PAVLE RADIĆ: Crna ruka na vlasti

Pritvorno evropejstvo, BiH, Sarajevski atentat...

Priredio: Pavle Radić
24. juna 2014

Zagrebi ih malo i dobiješ ono što jesu. Oni isti radikali kakvi su bili i kakvi su ostali. Nikolić, Vučić, „naša Maja“, Mirović, Martinović… Svi oni što su preko noći, radi interesa i vlasti a ne zbog promenjenih uverenja, otkazali lojalnost Šešelju i osnovali SNS. Tobože, postali moderna partija evropskih vrednosti. Bez ijedne reči obrazloženja ideološkog obrta, bez pokajanja za tolika nepočinstva, bez izvinjenja onima koje su unižavali i proganjali. Misle da to tako može, da baš svi pate od amnezije. Ali džabe proevropske fraze, megatrend-doktorati i ekspres-masteri, rezidencije, državni protokoli, prijemi po ambasadama, limuzine, obezbeđenja! Konvertiti bi i dalje najrađe da čitaju „Veliku Srbiju“ i mitinge počinju sa „Spremte se, spremte četnici“. Ali nekako ne ide uz nova uverenja, uz radikalsko evropejstvo i mirotvorstvo. Ipak, čim im se pruži prilika iz njih progovora radikalstvo. Ne pomažu tu mnogo ni savetnici, domaći i strani, svejedno.

Nikolić: Bosna neće uspeti da opstane 

U intervjuu RTRS, elektronskom biltenu nepatvorenog radikala, ponosnog naslednika ratnih zločinaca i rušioca BiH Milorada Dodika, Tomislav Nikolić govori ono što prija radikalskom nacionalističkom uhu. Prekodrinskom i ovdašnjem.

Hoće li ta država (BiH) koja se tako raslojava uspeti da opstane? Teško. Treba li pomoć Srbije? Kakva? Evo tu smo„, prenosi „Blic“ tu i gomilu drugih Nikolićevih frazetina Dodikovoj RTRS. Cinično, kako je cinična sva srpska politika prema BiH od Miloševića do danas. Sa malim izuzecima. Ako su tako govorili Nikolićevi prethodnici, samozvane „nacionalne demokrate“, zašto bi četnički vojvoda bio dukčiji? Cinizam prema BiH je u Beogradu standard. Od političara, do sportskih novinara. Čim se u Beogradu političari i saslužiteljska inteligencija zapletu u bedu, kad ne znaju šta bi i kako sa problemima koje sami proizvode, zajaši se BiH. Druge susede više ne mogu jahati. BiH još mogu. Tamo je trojanski konj RS, koji je uz saglasnost međunarodne zajednice instalirao Milošević. Beogradski političari navodno podržavaju susednu državu, Dejton, entitete i trala-la, a rušitelj BiH Dodik ne izbiva im iz kabineta. Od Koštunice, do Tadića i Nikolića, nema razlike. U njihovom prisustvu Dodik govori najveće gadosti o državi koja je domovina i velikog dela Srba. I to traje li, traje. Dok to traje, traja će i egzistencijalna beda i tavorenje BiH, ali i Srbije.

Glupiranju beogradske nacionalističke politike i istoriografije nema kraja. Stogodišnjicu Sarajevskog atentata i početka Prvog svetskog rata Srbija će obeležiti mimo sveta. Sa RS. U inat svetu, koji se istim povodom okuplja u Sarajevu bez obzira što o uzrocima i početku Velikog rata i među gostima Sarajeva pistoje različita gledanja. Nova evropska kultura sećanja podrazumeva razgovore i o različitostima, pri čemu akcenat nije na starim nacionalističkim i ideološkim zadrtostima, nego na besmislenosti tragičnih ratova, na katastrofi Evrope.

Ovodrinska i prekodrinska srpska vladajuća elita okupiće se gde drugde, nego u Andrićgradu. Prkosgradu, Inatgradu srpskog nacionalizma i beščašća. Pod formalnim i neformalnim pokroviteljstvom koga drugog, do Kusturice i Dodika. Uz saslužiteljsku intelektualnu bulumentu. Nacionalistički istoričar u modi Čedomir Antić, podstican voditeljem RTS, objašnjava podmukle namere da se revidira istorija Velikog rata, da žrtve budu oglašene krivcima, a krivci nedužnima. Andrićgrad i njegovi korifeji to neće dozvoliti. Nagledaćemo se još specijalnih TV emisija o tome.

Objašnjavajući zašto neće ići u Sarajevo povodom stogodišnjice tragičnih događaja, Nikolić u intervju Dodikovoj RTRS kaže da ne može da uđe u „tu zgradu“, aludirajući na sarajevsku Vijećnicu i ploču na kojoj piše da su je 1992. godine srušili srpski zločinci. Istu argumentaciju za neodlazak u Sarajevo izneo je i Aleksandar Vučić. Ako Vijećnicu i neprocenjivo knjiško blago BiH, između ostalog i ne malo kulturno nasleđe BH Srba, nisu razorili srpski zločinci, zašto ne kažu ko je to uradio? Možda francuski, nemački, italijanski, mađarski, japanski? Neki drugi, ko? Marsovci ili možda, zašto ne, „Alijini bojovnici“? Među Mladićevim artiljercima, koji su sa okolnih brda fosfornim granatama razorili i zapalili staru Vjećnicu, bili su i radikali, vajni „borci za srpstvo“. Na jednom od tih ratnih položaja Šešelj je Nikolića promovisao u četničkog vojvodu. Vučić je radio u Karadžićevom propagandnom servisu.

Ako je razaranje Narodne biblioteke Srbije aprila 1941. godine i uništenje velikog kulturnog blaga veliki zločin, kulturcid, atak na srpsku memoriju i identitet, a jeste – šta je onda razaranje „te zgrade“, sarajevske Vijećnice i uništavanje ogromnog knjiškog blaga BiH? U Andrićgradu o tome se niti govori, niti će se govoriti. Neće se iskreno govoriti ni o ogromnim srpskim žrtvama Velikog rata. Samo patetika. Guslaće se stare priče u slavu nacionalne mitomanije. I Crne ruke. U ime naopako shvaćenog srpstva, koje je srpskom narodu izašlo na nos. I proćerdalo čitav vek razvoja i normalnog života.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: The Great Pretender
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga