bajagi nacionalni ponos. Kolike su i u čije posredničke džepove u tom poslu otišle silne provizije na teret poreskih obveznika Srbije?

Hoće li kreatori preskupog jalovog posla sa Er Srbijom odgovarati? Malo morgen, kao i zbog jednako smutnog posla sa Beogradom na vodi i ustupanja najkvalitetnijeg vojvođanskog poljoprivrednog zemljišta istim arapskim prijateljima. I nije samo to u pitanju. Pitanje je dana kad će na videlo početi izlaziti cene nerazgovetnih poslova sa enormnim angažmanima kineskih preduzeća na putnoj infrastrukturi, Železari Smederevo, Rudarsko-topioničarskom basenu Bor i ruskog angažovanja na modernizaciji železnica Srbije (i ranijoj akviziciji NIS-a). Sve te nerazgovetne poslove pratile su i prate bajke i hvalospevi kleptokratske vlasti. Prolaze li igde u svetu nerazgovetni državni poslovi bez velike korupcije i kriminala? Prolaze i oni malo morgen. U odsustvu nezavisnih institucija pitanje je da li će ikada biti otkrivene razmere pljačke građana Srbije. Jedno je sigurno – ogromne su.

Da zlo bude veće, Srbija je bez prave opozicije. Postoji nešto što se samonaziva opozicijom, a što je po naopako postavljenim strateškim nacionalnim i državnim ciljevima slično ili isto što i kleptokratska antievropska Vučićeva vlast. U Srbiji takoreći postoje samo Kurta i Murta (čast marginalizovanim izuzecima). Nema tu trezvenog razumevanja ni Srbije, ni Srba, ni uzroka njihove propasti i višedecenijskog tavorenja u civilizacijskom ćorsokaku. Nema ideja modernizacije i evropeizacije, nema kritičkog suočavanja sa prošlošću, nema priznanja zabluda, zločina i zla nanesenih kako sebi tako i susednim narodima i državama nastalim na razvalinama SFRJ. Posle izborne krađe na minulim nelegitimnim izborima, ovo što se samonaziva opozicijom kancelerijama Brisela i zapadnih država kuka i šalje opširna pisma vapijući za razumevanje i pomoć, a kad je reč o preduslovu za normalizaciju Srbije – o razumnom rešavanju kosovskog problema, posvećenosti evropskim integracijama i odnosu prema autokratijama Moskve i Pekinga, tu je kleronacionalistička opozicija čini se rigidnija i od Vučića i njegove kamarile.

Pritvornost Vučićeve kleptokratske vlasti (mnogo lošeg od prethodnika počev od Miloševića do dolaska na vlast 2012. godine je nasledio i u nakaznosti usavršio) i jalovost neevropske opozicije, opšte su mesto srpske nesreće. Dok se ne izađe iz pogubnih nacionalističkih i sledstveno autokratsko-kleptokratskih matrica – na vizijama recimo Građanskog demokratskog foruma ma koliko ga dominirajuća Srbija ignorisala i omalovažavala – svekoliki ćorsokak će ostati sudbina Srbije. Nažalost, i regiona.

(Autonomija, foto: Wikimedia)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Kuda?
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga