PAVEL DOMONJI: Bez Vojvodine u medijima

Pitanje autonomije jeste pitanje koje zadire u teritorijalnu organizaciju države. To je pitanje državljana a ne pi

24. dec 2007

pavel.JPGPitanje autonomije jeste pitanje koje zadire u teritorijalnu organizaciju države. To je pitanje državljana a ne pitanje Srba, Mađara, Slovaka i tako dalje. Država pripada državljanima, a ne pripada ni Srbima, ni Mađarima, ni Slovacima nego pripada državljanima, naravno pod uslovom da nam je stalo do građanske jednakosti i do principa nediskriminacije

Hvala. Dakle, čuli ste, ja sam Pavel Domonji, rob i sluga Helsinškog odbora. Kada mi je Nedim rekao da treba da učestvujem na ovom seminaru, ja sam to malo primio sa skepsom. Zašto? Iz nekoliko razloga. Prvo, ja za razliku od Teofila Pančića nisam narkoman medija. Dakle, ja ne pratim, ne čitam i ne slušam sve što može da se prati, čita i sluša – to je moja privilegija u odnosu na njega. Drugo, ja spadam u onaj konzervativniji deo publike, dakle više sam naklonjen štampanim medijima nego drugoj vrsti medija, ali ja čak ne pratim ni sve štampane medije. Recimo, ne pratim ono što nazivam pištolj-medijima. Uloga medija je da servisiraju publiku pravovremenim, istinitim, objektivnim informacijama, kako bismo mi kao čitaoci, konzumenti tih medija mogli formirati svoje mišljenje, doneti svoj sud, zauzeti neki stav. Pištolj-mediji nemaju za ulogu da informišu javnost nego da se politički obračunaju sa svojim političkim protivnicima, dakle da ih moralno, politički i ljudski diskvalifikuju i diskredituju. Oni ne pomažu orijentaciju u stvarnosti nego, naprosto, nastoje da dezorijentišu ljude, da ih dovedu u situaciju da pomisle da, eto, greškom imaju mozak, da je to jedna greška evolucije, da bi bilo najbolje da svoj mozak izvade, da ga posole i da ga stave u špajz među šunke i slanine na primer. I treći razlog je – ja sam hendikepiran da govorim na temu izveštavanja o Vojvodini zato što ja jedva da govorim i maternji jezik, a ostale manjinske jezike da ne pričam, dakle ne mogu da pratim šta pišu mediji na mađarskom, slovačkom, rusinkom, rumunskom; mogu da pratim, recimo „Hrvatsku riječ“ zato što to razumem, ali ne mogu da pratim ove druge medije i ne mogu da sudim kako oni izveštavaju o Vojvodini. Ali, uprkos svemu ovome što sam rekao, moj utisak je (dakle, govorim samo na nivou utiska) jeste da mediji ne izveštavaju o Vojvodini onoliko koliko bi to trebalo. Zbog čega? Pa jednostavno zbog toga što pitanje Vojvodine nije pitanje oko koga politička klasa u ovoj zemlji nastoji da postigne konsenzus, pitanje Vojvodine nije centralno pitanje, dakle nije ključno, nije važno pitanje, to pitanje jeste, u ovom trenutku, pitanje Kosova.
Ja ne znam da li je neko od vas čitao Koštuničinu božićnu poslanicu sa početka ove godine, to je „Politika“ objavila 6. ili 7. januara (Koštuničino obraćanje građanima Srbije). Da vas podsetim, on je tada rekao – Ne damo Kosovo, Kosovo je drugo ime za Srbiju, ime cara Lazara je drugo ime za istinu i pravdu, mi braneći Kosovo se uzdamo u boga, pravdu, istinu, međunarodno pravo, međunarodni poredak i povelju UN – da bi to svoje obraćanje građanima Srbije zaključio rečima – Još se nije rodio Srbin koji bi rekao da Kosovo nije naše. – E sad, iako je on svoj govor započeo time, sa „građani Srbije“, jasno je da je njegov adresant etnički vrlo određen i definisan i da se on, zapravo, obraća Srbima. Ono što je meni, u ovom Koštuničinom iskazu, fascinantno to je ta univerzalizacija zahteva. Dakle, Srbija ne nastupa u ime sebe same nego nastupa u ime međunarodnog prava, međunarodnog poretka, čak i nekakvog metafizičkog etniteta kao što je bog, računajući pored zemaljske i na božiju pravdu. Dakle, u toj vrsti esensijalističke, fundamentalističke retorike, vi nemate stvarnosti, tu nema života, nema realnosti. Postoji samo jedna ideološka konstrukcija stvarnosti, nekakve mitopoetička konstrukcija, i druga stvar, pazite, ako kažete da je Kosovo srpsko a ko šiša Albance jer nisu Srbi, onda je to jedna vrsta reotirke sa kojom vi nikako ne možete polemisati, ne možete toj vrsti retorike oponirati jer je to, naprosto, besmisleno. I druga stvar, to je dakle ta jedna vrsta etnonacionalizma koja je tu uvek prisutna. E sada, taj etnonacionalizam je prisutan i kada se govori o Vojvodini jer uočili ste sigurno da se Vojvodina etnički prisvaja, pa se kaže da je Vojvodina srpska, ali za razliku od Kosova, tu se ne prestaje sa nabrajanjem nego se to nabrajanje nastavlja pa se kaže još da je Vojvodina srpska, da je Vojvodina slovačka, mađarska, rumunska i ne znam ni ja šta ali ja, na primer, nikada nisam čuo da neko kaže da je Vojvodina i romska; to nikada nisam čuo iako političari često to ističu, ali nikada nisam čuo da neko pominje Rome. Ovde imate još jedno pitanje, dakle šta ćemo da radimo sa onim ljudima koji nemaju etnički identitet ili, na primer, ne eksponiraju svoj etnički identitet, ne deklarišu svoju nacionalnu pripadnost. Da li su i oni vlasnici Vojvodine, da li Vojvodina i njima pripada ili im ne pripada? Ali, ono što je važno jeste da smo mi, kao i u slučaju Kosova, tako i u slučaju Vojvodine, suočeni sa etnizacijom. Šta je etnizacija? Preko etnizacije se nekoj grupi daju veća prava nego drugoj. Kada neko kaže da je Vojvodina srpska, to onda znači da bi o ključnim pitanjima o Vojvodini trebalo da odlučuju, dakle, pripadnici srpske nacije. Ono što je neverovatno jeste da u Vojvodini postoje i politički lideri koji usvajaju, dakle, tu etnopolitičku logiku i koji se slažu sa time da je pitanje Vojvodine srspko pitanje. E vidite, pitanje autonomije jeste pitanje koje zadire u teritorijalnu organizaciju države. To je pitanje državljana a ne pitanje Srba, Mađara, Slovaka i tako dalje. Država pripada državljanima, a ne pripada ni Srbima, ni Mađarim, ni Slovacima nego pripada državljanima, naravno pod uslovom da nam je stalo do građanske jednakosti i do principa nediskriminacije.
Kada pominjem to različito nabrajnje, dakle kome Vojvodina pripada, to činim zato da bih vam skrenuo pažnju na jednu sasvim određenu vrstu kulturalizma koja tu postoji. U teoriji se ta vrsta multikulturalizma naziva kooperativni ili segregacijski multikulturalizam. Dakle, polazi se od toga da u jednom društvu žive različite etničke grupe, formalno se insistira na njihovoj jednakosti, ali se te etničke grupe mnogo ne mešaju, nema komunikacije među njima. Ako ponekad i u toj vrsti multikulturalizma – pazite, nacionalisti su najveći multikulturalisti –i sad, ako dođe u nekom trenutku do nekog mešanja, recimo u formi mešovitih brakova, onda nacionalisti kažu da su mešoviti brakovi jedna vrsta fine, suptilne asimilacije pripadnika manjinskih zajednica. E sad, ono što je u tom slučaju važno jeste, dakle pazite, kada vi kažete da se preko mešovitih brakova vrši asimilacija pripadnika manjina, to je jedna krajnje antiliberlana pozicija jer ona kaže da je izbor vašeg bračnog partnera, apriori, unapred određen vašom etničkom pripadnošću. I sad ključno pitanje koje se postavlja jeste da li ste vi spremni da zarad očuvanja neke grupe ili njenog kulturnog identiteta odustanete od vlastitog života. To je pitanje na koje svako od nas treba da odgovori i donese svoj sud. Sličan slučaj imate i ako, na primer, upišete vlastito dete u školu u kojoj se nastava izvodi na jeziku drugačijem od vašeg maternjeg, dakle ista vrsta prigovora je i tu, od toga da, ne znam ni ja šta, da se neko stidi što je pripadnik te ili ove manjine, da doprinosi slabljenju demografskom, kulturnom, političkom i kakvom god hoćete, vlastite zajednice. Ništa drugačija situacija nije i kada je reč o izborima. Podsetiću vas samo da su na prošlim izborima, recimo, mađarski lideri prigovarali Demokratskoj stranci da im je zagazila u biračko telo i da je veliki broj Mađara glasao za Demokratsku stranku a ne za Savez vojvođanskih Mađara, kako bi to bilo logično, prirodno očekivati, jer je reč o mađarskoj stranci. Navodim ove primere zato da bih jače podvukao tu jednu liberalnu poziciju do koje je meni stalo. Vidite, liberalna pozicija brani pravo na autonomni izbor svakog pojednica. Vi možete odlučiti da učestvujete u reprodukciji i očuvanju neke grupe i njenog kulturnog identiteta, a možete odlučiti i da izađete iz te priče i da u tome ne učestvujete. Ali, ono što je važno jeste da, ako ste doneli odluku da ne učestvujete – ja, na primer, mogu da kažem, baš me briga za Slovake, mene slovačka manjina ne interesuje, očuvanje slovačkog jezika me ne interesuje, slovačka književnost, tradicija, kultura, sve mi je to bljak, ne želim da učestvujem u tome, ja jednostavno želim da izađem iz te priče – to je sa stanovišta ove liberalne pozicije sasvim OK. Ono što je važno jeste da ja kao takav ne smem da trpim nikakve posledice zbog toga. Dakle, pripadnici moje grupe ne smeju da me omalovažavaju, ne smeju da me izvrgavaju ruglu, da me stigmatiziraju ili primenjuju neke drastičnije mere osude. Zašto? Zato što, ako ja mogu da izađem bez tih posledica iz te priče, njihov opstanak, dakle u toj priči da učestvuju u reprodukciji kulture, stiče karakter dobrovoljnosti. Nema karaktera dobrovoljnosti ako se ja napadam, stigmatiziram, bijem, vređam, pljujem i već ne znam šta. Dakle, meni je bliska jedna vrsta liberalnog multikulturalizma. Taj liberalni multikulturalizam insistira na centralnoj poziciji pojedinca u odnosu na njegovu grupu. On insistira i na strogom odvajanju privatne i javne sfere. On kulturu smešta u ovu privatnu sferu kao izraz partikulariteta, dok u javnoj sferi ili u sferi politike vladaju univerzalistički principi. Koji je ključni univerzalistički princip u politici? Evo, bliže se sada izbori, koji je ključni princip? Ključni princip je jedan čovek – jedan glas. E sada, nacionalisti kažu, ili pripadnici manjina kažu da primena principa jedan čovek – jedan glas ne omogućuje pripadnicima manjina da budu parlamentarno reprezentovani. Zašto? Zato što ih ima suviše malo, ne mogu da preskoče izborni cenzus ako je on suviše visok. Dakle, oni traže da se taj ključni liberalni univerzalistički princip koriguje. I sad imate različite mehanizme korekcije. Dakle, to može biti ili niži cenzus, ili kvote, garantovani mandati, ali to može biti i da, recimo, velike stranke otvore svoje liste za pripadnike manjina, da dakle regrutuju pripadnike manjina na svojim listama i omoguće im da uđu u parlament. I tu opet imate jednu vrstu prigovora od strane nacionalista koji osporavaju pripadnicima manjina, koji su se, na primer, na listi Demokratske stranke (znate da je na ovim izborima Demokratska stranka otvorila svoje liste pa su se među kandidatima za poslanike našli i Slovaci, i Bugari, i Hrvati i ne znam ni ja već ko), dakle prigovor je da oni ne mogu u parlamentu zastupati interese svoje manjine zato što su obavezani partijskom disciplinom da zastupaju interese stranke. Ono što je sporno jeste da nikada ne čujete tu istu vrstu prigovora kada, na primer, neki Hrvat ili Mađar, svejedno, bude na listi svoje nacionalne stranke izabaran u parlament. Dakle, nikada nemate tu vrstu prigovora da on zastupa interese svoje stranke nego se, štaviše, kaže da on zastupa interese manjine ali ne samo svoje manjine nego interese svih manjina. Dakle, kao i u slučaju Kosova, vi ovde imate jednu vrstu ideološke konstrukcije, totalizaciju univerzalizacije. Tu se, dakle, partija poistivećuje sa nacijom, što je krajnje pogrešno, a jedna od posledica jesu ove optužbe za nacionalnu izdaju. Kad su bili izbori, 2003. ili 2004? Dakle, tada, znate da su mađarske stranke izašle u dve odvojene kolone na izbore, da su Agošton i Pal Šandor izašli u okviru jedne koalicije, Kasa je izašao u okviru druge, i onda je bila jedna konferencija za novinare u Novom Sadu na kojoj Jožef Kasa optužio Agoštona za nacionalnu izdaju. Ali pazite, bez obzira na to kako je predstavnik neke manjine ušao u parlament, treba reći nešto da stvari budu potpuno jasne: prisustvo manjina u parlamentu bitno ne utiče na odlučivanje u tom parlamentu. Prisustvo manjina ima jak, ne politički nego simbolički značaj, jer omogućujući pripadnicima manjina da se nađu u paralmentu, društvo šalje poruku da uvažava postojanje manjina; s druge strane, to onda povratno utiče i na veći legitimitet parlamenta i odluke koje on donosi jer se one u većoj meri prihvataju.
Ali, tu su još dve stvari jasne ili važne. Dakle, bez obzira koji vi od ovih instrumenata pozitivne diskriminacije primenite, vi narušavate to univerzalističko pravilo jedan čovek – jedan glas. I druga stvar, često se postavlja pitanje da li je dopustivo i da li se može opravdati narušavanje tog principa.Odgovor je da, potvrdan, može se narušavati taj princip ukoliko je njegova korekcija u funkciji ostvarivanja veće vrednosti od one koja se krši. Dakle, u ovom slučaju to bi bilo očuvanje etničkog mira u društvu, pacifikacija konflikata, konflikti se lišavaju svoje eksplozivnosti, doprinosi se deradikalizaciji odnosa i tako dalje. E sada, budući da je Vojvodina jedna vrlo pluralistička zajednica, veoma važno pitanje je kako se u takvoj pluralističkoj zajednici ostvaruje kohezija kulturno različitih segmenata. Ako u jednom društvu imate dominaciju etnonacionalizma, kao što to imate još uvek u Srbiji, teško da ćete uspeti da ostvarite veći stepen kohezije od onoga koji imate. Ali, ono što je još važno jeste da neki ključni dokumenti tog društva ne doprinose narušavanju kohezije.
E sad, vidite, Srbija je skoro dobila novi Ustav i u tome Ustavu Srbija je definisana kao država srpskog naroda i drugih građana. I sad, ako bismo mi želeli da se bavimo malo logičkom gimnastikom, mogli bismo reći da Srbi nisu građani, odnosno da građani nisu Srbi, a pošto se u jednom članu Ustava kaže da suverenitet pripada građanima, onda bismo i tu mogli logicirati pa reći da Srbi nisu suvereni, da su suvereni samo građani. Šta to govori? To govori da pisci ovog Ustava nisu uspeli da pronađu neku zajedničku karakteristiku svih građana Srbije bez obzira na njihovu etničku pripadnost. E sad, nacionalisti kažu da je trebalo da se u Ustavu napiše to da je Srbija država srpskog naroda i drugih građana zato što Srba ima najviše u Srbiji i zato što su Srbi najviše doprineli da se država Srbija formira. Šta je sporno u tom argumentu? Šta mislite, šta je tu sporno?
Svi su u bivšoj Jugoslaviji želeli da imaju svoju državu, Srbija je toliko insistirala na suverenitetu, a jedina ona nije donela odluku da na referendumu ili na neki drugi način to potvrdi nego smo dobili neželjenu suverenost. Stalno smo pričali o tome a ništa nismo učinili da je dobijemo, odnosno na jedan vrlo perfidan način smo radili na tome. Crna Gora je donela odluku o suverenitetu Srbije.
Ja sam svojevremeno predlagao da se formira komitet za nezavisnost Crne Gore ali me niko nije poslušao, ali dobro, razvoj događaja je išao ka tome. Ali vidite, problem sa ovom tvrdnjom jeste u tome što vi ne možete ustavna načela definisati na principu slučaja. Niko od nas ne bira naciju u okviru koje će se roditi. Da li smo se rodili kao Srbi, Mađari, Kinezi, Marsovci ili ne znam ni ja već ko, to je dakle slučaj, to ne zavisi od naše volje pa vi ne možete državu definisati na principu slučaja. E sad, zašto ljudi formiraju državu? Odgovor na to pitanje star je hiljadam godina i ne menja se. Dakle, od antičke Grčke naovamo ljudi formiraju državu zbog dobrog života. A koji je život dobar? Pa verovatno onaj u kome se vaša ljudska prava poštuju i ne krše se. E sad, ako krenete od ljudskih prava, vi ne morate odmah čoveku navlačiti šajkaču na uši i opanke na noge, ne morate građane deliti na Srbe i na one koji to nisu. Država, dakle, pripada državljanima, bez obzira na to da li su oni Srbi, Mađari, veliki, mali, mršavi, debeli, lepi, ružni, muškarci, žene, homoseksualci, heteroseksualci ili već bilo koje drugo posebno određenje da navedem. Dakle, veoma je važno da neki ključni dokumenti društva, dokumenti, dakle, kojima se konstituiše zajednica ne dovode u pitanje koheziju jedne etno-kulturalno-pluralne zajednice.
Pošto je naziv ovog seminara „Izveštavanje o Vojvodini“, postavlja se pitanje da li izveštavanje doprinosi toj koheziji ili ne. Ja sam na početku rekao da ne pratim sve medije i da imam utisak, dakle utisak, da se o Vojvodini ne piše onoliko koliko bi trebalo, a sad ću pokušati da taj svoj utisak i potkrepim nekim nalazima iz monitoringa Novosadske novinarske škole, koja je od septembra 2006. do januara 2007. godine vršila monitoring transformacije Televizije Vojvodine i rezultati su obelodanjeni u jednoj knjizi, koju su oni objavili, pa ću vam sad samo prezentirati neke rezultate tog istraživanja. Dakle, prema istraživanju Novosadske novinarske škole, Televizija Vojvodine više prati zbivanja u svetu nego što prati zbivanja u Vojvodini. Dakle, gledaoce više informiše o onome što se zbiva u međunarodnoj zajednici, ma kako je definisana, od onoga što se zbiva u Vojvodini. Televizija Vojvodine, pored toga, više prati zbivanja u drugim delovima Srbije nego u Vojvodini. Informacije vezane za Beograd su zastupljenije u Televiziji Vojvodine nego informacije o onome što se zbiva u Novom Sadu. Informacije o aktivnostima državnih organa, dakle misli se na republičke centralne organe, zastupljenije su na programu Televizije Vojvodine od informacija o radu pokrajinskih organa. A da ne kažem da Televizija Vojvodine potpuno ignoriše i marginalizuje aktivnosti građana, njihovih udruženja i nevladinih organizacija u Vojvodini. To je jedna posve zapostavljena tema. I sada, kada imate ove podatke, vama se nameće jedno sasvim prosto, jednostavno i logično pitanje – zašto postoji radiodifuzni servis, zašto postoji Radio televizija Vojvodine ako ne izveštava o onome što se u Vojvodini zbiva, a to je njen prvenstveni zadatak. Ali, pored toga što Televizija Vojvodine ima zadatak da informiše o onome što se zbiva u Vojvodini, ona ima zadatak i da medijski posreduje sve razlike koje u Vojvodini postoje, a te razlike nisu, kao što znate, samo političke, samo socijalne, samo ekonomske nego su i etničke i kulturne. Dakle, i te razlike treba da budu medijski posredovane, ali je problem u tome što, kao u prvom slučaju, Televizija Vojvodine ne ispunjava svoj zadatak, jer je tema multikulturalnosti na programima Radio televizije Vojvodine slabo zastupljena. Ja ću pomenuti sada samo neke cifre, ne želim time da vas zamaram, ali pazite, u svim vestima, a vesti su u posmatranom pertiodu dotaknule 775 tema – od tih 775 tema, tema multikulturalnosti je bila prisutna samo u devet slučajeva, dakle samo devet puta. To je kada je reč o televiziji. A kada je reč o radiju, samo šest puta od ukupno 738 tema, samo šest puta. Programima Radio televizije Srbije dominiraju isključivo subjekti srpske nacionalnosti, dakle govori se o njihovim aktivnostima. I ono što je za jedno pluralno društvo kakvo je vojvođansko za očekivati, jeste da se dosta govori o temi međuetničke tolerancije. Međutim, i ta tema je potpuno zapostavljena. Nedavno sam se sreo sa Dubravkom Valić Nedeljković, koja radi u Novosadskoj novinarskoj školi, i rekla je da je nakon što su obelodanjeni ti njihovi rezultati došlo do stanovitog malog pomaka u Televiziji Novi Sad, odnosno Vojvodine, jer se sada malo više pažnje posvećuje ovim temama.
Ali, pazite, sem ovoga Novosadska novinarska škola je vršila proteklih godina i neka druga istraživanja i u tim istraživanjima je takođe potvrđeno ovo što sam naveo, s tim što je tada više pažnje bilo posvećeno i ovim štampanim medijima, dakle „Magyar Szóu“, „Hlas L’udu“, „Libertatei“, „Hrvatskoj riječi“, mislim da je od ovih medija na srpskom jeziku tada bila praćena jedna dnevna novina, „Vojvodina“, ona više ne izlazi. Takođe je uočeno tu da su svi mediji, dakle i srpski i mediji na manjinskim jezicima, zatvoreni u okvire vlastite etničke grupe, da nemaju interesovanje za ono što se zbiva … recimo u slovačkom mediju za ono što se zbiva kod Mađara, Hrvata ili nekih drugih, a ako se ponekad i piše o tim zbivanjima to je uglavnom ili manifestativnog karaktera, dakle neke značajne manifestacije, ili je reč o nekim incidentima pa se oni zabeleže, ali nema tog sistematskog, ozbiljnog, problemskog, analitičkog pristupa.Vi, naprosto, recimo kada govrimo o medijima na srpskom jeziku, nemate novinare koji bi specijalizirali ili temu multikulturalnosti ili temu manjine, koji bi imali dokumentaciju, koji bi bili specijalizovani za tu vrstu problema. Dakle, uređivačke politike reprodukuju onu vrstu multikulturalizma koju sam ja na početku nazvao segregativnim, ili kako ga neki drugi nazivaju, kooperativnim multikulturalizmom, unutar koga različite etničke grupe egzistiraju samo jedna pored druge, insistira se na njihovoj jednakosti, ali nisu previše otvorene za razne vidove saradnje ili komunikacije. To znači, onda, da smo suočeni sa segmentiranjem i fragmantacijom publike po etničkim šavovima ili po etničkim kriterijumima, što ne doprinosi, dakle, koheziji Vojvodine kao jedne pluralne zajednice niti senzibilizira publiku na te etničke razlike niti ih podstiče da nešto usvajaju od toga.
Agencija Scan je vršila pre nekoliko godina jedno istraživanje i utvrdila je da samo jedan od deset vojvođanskih srednjoškolaca pokazuje bilo kakvo interesovanje za kulturu svojih sugrađana drugačije nacionalnosti, dakle samo jedan od deset učenika. Političari često govore da je multikulturalnost prednost, vrednost, bogatstvo Vojvodine, ali ja ne znam nijednog političara vojvođasnkog ranga, sem Pajtića, koji govori neki jezik pripadnika manjina. Znam samo da Pajtić govori mađarski, ali za ove ostale ne znam da li govore i, čak, pošto insistiraju da je ta multikulturalnost jedna vrsta simboličkog kapitala, bilo bi dobro napraviti jedno istraživanje i njih dovesti na ono takmičenje koje se emituje na Televiziji Novi Sad pa videti koliko oni poznaju kulturu svojih sugrađana drugačije nacionalnosti.
E sad, šta bi bilo potrebno da se poveća ta kohezija? Naravno, drugačiji informativni, kulturni i politički model, dakle potreban je neki otvoreni koncept medija koji bi bio dvostruko otvoren – otvoren, dakle, prema drugim etničkim zajednicama, ali i otvoren prema pluralizmu unutar svoje valstite zajednice. Nacionalisti često imaju taj mit i stereotip da su svi drugi homogeni samo su Srbi razjedninjeni, podeljeni, antagonizovani, dok svi ostali nastupaju jedinstveno, a to naprosto nije tačno. Ali, bilo bi dobro kada bi se, recimo, na Televizji Vojvodine taj pluralizam koji postoji unutar manjinskih zajednica, te različite orijentacije, opcije, različiti regionalni interesi koji unutar jedne manjine postoje, kada bi oni bili medijski posredovani. Jer, pazite, ti segmenti bi onda više težili uspostavljanju interetničke saradnje i prevazilaženju tih etničkih granica nego u drugačijem formatiziranju stvarnosti. Naravno, većoj koheziji može da doprinese i taj veći stepen međuredakcijske saradnje, zajedničke emisije ili titlovanje programa – vozač mi je rekao kad smo dolazili ovamo da na Super TV u Subotici ima taj titl, dakle kada govornik na primer govori na mađraskom, na svom maternjem jeziku, onda ide titl i obratno, što je veoma dobra stvar i prosto je neverovatno da toga nema na Televiziji Vojvodine već duže vreme. Dakle, to bi bilo nešto što se podrazumeva kao normalno … Kako da vam kažem, ja ponekad pratim Televiziju Vojvodine, ne zato što hoću i imam nekog interesovanja, mislim da postoje mnogo interesantniji mediji, nego kada Helsinški odbor organizuje nešto u Novom Sadu, pojavi se neka mađarska televizija i mađarske novine i baš me interesuje kako će oni prikazati to u svom programu ako uopšte odluče da prikažu, ali pazite, ja mogu samo da gledam sliku ali ništa ne razumem. Meni, dakle, kao nekome ko sudeluje u svemu tome, veoma je stalo da vidim kako oni komentarišu i kako prikazuju ono što su kao novinari pratili. Naradvno, treba promeniti uređivačke politike, ali u tim uređivačkim politikama se samo reprodukuje ono što se zbiva u sferi globalnog društva i u sferi globalne politike. Ako u emisijama na srpskom jeziku nema priloga o zbivanjima unutar manjinskih zajednica to može da znači samo dve stvari – ili da ta zbivanja nisu interesantna i nisu relevantna pa se ne prikazuju ili se ona, bez obzira kakava su, interesantna, značajna, relevantna i tako dalje, ignorišu. To onda znači da se manjine, da se njihovo postojanje toleriše, da se njima garantuje nekakva formalno-pravna jednakost, da im se omogućuje da imaju i informisanje na maternjem jeziku ali se u suštini ne prihvataju. Jer, vi u statističkom pogledu imate veliki broj medija na manjinskim jezicima, ali u sadržajnom pogledu tu nema nikakvog interkulturalnog problematiziranja stvari. S druge strane, manjine onda opet ne prihvataju vrednosti etničke većine, zatvaraju se u svoje vlastite okvire, u svoje vlastite granice i prekoračuju ih samo onoliko koliko je to potrebno da bi dokazali, otklonili sumnju da nisu lojalni. Vidite, istraživanja koja se prave u Srbiji, često pokazuju da pripadnici etničke većine sumnjaju u lojalnost manjina i tu su obično, u vrhu rang liste, Albanci, onda dolaze Hrvati pa Bošnjaci i svi drugi.
Postoji u istraživanju Novosadske novinarske škole još jedan vrlo fascinantan podatak, i to je ovo što je ovaj kolega već pomenuo – to je ovo, kada upali televizor, prvih pet vesti se odnosi na Kosovo. Dakle, neke manjinske redakcije, programi na manjinskim jezicima se više bave temom Kosova nego što se bave programi na srpskom jeziku. Recimo, redakcije na slovačkom, rumunskom i rusinskom jeziku se više bave pitanjem Kosova nego redakcije na srpskom jeziku. To je vrlo pogrešan način da se dokaže lojalnost. Zapravo, ovde se radi o strahu manjina da će biti izložene represiji i nasilju ukoliko Kosovo postane nezavisno, odnosno ukoliko se pitanje Kosova reši na drugačiji način od onoga za koji se zalaže srbijanska politička elita.
E sad, da li mi možemo da imamo drugačiji model multikulturalizma od ovoga koji imamo? Naravno, ta dva modela koje sam ja pomenuo, to su čisti, idealni modeli i njih teško možete naći da su u potpunosti realizovani u stvarnosti, ali su oni intereseantni, imaju tu hermeneutičku vrednost da se njima služimo, recimo, na ovakvim skupovima. Da li možemo da imamo drugačiji model multikulturalizma? Ja mislim da ne možemo. Ta vrsta segregativnog … kada imate u vidu da smo bili u ratu, da smo bili pod sankcijama, da je zemlja doživela privredni krah, da je pitanje državnih granica otvoreno, da proces te prvobitne političke konstitucionalizacije nije završen, da politički akteri neprestano pregovaraju da li ćemo poštovati Ustav ili nećemo, sve pozivajući se na Kosovo, ako imate u vidu da nisu formirane neke ključne institucije za zaštitu ljudskih prava, onda teško da možete imati neku drugu vrstu multikultrualizma od ovoga koji imate. Naravno, to je vrlo siromašan model multikulturalizma, ali mi u ovome trenutku, čini mi se, nismo sposobni za nešto drugo i nešto bolje. Možda ćemo imati tamo ze nekih deset ili 20 godina.

Transkript izlaganja na seminaru „Izveštavanje o Vojvodini“ u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Seminar je održan u hotelu „Božić“ u Beškoj 21, 22. i 23 decembra 2007. godine, uz podršku fondacije National Endowment for Democracy.

Pavel Domonji je šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga