PAVLE RADIĆ: Banditizam

Stvari treba nazivati pravim imenom

Priredio: Pavle Radić
19. mar 2021

Kada jednog dana Srbija postane normalna država a srpsko društvo izađe iz košmara, kad ozdravi od preteške bolesti samoponiženja i samozaborava – a nadamo se da hoće, samo što će do tada nažalost Savom i Dunavom proteći puno, puno vode – vladavina Aleksandra Vučića, SNS i prilepaka, u političkim analima biće bez sumnje označena kao vreme banditizma. Vreme državnog banditizma jer je Vučić vladanje Srbijiom sveo na nivo hajdučke pećine.

Doduše njegov banditizam neće se smatrati političkim novumom u srpskoj istoriji. S pravom će se spominjati kao ponavljanje, kao rimejk državnog banditizma i moralnog rasapa iz perioda vladavine Slobodana Miloševića i njegove SPS, SRS i JUL fasade sve sa propagandistima i kleronacionalističkom „inteligencijom“ koja je – što zbog mizernog parohijalnog nivoa, što zbog sinekura – stajala iza njega kao što danas stoji iza Vučića.

Između Miloševićevog i Vučićevog banditizma – između ondašnjeg banditizma SPS, SRS i JUL-a i sadašnjeg banditizma SNS, SPS i prilepaka – razlika je samo u odnosu na ciljnu grupu protiv koje su usmereni.
Pod krinkom tobožnjeg levičarstva i odbrane Jugoslavije, Miloševićev banditizam prvenstveno je bio usmeren baš protiv Jugoslavije, protiv njezine jedino moguće održive suštine – protiv ravnopravnosti svih naroda koji su u njoj živeli na avnojevskim principima. Kao takav (banditizam nacionalističkog i šovinističkog mraka kojem je zbog odbrane vlasti Milošević stao na čelo) završio je neviđenom političkom i ratnom brutalnošću, masovnim zločinima i silnim unesrećenjem svih naroda nekadašnje države. Uključujući dakako i Srbe koji će, kad se kad-tad bude izvodio pošten saldo ludila Miloševićeve politike, materijalno, politički i nadasve moralno biti najveći gubitnici među svim narodima bivše države, iako su i oni (isključujući donekle Sloveniju) platili stravičnu cenu.

Za razliku od Miloševićevog – koji je pod krinkom odbrane Jugoslavije bio usmeren na njeno pretvaranje u Srboslaviju, u Sloboslaviju – Vučićev banditizam je usmeren na pretvaranje Srbije, u Vučićsrbiju. Ili tako što. Princip i jednog i drugog banditizma je isti – kratka pamet, patološka volja za moć, užasna sujeta, osvetoljubivost, beskrupuloznost i upotreba svih metoda vladanja ne obazirući se na žrtve i pustoš koja iza banditizma neminovno ostaje.

Strašne posledice Miloševićevog banditizma, u kojem je itekako učestvovao notorni radikal i šešeljevac Vučić – ne samo Vučićev banditizam nego nažalost dobrim delom glupost i nemoral dominantnog dela njegove opozicije – strogo drže pod tepihom. Borba se vodi samo oko prestola. Sa smradom nasleđa malo ko želi da se suoči, a bez suočavanja sa smradom i njegovim radikalnim čišećenjm nema leka ni Srbiji, ni srpstvu.

Elem, Vučić je zaveo samovlašće na kojem bi mu pazavidio i Milošević. Sve je stavio pod strogu kontrolu i samovolju – Narodnu skupštinu, Vladu, lokalne zajednice, sve državne institucije (izuzevši časne izuzetke u njima). Posebno su pod kontrolom mediji, uz neprekidne napore osvetoljubivog Vučića da i ono malo slobodnih, profesionalnih medija, što pre – ako ne može da pogasi, onda da ih koliko-toliko potčini. Prosveta, zdravstvo, kultura, socijalna briga, sindikati, radnička prava, potpuno su marginalizovani i tavore nažalost u poslušništvu vlasti. Vlast pak investira i daje privilegije samo pretorijanskoj gardi – tajnim službama, policiji, vojsci, crkvi (SPC), njihovom komandnom kadru. Nagrađuje dakako i poslušne umetnike i propagandiste kako Miloševićevog, tako i aktuelnog zla.

Ma koliko se banditizmu čini(lo) da će biti večan, da će ga večito slaviti lažima trovan narod, i on – kao uostalom i sve u životu – naravno ima vek trajanja. Vremenom ga iznutra nagriza njemu imanentna patologija – međusobne borbe oko pljački, kriminala, borbe za moć i prestiž. Uprkos bezočnoj propagandnoj mašineriji i trulež Vučićevog banditizma sve više izbija na videlo – Savamala, Krušik, Jovanica, Telekom, pljačkom motivisano urbanističko urnisanje Beograda, Novog Sada, Niša i drugih za pljačku atraktivnijih gradova i poljoprivrednog zemljišta naročito po Vojvodini. U ne od juče neskrivenoj službi banditizmu, stadionske bande ogrezle u kriminalu i zločinima otimaju se kontroli ugrožavajući gornje slojeve vlastodržaca. Vlast na to odgovara pompeznim dimnim bombama, tipa pokazivanja oskrnavljenih leševa žrtava na svim kontrolisanim televizijama i režimskoj štampi. Da zaplaši i sablazni narod koji je, kao za sisu, vezan za propagandnu mašineriju. Da bi se stvar zabašurila i trulež prikrila, vlast bezočno – preko medija i Narodne Skupštine – udara na opoziciju, na nevladine organizacije i slobodnomisleće pojedince, na njene projektovane arhineprijatelje. Apsolutno se ne preza ni od čega, sve je dozvoljeno – otvorene laži, falsifikati, klevete, podmetačine, crtanje meta po ljudima. A institucije – posebno tužilaštvo, sudstvo, policija, tajne službe, državna regulatorna tela, njihovi vrhovi zapravo potčinjeni Vučiću – sramno ćute. I slugare.

Zar iko normalan misli da će – onomad pod Miloševićem, a sada pod njegovim vlastodržačkim nastavljačem(ima) Vučićem – Srbija ikad izaći na zelene grane, da će pod Vučićem postati pristojno društvo i članica EU? Zaslugom brutalne propagande, podaničkom mentalitetu masa i sramnoj kolaboraciji – u boljem slučaju masovnom ćutanju – bajagi školovanih ljudi (čast izuzecima), pod Miloševićem nažalost nije bilo malo onih koji su verovali u nacionalističke bajke, u je l’ da spas i uspon Srbije i srpstva. Iz istih razloga ni danas pod Vučićem nije malo onih koji veruju u mesijanizam njegovog banditizma. Za tu lakoumnost i infantilnost plaća se velika cena. Ne samo da je plaćaju sadašnje, nego će je ko zna koliko dugo plaćati i buduće generacije.

(Autonomija, foto: Pixabay)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Revizija
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga