PAVLE RADIĆ: „Evropa zdaj“ – trideset godina posle

Hoće li Srbija iz svojih poraza ikada išta naučiti?

Priredio: Pavle Radić
07. feb 2019

U Briselu je 6. februara potpisan Pristupni protokol NATO sa Republikom Severnom Makedonijom (RSM), čime su našem južnom susedu širom otvorena vrata za brz prijem u punopravno članstvo ovog vojno-političkog saveza. Posle Slovenije, Hrvatske i Crne Gore, RSM je četvrta od šest biviših republika SFRJ koja će postati članica ovog saveza. Slovenija i Hrvatska su već i u EU. Za sve one u Srbiji koji prizivaju EU, njene vrednosti i standarde – barem na rečima – ali su podozrivi prema članstvu u NATO, dobro bi bilo da pogledaju spisak članica ovog saveza pa da se zapitaju nije li to iako svakako ne idealan ipak najpristojniji i najsređeniji deo savremenog sveta. Kome ni taj spisak prema NATO ne smanjuje podozrenje, neka se kod svoje stasale i obrazovane dece raspita u koje zemlje sveta žele da isele – ako se već nisu iselili – iz “vojno neutralne” Srbije.

Hronologija pristupanja republika bivše Jugoslavije u NATO i EU objašnjava za Srbiju vrlo važna pitanja, na koje još nismo dobili odgovore.

Zašto se raspala bivša nam država, posebno zašto na užasan način? Kolika je u tom užasu odgovornost i krivica Srbije? Zašto se u demokratskom svetu i danas na nju – pa i na nas kao narod zbog vladajućih politika koje na izborima dobijaju podršku – gleda sa podozrenjem?

Na ta pitanja odgovor je – implicite nam govori hronologija pristupa bivših republika u NATO i EU – kratak i jasan. Etnički, religijski i kulturološki raznolika Jugoslavija se raspala zato i na takav način što se – suočena sa krizom dotrajalog ideološkog i državnog modela – suočila sa dve nepomirljive suprotnosti. Sa jedne strane, reformama i modernizaciji društva i države opredeljene neke ondašnje republičke ne samo partijske elite – po odlučnosti i intenzitetu opredeljenosti za reforme upravo adekvatno redosledu kasnijeg priključenja u NATO i EU – a s druge strane – strah od promena, konzervativizam i rigidna ideološka ukopanost pre svega najveće republike (Srbije) koja je dominantno kontrolisala i za svoje anahrone ciljeve (zlo)upotrebila ionako modernizaciji nesklone državne vojnobezbednosne i konzervativne institucionalne resurse.

Mlađi ne znaju, stariji se verovatno sećaju da je već sredinom osamdesetih u Sloveniji bila raširena parola “Evropa zdaj” (Evropa sada), koja je pre svega u Srbiji ismejavana. Demokratskim reformama sklon komunista Milan Kučan na saveznim partijskim skupovima ostalim partijskim vođstvima je objašnjavao legitimne zahteve slovenačkog društva koje su želeli proširiti na celu Jugoslaviju, ali avaj… U politički dominantno konzervativnoj Srbiji koja nije znala kako da se nosi sa problemom Kosova – što je iz njezinih elita podjarivalo najvulgarniji nacionalistički resantiman, posle 8. sednice CK SKS umesto strpljivog pristupa problemu pribegla se “olako obećanoj brzini”, političkom, policijskom i vojnom nasilju – legitimni zahtevi Slovenije za reformama i evropeizacijom nailazili su na odijum. Dakako i u rigidno ideoligizovanoj JNA, službama bezbednosti i okoštalim birokratskim institucijama. Slovenačko rukovodstvo je izražavalo poštovanje izbora drugih republika Jugoslavije koje nisu bile sklone “Evropi zdaj”, ali su odlučno izražavali očekivanje da drugi uvaže njen izbor. Ništa sporno, ništa zamumuljeno i pritvorno, kako su na to onda (i sada) gledali srpski nacionalisti. Znano je kako je na 14. Kongresu SKJ 1990. završio politički sukob reformista (Slovenija i nešto manje Hrvatska) i konzervativaca (Srbija sa raspaljenim nacionalizmom i prethodno mitingaškim nasiljem nametnutim epigonima u Vojvodini, Kosovu i Crnoj Gori), znana je potonja ratna hronologija.

Ova post festum priča Sloveniju, Hrvatsku, pa i Crnu Goru i Makedoniju danas skoro da uopšte više ne interesuje. One su izabrale svoje puteve i traže sreću za sebe. Ali bi itekako trebalo da interesuje Srbiju. Zašto? Zato što se još nije oslobodila zlih demona – straha od promena, straha od kritičkog samorazumevanja, straha od demokratije i savremenog iskustva, te posledičnog nacionalizma i šovinizma koji su je zarobili pre tridesetak godina; koji su je institucionalno, moralno i materijalno razorili, koji su je zbog zločinačke politike osramotili a vlastiti narod srozali u bedu i beznađe. Na ovaj ili onaj način ti demoni i danas dominiraju srpskom politikom, dominantnom kulturom, crkvenom praksom i medijima. Dok Srbija ne spozna svoje fatalne zablude i stranputice, dok se ne distancira od zločinačkih politika koje su je srozale na civilizacijsku marginu i bolesnika Evrope, za njene građane – i građane BiH i Kosovo na čiju sudbinu preko svojih ispostava još uvek utiče – nema sreće.

Hoće li aktuelni sve masovniji protesti poniženih građana Srbije u suštinskom smislu konačno nešto promeniti, a ne samo dovesti do personalne promene vlastodržaca i još jedne protraćene teško skupljene energije, ostaje nam da vidimo. A da aktuelnu brutalnu vlast treba smeniti, u to nema nikakve sumnje.

(Autonomija / foto: Pixabay)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Raspust
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga