Od sporazuma SAD i Talibana posle godinu dana nije ostalo ništa

Pregovori u Dohi nisu bili jedini Tampov projekat, slično je bilo u slučaju Severne Koreje, gde je neuspeh bio jednako potpun i još spektakularniji

08. feb 2021

Vreme za postizanje sporazuma koji su pre tačno godinu dana, februara 2020, u Dohi potpisali Amerikanci i Talibani odavno je iscurelo. Taj sporazum bio je zapravo konstruisan oko izbornih interesa tadašnjeg predsednika SAD Donalda Trampa i trebalo je da da rezultat pre američkih predsedničkih izbora.

Obećavao je kraj rata u Avganistanu, najdužem u istoriji SAD, ali tako da ne bude proglašena ničija pobeda. Ipak, povratak američkih vojnika kućama i okončanje rituala pokrivanja kovčega zastavom na pruge i zvezde trebalo je da poveća podršku predsedniku. I da mu da povod da šalje ponosne patriotske poruke. Ono što se međutim dogodilo u Kabulu i u čitavoj zemlji nakon toga nije bilo u kalkulacijama i nije odgovaralo interesima Vašingtona.

Kao što se to već bilo dogodilo Sovjetima, koji su i sami iskusili istorijski poraz na avganistanskom tlu, pa su morali da, odlazeći, pregovaraju i plaćaju gerilcima kako ih ne bi napadali i ponižavali u prolazu kroz Salang u poslednjim danima povlačenja. Gorbačov je jasno rekao pregovaračima iz UN koji su hteli da zaustave konflikt: mi odlazimo, možete sada da postavite i imperatora u Kabulu umesto komunista.

U svojim prvim dekretima koje je trezveno ispisivao penkalom, i nije ih, kao njegov prethodnik, utiskivao flomasterom, predsednik (SAD Džozef) Bajden nije dao nikakve nagoveštaje povodom avganistanskog dosijea. Ni Zalmaju Kalilzadu, rođenom u Mazaru, koji je kasnije postao američki državljanin i koji je bio pregovarač u Dohi, glavnom gradu Katara.

„Istorijski sporazum“, kakvim su ga proglasili, u očiglednoj saglasnosti, kako Amerikanci tako i Talibani, sveo se na četiri stranice koje izgledaju kao da ih je ispisao Ežen Jonesko, inspirisan nadrealizmom, a ne diplomatski profesionalci. U tekstu se šesnaest puta, kao kakva mantra, ponavlja da Islamski Emirat Avganistana, sa kojim se pregovara, ne priznaju Sjedinjene Američke Države. Koristi se naziv Talibani, koji je zapravo etnički entitet lišen političkog značenja. To je isto kao kada bi se priznalo da jedna strana supersila vodi dijalog sa bandom razbojnika.

Postoje i dva tajna aneksa, čija sadržina do danas nije otkrivena. Moguće je da se oni odnose na važne vazdušne baze kao što su Šindand i Bagram, od kojih ova druga sadrži spektakularne piste i hangar među planinama, dostojne agenta 007, koje su nedostižni san svakog generala koji bi želeo da kontroliše centralnu Aziju. Tajni dokumenti bi mogli da sadrže i Guantanamo, omraženi simbol u kojem se i dalje drže Talibani bez optužbe i bez sudskog procesa, tako već skoro dvadeset godina. Ali, iznad svega, ključna slabost tog sporazuma je odsustvo avganistanske vlade, koja je izostavljena iz pregovora, uprkos tome što je formalno podržava Zapad. Spor između tri strane u tom sporazumu uključuje samo njih dve.

Odmah je došlo do kontraudarca iritiranog predsednika Ašrafa Ganija u Kabulu zbog te sramote. Prema sporazumu iz Dohe, pet hiljada talibanskih zarobljenika koje drži vlada u Kabulu bilo bi oslobođeno u roku od deset dana a zauzvrat bi Talibani oslobodili hiljadu avganistanskih zarobljenika, vojnika i policajaca.

Razmena se međutim odužila, i potrajala čitavih šest meseci. I dok su se razgovori njihali između teologa, sve oko ljudskih prava i drugih delikatnih prepucavanja, naslednici mule Omara su pojačali atentate sve dok nisu postigli rekord od četiri stotine napada u jednoj jedinoj sedmici, najkrvavijoj u poslednjih dvadeset godina.

Naknadno su Talibani uneli u listu njihovih boraca oko četiri stotine lažnih ratnih zarobljenika. U stvarnosti to su bili pravi kriminalci, umešani u trgovinu drogom, šverc oružja, mafijaške aktivnosti, silovanja, teške delikte. Uneseni u spisak zahvaljujući tome što su platili u dolarima.

Reagujući na improvizovanu crnu listu, predesednik Ašraf Gani, već iritiran zbog obaveze oslobađanja pet hiljada zarobljenika iz njegovih zatvora, koju su mu nametnuli Amerikanci, odlučio je da se obrati Loja Đirgi. Velika Skupština, sa svojih preko tri hiljade uglednika iz svih etničkih, verskih, političkih i ekonomskih krugova Avganistana je najtradicionalniji i najugledniji instrument kojim se utvrđuje politički konsenzus. Nadilazi nivo parlamenta i drugih demokratskih institucija uvezenih sa Zapada. Tek posle tog rituala, u kojem se često glas za ili protiv najavljuje podizanjem obrve, vlada je za svega deset dana odobrila na kraju i četiri stotine njih sa crne liste, koja se prethodno razvlačila mesecima.

Različiti izvori su potvrdili da je taj spisak nepostojećih gerilaca – zarobljenika, sastavljen na osnovu korupcije. Ašraf Gani je i sam potvrdio da su među njima autentični vođi kriminala. Prema jednom avganistanskom diplomati u Evropi, koji se nalazi na samom vrhu važnog klana od pola miliona sledbenika u zoni Džalalabada, i koji je u toku sa zbivanjima u svojoj zemlji, a danas je odgovoran za delikatnu misiju među svojim sunarodnicima – izbeglicama, ti kandidati za oslobađanje, koji nikada nisu prošli kroz borbu, platili su za to milione dolara. Nakon temeljne istrage napravio je detaljnu listu: 156 osuđenih na smrt, 34 otmičara, 51 krijumčar, i tako dalje, slede druge uznemirujuće kategorije. Grad Kandahar, koji je zapravo bio glavni grad umesto Kabula u vreme mule Omara, doprinosi spisku sa svoja 104 sugrađana.

General Nur Ul Hak Olumi, vojnik od karijere, poslat tokom monarhije u vojnu akademiju u SSSR, a potom u SAD, kako bi obezbeđivao teško stečenu neutralnost tadašnjem kralju, u svom telefonu drži sliku Mahatme Gandija sa citatom koji se tiče vođenja politike bez časti. Protraćeno upozorenje. I on potvrđuje milionsku trgovinu. Prema njegovim informacijama, već su pre dosta godina rođaci jednog krupnog krijumčara droge platili za njegovo oslobođenje 14 miliona dolara.

Bez obzira na rat, novac je u toj zemlji uvek putovao glatko i u velikim količinama. Tokom 80-tih i 90-tih godina prošlog veka paketi lokalne monete, pohabane i prljave, uvezanih još prljavijim kanapom, spakovani kao da su mali blokovi gline, prenošeni su a da se nijedan trgovac na bazaru niti bankarski činovnik nije odlučio da preseče kanap i proveri sadržaj. Kreditne kartice su funkcionisale uprkos embargu. Na bazaru su se mogli unovčiti čekovi evropske banke bez ikakve provere, sa nogu.

Olumi je 2002. pozvan od predsednika Karzaija kako bi se ovaj, kada je preuzeo vlast, upoznao sa pravim stanjem avganistanske vojske, jedva godinu dana nakon pada talibanskog režima. Za pedeset dana Olumi je pripremio crnu knjigu sa crvenom bordurom u kojoj su bili ispisani brojevi i imena, bez ijednog izuzetka, pruskom preciznošću. Prema tom spisku postojalo je 3.600 generala, 10 korpusa i 44 divizije. A gerilaca, koji su ušli u Kabul uz saglasnost talibanskog zamenika ministra unutrašnjih poslova, a koji nisu učestvovali u frontalnoj borbi, bilo je jedva deset hiljada. Karzai je raspolagao jedinstvenom vojnom hijerarhijom na svetu – jedan general na svaka tri vojnika.

Ta poplava zvanja je napravljena lažnim potvrdama i svedočanstvima, omogućenim zahvaljujući administrativnom haosu koji je vladao u godinama mule Omara. Standardna tarifa za pečate i potvrde o karijeri i školovanju varirala je između dve i tri hiljade dolara. Ista filozofija, samo proširena, sa mnogo većim finansijskim udelima, vidi se i danas, sa četiri stotine najobičnijih delinkvenata koji su potvrdama i novcem pretvoreni u ratne zarobljenike.

Pregovori u Dohi nisu bili jedini Tampov projekat, slično je bilo u slučaju Severne Koreje, gde je neuspeh bio jednako potpun i još spektakularniji. Ali takvi pokušaji imaju dugu istoriju. Još 2003, kada je Bin Laden bio najtraženiji begunac na svetu, a Talibani smatrani njegovim najvećim zaštitnicima, predstavnici predsednika (SAD Džordža) Buša su uspostavili prve kontakte sa islamskim studentima koji su se kretali između Islamabada, Kuete i Dubaija. Počinjala je podzemna diplomatska operacija između predstavnika demokratije i zastupnika terorizma, neka vrsta bogohulnih pregovora između anđela i đavola.

Amerikanci su tada postavili četiri uslova – talibanski lider je trebalo da odustane od svoje uloge vođe i skloni se u stranu, Talibani je trebalo da oteraju sve strane borce koje su pozvali u sveti rat, američki zarobljenici je trebalo da budu oslobođeni, posmrtni ostaci mrtvih da budu isporučeni, a napadi na strane vojnike u Avganistanu da prestanu. Zauzvrat, Talibani bi dobili polovinu mesta u vladi u Kabulu.

Islamski studenti su odgovorli tačku po tačku: mula Omar ne sme da se dira, izbacivanje stranih boraca je naša interna stvar, nemamo američkih zarobljenika ali možemo da pokažemo gde su sahranjeni mrtvi, javite nam tačan datum vašeg povlačenja i obustavićemo odmah naše napade. Pregovaranje je bilo mnogo preciznije i jasnije nego ono koje je završeno sporazumom u Kataru. Još se nije bila pojavila prilika da se udenu prebogati kriminalci među ratne zarobljenike.

Danas je glavi putni pravac iz Herata za Kabul, ključna osa avganistanskog života, u rukama Talibana, koji cepaju tranzitne karte. Prolasci donose prihod od oko dve stotine hiljada dolara dnevno. Pregovori o miru između avganistanskih zaraćenih strana, vlade u Kabulu i Talibana, potrajaće još dugo.

Valerio Pelicari (specijalno za Betu)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Tradicionalno i moderno
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga