- Autonomija - https://www.autonomija.info -

PAVLE RADIĆ: Agonija bolesnog društva

Brutalni prizori masovnog nasilja iz Beograda –  u režimskim medijima potpuno sakriveni od domaće javnosti a post festum bezočno manipulativno interpretirani – zgranuli su svet i za trenutak mu skrenuli pažnju sa pandemije misterioznog virusa koja razara svet kakvog smo poznavali. Tim prizorima Srbija se ponovo našla u udarnim vestima svetskih medija i kao tokom poslednjih tridesetak godina ne po nečem dobrom i lepom, nego nažalost po lošem i ružnom, po mračnom. 

Poslednje tri tecenije, od kad je Srbija – nespremna za promene i modernizaciju kao sav normalan svet, ispala iz civilizovanosti – politički život i strasti glavinjaju od ekstaze do agonije, od oduševljenja do ogorčenja manipulisanih masa povodljivih čas za jednim, čas  za drugim, čas za trećim lažnim mesijom kojima saslužuje nacionalizmom zatrovana i kompromitovana crkva (SPC) ogrerzla u politikanstvo i jeresi. U tom ludilu, u toj boleštini, stasavaju izgubljene generacije koje se u beznađu – oni koji nisu pobegli u svet – značajnim delom okreću desnom ekstremizmu (četništvu, ljotićovštini, nikolajvelimirovićovštini), kriminalu i nasilju kao načinu preživljavanja u beznadežnom društvu

Živeći u virtualnom svetu manipulacija koje neprekidno – reklo bi se paranoično – produkuje, Vučić je do paroksizma doveo svoju autokratsku vlast potpuno prezirući zdrav razum onih građana koji ne  podležu lažima i obmanama. To kod njih izaziva bes i ogorčenje, pa pošto je autokrata suspendovao bezmalo sve kanale javnih komunikacija i procedura rešavanja različitih društvenih interesa, društvo neminovno klizi ka napetostima i eksplozivnom stanju. Kad do toga dođe, nije pitanje hoće li, nego kada i u kojoj formi će napetosti skliznuti sa verbalnog u fizičko nasilje sa nepredvidljivim tokovima i posledicama.

Vučić, kao i svojevremeno Milošević – kao i svaki diktator opsednut mesijanstvom i bolesnom voljom za nekontrolisanom moći – prezire pravilo da se bez posledica ne može sve ljude sve vreme bezočno lagati i obmanjivati, da balon laži pred činjenicama života kad-tad puca i vraća se diktatorima kao bumerang. Problem je u tome što visoku cenu laži i obmana – u srpskom slučaju se to kalemi na dubinsko kleronacionalističko trovanje javnosti – plaćaju građani koji plitkoumno slede lažne i poremećene proroke, kopajući sebi (i svojim potomcima) jamu u koju će neminovno pasti.

Neposredni povod brutalnog nasilja u Beogradu bilo je sramno obraćanje Vučića javnosti pred put u Pariz i valjda Brisel – na razgovore o rešavanju kosovskog problema – kojim je najavio novo uvođenje višednevnog policijskog sata zbog dramatične eskalacije pandemije o kojoj se u Srbiji sa državnog nivoa očito lagalo i manipulisalo, što je samo po sebi izazvalo bes bolje informisanih građana. Veliki bes građana koji su se okupili ispred Narodne skupštine – kojima su se priključili ekstremni desničari (po nečijem nalogu???) i bezumno naumili da provale u zgradu Skupštine apsurdno skandirajući policiji „idite na Kosovo“, „ne damo svetinje“, „ustaše, ustaše“ kompromitujući miran građanski protest –  verovatno ne bi izazvalo uvođenje tako rigoroznih mera da su ih najavili stručnjaci, a ne Vučić na krajnje arogantan i po građane koji drže do dostojanstva uvredljiv način. Potpuno je  negirao bilo kakvu grešku i ličnu odgovornost  – a u Srbiji odlučuje o svemu – u neselektivnom predizbornom ukidanju svih ograničenja u javnom životu, prebacujući krivicu za novu eskalaciju pandemije na skoro nepostojeću opoziciju. Nije naravno propustio priliku da bezočno žacne susede- Hrvatsku, BiH, Crnu Goru, Makedoniju… Zna da nacionalizmom sebi obezbeđuje alibi i  aboliciju od bilo kakve odgovornosti kod izmanipulisane javnosti. Nisu dakako izostale laži o velikom uspehu Srbije i bajke o onom što je tek čeka.

Bes zbog Vučićeve autokratske vladavine koja prezire građane dugo se gomila, pa je bilo samo pitanje vremena kad će doći do ogoljenog fizičkog nasilja. S druge strane, bezumno provaljivanje desničarskih ekstremista (infiltriranih u masu građanski mirnih protestanata) u Narodnu skupštinu i njihovo skaradno nacionalističkio skandiranje i nasilništvo prema policiji (koja je u početku bila suzdržana), kompromitovali su opravdan revolt građana i njihov javni protest.

Šta li čeka Srbiju u agoniji, ostaje nam da vidimo. Kako stvari stoje, ne sluti na dobro. Jedno je, međutim, sigurno – bez razumnog rešenja kosovskog problema (polazeći od uvažavanja realnosti) nije moguće ozdravljenje Srbije i njen izlazak iz propasti.

(Autonomija, foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!