PAVLE RADIĆ: ‘Ja budalisanja, čuj nema bosanskih Srba

Sve što može iz geta će pobeći u svet

Priredio: Pavle Radić
02. feb 2020

… Komentariše valjda svaki ne samo Srbin bilo nepismen, bilo akademik – kome nacionalističke vrane nisu mozak popile – bedastoću Milorada Dodika da nema bosanskih Srba (valjda ni hercegovačkih). Osioni drznik uzurpira ulogu vrhovnog socijalno-antropološkog arbitra pa lupeta – nema bosanskih Srba, to su protivsrpske podvale, mi smo samo Srbi – verujući da će i najveća bedastoća ako se stotinu puta ponovi postati stvarnost (zvuči poznato?).

Baštinik Milošević-Karadžićeve zločinačke politike, kakvog li apsurda – sada na najodgovornijoj funkciji rodne mu Bosne i Hercegovine koju je ta politika ojadila – brojnim protivbosanskim, a suštinski najviše protivsrpskim ispadima, neprekidno truje politički život BiH i sluđuje tamošnji srpski narod sumanotom politikom većinski sateran u ono što se zove Republika Srpska. Da ne kažemo u jednu vrstu nacionalističkog geta zatrovanog klerikalizmom i lopovlukom vladajućih kasta.

Bude li se nastavilo Dodikovo bezumno provociranje, uskoro zaista neće biti ni bosanskih, ni hercegovačkih Srba. Sve što može iz geta će pobeći u svet.

Boraveći sa Vučićem ponovo u je l’da srpskom Drvaru dovedenom do bede, Dodik je opet nasrnuo na ono u šta se očito ne razume – na osobeni viševekovni identitet BH Srba. Misli da će time rešiti njihove egzistencijalne probleme. Za sirovog skorojevića vekovi srpske zavičajne bosanskohercegovačke tradicije i identiteta trice su i kučine sa kojima će on, u ime integralnog i vojnički jednoznačnog srpstva (ideal nacionalista), jednom za svagda raščistiti. Da ne bude zabune – Srbi koji žive u BiH su Srbi, pripadnici jedinstvenog srpskog nacionalnog korpusa i niko im to niti može, niti želi oduzeti. Oni u svom srpskom identitetu imaju nataložen i viševekovni bosanskohercegovački kulturološki sloj, što ne obogaćuje samo njih, nego i sveukupni srpski identitet. Slično kao što su ovde recimo vojvođanski Hrvati deo jedinstvenog hrvatskog nacionalnog korpusa – sa osobenim vojvođanskim kulturološkim slojem u svom hrvatskom identitetu, što obogaćuje i ukupni hrvatski identitet. Vojvođanski Mađari su pripadnici jedinstvenog mađarskog korpusa sa kulturološkim naslagama vojvođanstva u svom mađarskom identitetu, što obogaćuje i ukupni mađarski identitet. Da ne navodimo druge primere.

Kod Dodikovog sumanutog negiranja bosanstva i hercegovstva BH Srba (ne samo njegovog, kod njega je to najizraženije) radi se o sledećem: na sve načine treba dezavuisati i obesmisliti pojam BiH koja nije razbijena poslednjim ratom, isprazniti ga od svakog a posebno identitetskog sadržaja, za račun afirmacije Republike Srske kao jedinog egzistencijalnog i državnog prostora tamošnjih Srba koji,, je l’da, po prorodi stvar treba ujediniti sa Srbijom „kad se za to stvore uslovi“. Nastavak je to državotvornih planova srpskih nacionalista iz devedesetih. Poražavajuće je kako iz tragedija i poraza devedesetih nisu ništa naučili. Nisu zato što za neostvarive planove njih ne interesuje cena u ljudskim sudbinama i životima koja treba da se plati za takve avanturizme. Njih interesuju samo teritorije i granice od drugih i drugačijih. Nije li početkom ratnih devedesetih Dodikova štićenica Biljana Plavšić rekla da su Srbi spremni da žrtvuju ako treba i dva miliona života, da ostvare svoje državotvorne planove?

Žalosti muk iz „prosvećene srpske javnosti“ nakon ponavljanja Dodikovog nasrtaja na ukupnost srpske identitetske i kulturološke razuđenosti, na to srpsko kulturološko i antropološko bogatstvo (koje na svoj način ima svaki narod). Ako se iz nacionalizmom osmuđene javnosti RS muk donekle može razumeti, teško ga je shvatiti kod prosvećene javnosti Srbije ma koliko da je marginalizovana. Slično je bilo i kad su pod vlašću Karadžića ukidani prefiksi ’bosanski’ iz naziva gradova (valjda i sela) u onom što se zove RS (Bosanski Novi, Bosanska Gradiška, Bosanski Šamac, Bosanska Dubica…). To nacionalističko ludilo i zločinstvo nad tradicijom sezalo je dotle da se BH Srbima htela nametnuti ekavica i govorni dijalekt Srbije. Na tome bi paranoici istrajavali – kao što Dodik sada istrajava da nema bosanskih Srba – da nisu posustali pred vitalnošću jezika vekovima ukorenjenog u narodu. Primitivci pojma nemaju ni šta je jezik, ni šta je identitet, ni u čemu je suština tog nacionalnog bogatsva.

Koja reč i o Dodikovom pajtašu Vučiću pri hodočašću Republikom Srpskom, njegovoj pritvornosti, bahatosti i samovolji (jednom radikal, uvek radikal). Dok sa najodgovornije političke pozicije ponavlja kako Srbija poštuje BiH i s njom želi najbliže odnose, dotle mu na pamet ne pada da kad kao predsednik Srbije posećuje BiH – bilo koji njen deo – najpre ode u njezin glavni grad, u Sarajevo, ispoštuje elementarni protokolarni red, pa tek onda ide gde ga srce vuče. Ignorišući Sarajevo Vučić u ime svih građana Srbije poput Dodika pokazuje prezir prema državi BiH. U RS ide kad mu se ćefne, a najrađe pred izbore da populistički deli pare poreskih obveznika Srbije kao da su njegove. Nije problem ako se pomogne tamošnji osiromašeni narod, samo ko garantuje da pare otete penzionerima Srbije neće završiti u džepovima kleptokratske Dodikove kamarile? Na stranu to po kom osnovu Vučić bahato zavlači ruku u državnu kasu, pa deli pare po svom nahođenju kao Palma u Jagodini. U ovakvoj Srbiji koju je totalno uzeo pod svoje – kao što mu je pobratim Mile uzeo RS – misaona je imenica da oko arčenja budžetskih para silnik ikom polaže račune.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga