PAVLE RADIĆ: Događanja u Crnoj Gori – demonstracija suverenosti države

Protiv mitološko-plemenske svesti takozvanog integralnog srpstva i svetosavlja

Priredio: Pavle Radić
28. dec 2019

Gledamo ovih dana u Crnoj Gori na praktičnom primeru šta u praksi znači teorijski postulat „suverena država“ – šta znači nepodleganje države bilo unutrašnjim, bilo spoljnim pritiscima u odbrani opšteg naspram bilo kakvog partikularnog interesa; šta znači svođenje svih društvenih aktera i interesnih struktura u okvire institucionalnog i ustavnog poretka, što je osnov demokratskog ustrojstva društva i države.

Poznato je u kakvim je haotičnim regionalnim i unutrašnjim prilikama Crna Gora pre nepunu deceniju ipo smogla snage da se otme iz pogubnog zagrljaja ovakvog političkog Beograda i obnovi vlastitu državnost. Poznata je njena još uvek nedovoljna institucionalna i demokratsko-proceduralna izgrađenost, što imajući u vidu iz kakvog haosa je nedavno krenula u obnovu državnosti i još više – sa kakvim se unutrašnjim i spoljnim opstrukcijama suočava – nije za čuđenje. Uvažavajući sve to, državotvorni pothvat njezinih slobodi opredeljenih političkih, intelektualnih i kulturnih elita vredan je poštovanja. Izabrali su težak i mukotrpan put, žestoko opstruiran od unutarcrnogorske okoštale mitološke svesti, koja je na daljinskom upravljaču iste mitološko-plemenske svesti takozvanog integralnog srpstva i svetosavlja, koja caruje Srbijom sa neskrivenim ambicijama da kroji sudbinu svih Srba u regionu i državama u ukojima Srbi žive (primer kontinuiteta drastičnog zadiranja u suverenitet susednih država su najnovije “Vulinove” – možete misliti kakve – Strategija odbrane Srbije i Strategija nacionalne bezbednosti koje su, sa razlogom, u Sarajevu izazvale žestoku reakciju onih koji se bore za odbranu suvereniteta i integriteta BiH).

A kakva je sudbina „regionalnih“ Srba izloženih anahronom integralnom srpstvu i mitologizovanom svetosavlju i – uprkos katastrofalnom iskustvu – još živim planovima iz srpske metropole o nacionalnom državnom objednjavanju? Ne treba puno reči – sudbina im je gorka i pregorka. O tome govore ne samo poražavajuće demografske statistike, koje pokazuju trendove enormnog smanjenja njihovog broja na prostorima gde su stolećima živeli, nego i slike njihovog svakodnevnog života – egzistencijalni strahovi, uglavnom materijalna beda, osećaj nacionalne inferiornosti, frustriranost u identitetu, besperspektivnost.

U čemu je suština spora oko crnogorskog Zakona o slobodi vjeroispovijesti, čije usvajanje je bilo povod za najnoviju ne samo crnogorsku dramu nego i regionalnu srpsku nacionalističku histeriju?

Po protivnicima usvajanja tog zakona, koje predvodi Mitropolija Crnogorsko-Primorska na čelu sa mitropolitom Amfilohijem Radovićem, radi se o otimanju imovine SPC od strane jelda korumpirane Milove vlasti radi ličnih interesa (“što nisu radili čak ni Turci”), čime se – je li – direktno udara na svetu SPC i srpski narod. Mada ne treba sporiti ni materijalni motiv, jer se SPC plaši zakonskog uređenja verskih prava i, posebno, regulisanja statusa imovine verskih zajednica, pravi razlog koji je na noge digao sve srpske kleronacionaliste – čini se da je suštinski ipak nešto drugo. Novim zakonom se uređuje sloboda veroispovesti i ravnopravan položaj svih verskih zajednica (uključujući dakako i jasno regulisan status njihove imovine) u sekularnoj građanskoj državi Crnoj Gori (čega – izuzimajući Sloveniju – u regionu nema ni na vidiku). To suštinski ugrožava dosadašnji takoreći vaninstitucionalni položaj SPC (dakako ne samo u Crnoj Gori) i njezine samorazumevajuće prakse da bude država u državi, da bude autoritet nad autoritetom u svim, a pogotovo u političkim pitanjima, da nikom za svoje rad ne podnosi račune, a da o svemu ima poslednju reč. To je razlog pobune i besa srpskih kleronacionalista gde god da žive.

Reakcije u Srbiji su očekivane. Iako ne treba dovoditi u pitanje lojalnost i servilnost Vučićeve vlasti tetošenoj SPC i Patrijaršiji, na početku drame u Crnoj Gori izostale su njezine žešće reakcije prema zvaničnoj Podgorici. Njen pak pravi odnos prema legitimnom zakonskom postupku u Crnoj Gori pokazaje se kroz histeriju elektronskih i štampanih tabloida koji su pod Vučićevom kontrolom. Dominantna srpska opozicija koja pretenduje na jelda demokratiju, modernost i pod njenom vlašću prosperitet Srbije i srpsta, pokazala je pravu ćud – ostrašćeni kleronacionalizam i neskrivenu pretenziju da zadire u suverena prava Crne Gore da sama odlučuje o načinu uređenja svog društva. O dirigovanom srbovanju “terazijskih Crnogoraca”, studenata (u Beogradu i Banja Luci za sada), kao i nizu istim povodom očekivanih “patriotskih događanja” izlišno je i govoriti. Slika je to i prilika ne samo političke bede Srbije.

Eh, koliko je današnja Crna Gora – uz sve svoje slabosti, nedovršenosti, pa i brljaveži – daleko ispred beznadežne Srbije i paradržave RS koju svojata. Dobro je da je bar neko iz regiona na pravom putu iz ovog mraka. Sreća je za Crnu Goru što je danas članica NATO, jer da nije, gledali bismo sada kako dobrovoljci sa oružjem hrle u nju da brane krst časni i srpsku slobodu zlatnu. Znamo kako su krajem prošlog veka takvi pohodi završavali. Zlom.

(Autonomija, foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga