Paralelne kulture: umetnost iza četiri zida

Lezbejski festival „Umetnost radi akcije” godinama se održava u Novom Sadu skriven od očiju javnosti. Kroz razgovor są organizatorkom Jelenom Anđelovski otkrivamo kako teče paralelni život LGBT populacije

05. avg 2012

Paralelni životi nisu ništa novo u Srbiji, barem kada je reč o LGBT (skraćenica koja označava lezbejsku-gej-biseksualnu i transrodnu zajednicu) osobama. Osim privatnog života, sve što je u vezi sa ovom zajednicom teče paralelno, skoro bez ikakvih kontakata sa ostatkom društva. Tako je i sa umetničkim poduhvatima koji potiču iz ove marginalizovane grupe. “Umetnost radi akcije” – lezbejski aktivistički festival, jedan je od takvih inicijativa. O položaju LGBT osoba, o diskriminaciji i o tome kakve to veze ima sa umetnošću razgovarali smo sa spisateljicom i aktivistkinjom, Jelenom Anđelovski.

U Novom Sadu postoji jedan festival koji je u mnogome drugačiji nego ostali iz više razloga. Kakav je koncept ovog događaja?
– Ovaj festival postoji od 2007, a do sada smo ga samo jednom preskočili. On podrazumeva susrete umetnica iz vizuelnih umetnosti – fotografija, film, pozorište, likovna umetnost, slikarstvo i vajanje. Pre svega iz ovih krugova.

Ko su učesnice festivala?
– Novosadska lezbejska organizacija je započela rad na ovom festivalu kroz saradnju sa zagrebačkom grupom “Kontra” i zagrebačkim umetnicama. Regionalna saradnja na relaciji Novi Sad-Zagreb je bila ključna stvar. To je feministička scena koja je nastala još devedesetih, kao antiratna politika i ova veza nikada nije presečena. To je jedna dimenzija. Druga je na lokalnom nivou, gde smo od 2004. godine radile različite kreativne radionice, otvorene za sve zainteresovane žene. Te radionice su bile posvećene vajanju, izradi kolaža i slično. One su na neki način bile kreativno-psihološka podrška za lezbejke. U sve radove koji su nastali tokom ovih radionica na neki način je ugrađivano iskustvo ovih žena koje jeste jedno drugačije iskustvo zbog toga koga vole. Mi smo odlučili, u saradnji sa učesnicama, da umetnički radovi budu objavljeni na izložbi koja je organizovana na prvom festivalu i to je bio prvi korak. Motiv je bio da se izađe u javnost. Neke od njih nisu htele da se potpišu ispod svojih radova, zbog pritiska društva u kom živimo, ali nama to nije bilo bitno. Najvažnije je bilo da to sve izađe u javnost.

Jelena Anđelovski: I dalje na nultom nivou, uglavnom razmišljamo o bezbednosti kada organizujemo festival

Da li ste imali odjek u široj zajednici ili je to ostalo samo u LGBT krugovima?
– Pitanje je uvek šta to znači imati odjek. Mi nemamo veliku publiku. Kad god smo počeli sa organizovanjem festivala, uvek smo imali jednu dodatnu brigu – a to je bezbednost. Mi smo i dalje na nivou nula – jer konstatno treba da razmišljamo o sigurnosti. Pravimo strategije bezbednosti za ljude koje dolaze ili izlažu na ovom festivalu. Iako je u pitanju “običan” festival sa filmovima, izložbama i susretima.
Umetnice nam dolaze iz raznih krajeva. Ima ih iz Amerike, iz Novog Zelanda, iz evropskih gradova. I konstantno moramo da vodimo računa o tome da ih zaštitimo. Prvih godina smo najavljivali festival samo interno, u našim krugovima i među aktivistima NVO sektora. Javnost i mediji su znali za naše akcije samo kad je festival već bio završen. Ako smo zvali medije, morali smo dobro razmisliti koga ćemo zvati, da budemo sigurni da će doći sami i da neće biti problema. Dakle, bili smo prisutni u javnosti, ali uvek taktički, naporno i napeto. Ustvari nema one „običnosti” koja leži u jednom umetničkom festivalu. Naš cilj je da široj zajednici prikažemo ljude koji čine LGBT zajednicu i da im predstavimo naš doprinos kulturi i samom društvu. Mi mislimo da je to dobar put.

Kakva je LGBT kultura u Srbiji, u Novom Sadu posebno ako imamo na umu patrijarhalnu sredinu? Postoji li neka razlika u odnosu na neke druge trendove u svetu kulture?
– Mislim da su sva društva vrlo patrijarhalna, pa tu Srbija nije drugačija. Ono što je razlika između sveta i nas jeste odnos države prema svojim građankama i građanima. Ova država se ne ponaša dobro: ne postoji elementarni stav države da mora da se zaštiti svaki građanin i svaka građanka. Tu leži razlika između, na primer, Nemačke i nas. Tamo postoje zakoni koji se primenjuju. U Nemačkoj ne možete svakoga pljunuti na ulici, otići na jednu izložbu pa pocepati postavljene slike ili nekoga prebiti samo zato što vam se nešto na njemu ne sviđa, a to se kod nas vrlo lako može dogoditi. Sve ovo na neki način ostavlja tragove na umetničkim radovima. Mi ne želimo da pratimo nikakve svetske trendove, jer nam to nije cilj. Ali šta je to uopšte lezbejska umetnost? To što jedna žena voli žene ne znači da će svoja intimna osećanja reflektovati u svojim radovima. To su lezbejke koje javno žive svoj život, kao što je na primer jedna naša gošća, koja uopšte ne koristi motive iz LGBT života. Ona se bavi temom ekologije. Imate političke aktivistkinje koje pokušavaju da ukažu na položaj LGBT grupe, i tako dalje. Čemu služi onda ovakav festival? Naš stav je da do morala, koji očigledno fali našem društvu, do poštovanja drugih i drugačijih, može da se dođe i na taj način što ćemo prikazati umetnost ljudi koji se na neki način razlikuju od ostalih. Mislim da ne treba potencirati da smo svi mi isti, jer to nije tačno. Mi smo svi različiti i to je dobro. LGBT zajednica je različita po tome koga voli. A to je ključna stvar na ovom svetu. Fokus nije na osobi već na iskustvu te osobe, i to je jako bitno. To je ono u čemu se stvari razlikuju “na lokalu” i u svetu. Želimo da lokalna publika ima saznanja o tome kako razmišljaju i posmatraju svet pripadnici gej i lezbejske zajednice. Smatramo da svo to nasilje i agresija koji postoje u našem društvu potiču iz neznanja, i taj strah eskalira u ono ludilo kojem smo s vremenom na vreme svedoci.

Vi ste prošle godine promenili strategiju, pa ste javno izašle sa informacijama o festivalu. Da li je došlo do pomaka kod lokalne zajednice?
– Interesantno je da smo prošle godine imali manje publike.

Da li je to zbog straha?
– Mislim da delom da. A ima tu još nešto kada govorimo o ovoj vrsti aktivizma, a to je zapravo ignorisanje. A ona druga krajnost je uništenje onog drugog.

STRAH: Kada se o festivalu govori u medijima, bude manje publike

To što sama zajednica teško ili uopšte ne prihvata LGBT osobe jedan je segment posmatranja. Šta mislite koliko su danas političari spremni da daju podršku ostvarivanju osnovnih ljudskih prava?
– Naša organizacija, pa i festival ne želi da bude deo institucionalizovane kulture u Novom Sadu. Zašto? Razlog je vrlo jednostavan: to bi bila obična propaganda političara, bez prave promene okolnosti. Takođe, naš cilj je da pomognemo lezbejkama i biseksualkama da se što bolje osećaju u ovom nasiličkom i agresivnom društvu u kom živimo. Prvenstveno smo okrenuti prema njima. Ne želimo da ostanemo margina iz bezbednosnih razloga, ali zaista ne želimo da imamo nikakvu vezu sa ovom državom koja bi našu kulturu samo iskoristila, a ne bi je afirmisala. Niti želimo da se spajamo sa mas-kulturom ove države.
Moramo naglasiti da postoje različite gej kutlure. Imate ljude koji su spremni na saradnju sa različitim tabloidima da bi promovisali LGBT prava, i to je legitimno. No, za nas je neprihvatljiv takav način afirmisanja, jer to je samo doprinos mas-kulturi. Imate tu još jednu dimenziju, a to je interakcija LGBT popularne kulture i mas-kulture: vi na televiziji možete videti javne ličnosti koje su preuzele delove imidža LGBT osoba ili se u nekim pesmama i performansama obraćaju upravo ovoj zajednici. Lično smatram da je to sve prvenstveno komercijalni potez, a ne nešto što bi se moglo zvati stvarnom podrškom LGBT zajednici.

Kroz rad na ovom festivalu vi ste u kontaktu sa drugim LGBT zajednicama širom sveta. Gde smo mi u odnosu na svet?
– Ako pričamo o Hrvatskoj, situacija je ista ili slična kao i kod nas, ali ako govorimo o zapadnim zemljama za njih je ovo davna prošlost. Kada dođu gosti iz Zapadne Evrope i razgovaramo o festivalu, njima je strana stvar činjenica da mi radimo bezbednosnu strategiju. Njima je normalno da se birnu za sadržaj, za prateće programe, ali o sigurnosti u ovakvom obliku kao kod nas oni ne razmišljaju.
Moram da kažem još jednu stvar. Mi, aktivistkinje, se ne bojimo. Mi ne pravimo strategije zbog straha, već zbog odgovornosti prema publici. Moramo voditi računa o svima onima koji žele da dođu bez obzira na to da li su oni iz LGBT ili iz heteroseksualne zajednice. Naše dosadašnje iskustvo pokazuje da je podrška građanskog društva ključna stvar. Imali smo razne ulične preformanse uz podršku drugih nevladinih organizacija i tada nismo imali nikakav problem. Meni ovo govori o tome da LGBT pravima ne treba da se bave samo aktivisti iz ove zajednice, već i građani iz šire zajednice, jer to može doneti dobar rezultat. Uostalom, borimo se za isto, za elementarna ljudska prava.

Norbert Šinković (Autonomija)

Tekst „Paralelne kulture: umetnost iza četiri zida“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga