NIKOLA LUNIĆ: Povodom najave rasprave o obaveznom vojnom roku – Represija nad budućnošću

Ukoliko se želi napredak u sektoru bezbednosti, probleme treba rešavati na osnovu vizije strategijskih izazova, usvojenih doktrina i s kadrovima koji imaju integritet. Politikantstvo i poltronstvo uništavaju suštinu jedne zajednice, koja neće pronaći izlaz s potkupljivim činovnicima i čina gladnim oficirima

04. feb 2021

U javnosti je ponovo, po ko zna koji put, nametnuta tema obaveznog služenja vojnog roka. Lepo je čuti da praunuk vojvode Radomira Putnika podržava tu ideju, ali bi javnost sigurno više zanimao uvid u rezultate studija i analiza koje se sprovode u Ministarstvu odbrane. Ipak, njih verovatno nećemo videti jer, bez obzira na naša uverenja, kredibilna studija oduzima mogućnost medijske i političke manipulacije.

Svedoci smo da se ova tema periodično pokreće, bez obzira na to što državni vrh nema potrebu da medijskom kampanjom i emotivnom JNA nostalgijom obezbeđuje bilo kakvu podršku ponovnom uvođenju ove obaveze. Jednostavno, ukoliko postoje bezbednosni indikatori koji ukazuju na nužnost ponovnog aktiviranja obaveze služenja vojnog roka, državni vrh svojom odlukom može da stavi van snage dosadašnju obustavu i reaktivira obavezu.

SAMO JEDAN ZAKLJUČAK: Međutim, ceo niz faktora govori u prilog tezi da ekspertska studija u ovom trenutku može da ima samo jedan zaključak koji ide u prilog nastavku koncepta profesionalne vojske s mogućnošću dobrovoljnog služenja. Činjenica je da je evidentan problem s popunom i rezervnih i aktivnih jedinica Vojske Srbije (VS), ali se ne postavlja ključno pitanje – zbog čega je smanjeno interesovanje za vojni poziv. Jer, nije samo problem u regrutnom sastavu već i u odlivu aktivnog, vrhunski obučenog sastava, koji očigledno ne smatra više da je VS poželjan poslodavac.

Reforme sistema odbrane su bile započete, ali nažalost, nikad nisu realizovane u skladu s postavljenim ciljevima. Političari bi trebalo da odgovore zbog čega nije operacionalizovan koncept aktivne rezerve, zašto je zapostavljena obuka pasivne rezerve, koji su razlozi što se funkcionalne doktrine ne primenjuju i što su Generalštabu smanjena ovlašćenja. Takođe, nefunkcionalan sistem personalne politike, opterećen povlašćenim partokratskim uticajima, predstavlja često ključni faktor destimulacije rada u VS. U sagledavanju operacionalizacije obaveze služenja vojnog roka ne bi trebalo zanemariti ni Ustavom garantovanu rodnu ravnopravnost i prigovor savesti.

Pored svih navedenih faktora, dolazimo do nejasnih finansijskih pokazatelja, za koje nam donosioci odluka govore da bi mogli biti od 80, pa do 600 miliona evra. Pri tome se isključivo baziraju na troškove smeštaja, previđajući troškove ishrane, uniformi, obuke, municije, plata, zdravstvenog osiguranja i slično. Međutim, svaka vrsta troškova prihvatljiva je za povećanje operativnih sposobnosti VS ukoliko se zemlja nalazi pred stvarnom neposrednom opasnošću od izbijanja sukoba. Problem je što ni strateška dokumenta u oblasti odbrane ne predviđaju nikakav širi sukob niti daju indikatore koji bi ukazivali na značajno ugroženu bezbednost građana. U tom slučaju svaka suma je preskupa za odgovor na virtuelne bezbednosne pretnje.

Kada se kao razlog apostrofira vaspitanje mladih, onda treba naglasiti da VS nikad kroz istoriju nije predstavljala vaspitnu ustanovu niti supstituciju za porodične vrednosti. Rešenje za dinamičan savremeni način života i konsekventno zanemarivanje vaspitanja mladih treba tražiti u institucijama društva, a ne u vojničkom drilu. A političare koji patriotizam gledaju kroz interes stranke treba upitati da li je njihov pomladak dobrovoljno služio vojni rok ili su se zaposlili po ministarstvima kao eksperti za bezbednost bez ijednog noćenja u kasarni.

Ipak, dve najznačajnije posledice eventualnog uvođenja obaveznog služenja vojnog roka bile bi povećanje nepoverenja u regionu i odlazak mladih iz zemlje.

SUPROTNI EFEKTI: U situaciji kad su zemlje regiona izabrale kolektivni koncept bezbednosti kao efikasan odgovor na sofisticiranost savremenih pretnji i finansijski veoma zahtevan odgovor na njih, spoljna politika nam je ostala zatočena u istorijskim predrasudama, tabloidnoj retorici i politikantskoj matematici o rejtingu. U Srbiji smo ostali emotivno zaglavljeni u posledicama nerazumevanja globalnog konteksta pre 20 godina, umesto da sagledavamo i definišemo strategije i vizije za narednih 20 godina. Niko ne treba ništa da zaboravlja niti da se lišava osećaja, ali održivost nacije mora da počiva na predvidljivoj budućnosti koja nikako ne treba da zavisi od posledica naših poraza. Upravo suprotno – budućnost mora da obezbedi pobede kroz poverenje u regionu, pouzdanost spoljnopolitičkih odnosa i predvidljivost bezbednosnih izazova. Nažalost, unapređenje operativnih sposobnosti VS bez opravdanih geostrateških razloga izazvaće upravo suprotan efekat, koji lako može da postane osnova za naše buduće poraze.

Zakonski se svaka obaveza uvodi zajedno sa adekvatnom kaznenom politikom. Bilo bi zanimljivo videti kako bi represija nad mladima uticala na njihov odlazak iz zemlje. Prema istraživanjima OEBS-a, od 2000. godine Srbiju je napustilo oko 650.000 ljudi, od kojih je najviše mladih do 24 godine. Istraživanje Ministarstva prosvete govori da 66 odsto ispitanih studenata želi da emigrira, a i istraživanje Fondacije “Fridrih Ebert” pokazuje sličan rezultat (75 odsto mladih). Uprkos činjenici da trošak odliva mozgova državu košta oko 1,2 milijarde evra godišnje (istraživanje Instituta za razvoj i inovacije), pojedini ministri su se hvalili sporazumom o posredovanju u privremenom zapošljavanju srpskih radnika u SR Nemačkoj. Možemo samo da se pitamo da li je to posledica nedostatka obrazovanja, funkcionerske gramzivosti ili nejasne lične koristi, ali ono što je kristalno jasno jeste da se definitivno radi o zločinu nad budućnošću ove zemlje.

Odlazak pripadnika VS iz sistema odbrane i slab odziv za dobrovoljno služenje vojnog roka samo je jednim delom posledica finansijskih uslova. Uglavnom je to posledica problema koji su veoma vidljivi u društvu i koji se prelivaju i na VS. Posebno su mladi demotivisani jer se politizacija, partokratija i poltronstvo osećaju širom zemlje, ali nažalost, i u VS. A mladost ove zemlje dovoljno je pragmatična da uvek donosi ispravne odluke. I ne treba sumnjati u njihovu odanost svojoj otadžbini, ali to ne treba poistovetiti sa slepim poslušništvom bilo kojoj nomenklaturi vlasti. Jer, ukoliko vide sina načelnika Generalštaba VS kako se zapošljava u Vojnoobaveštajnoj agenciji bez dobrovoljnog služenja vojnog roka, koji bi tačno motivi bili za mlade da se dobrovoljno prijave? Mnogo lakše je izvaditi člansku kartu SNS-a, skakutati po stranačkim aktivnostima i dobiti atraktivnu sinekuru u nekom od ministarstava.

Ukoliko se želi napredak u sektoru bezbednosti, probleme treba rešavati na osnovu vizije strategijskih izazova, usvojenih doktrinarnih dokumenata i s kadrovima koji imaju integritet argumenata i ličnog stava. Politikantstvo i poltronstvo uništavaju suštinu jedne zajednice koja neće pronaći izlaz s potkupljivim činovnicima i čina gladnim oficirima. Generali VS bi trebalo da rešavaju probleme vojnika i vojske, ali su svi odavno shvatili da to nisu u mogućnosti. Gubeći kredibilitet, izgubili su i liderstvo i čin, ali zaokupljeni sobom to i ne shvataju.

Rešenje za problem popune treba tražiti u stimulacijama, a ne kroz represivnu kaznenu politiku. Država bi mogla vojnicima po završetku vojnog roka dati odgovarajuće privilegije kod zapošljavanja, školovanja ili zdravstvenog i penzionog osiguranja, dok bi poslodavce mogla privremeno osloboditi poreskih obaveza ukoliko zaposle vojnika. U državnoj administraciji treba gajiti patriotizam, a ne partokratizam. A društvo naposletku mora naučiti razliku između ljubavi (prema svojoj naciji) i mržnje (prema drugim nacijama), odnosno između patriotizma i nacionalizma.

Autor je izvršni direktor Saveta za strateške politike

(Novi magazin)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Tradicionalno i moderno
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga