Nikola Ljuca: Medicinski radnici nisu heroji nego najveće žrtve ove pandemije

Reditelj o novom filmu "Zvečarke" i savremenom srpskom društvu koje ga je inspirisalo

05. avg 2020

Na nedavno održanom konkursu Filmskog centra Srbije sredstva za svoj novi film dobio je i reditelj Nikola Ljuca.

Reč je o projektu pod nazivom „Zvečarke“, koji, kako se navodi u obrazloženju komisije, govori o nemilosrdnom svetu moćnih i pojedinaca koji taj svet ne doživljavaju kao prirodnu sredinu. Film prati aktivistkinju za ljudska prava, žrtvu nekažnjenog zločina, koja ulazi u turbulentan period svog života koji će je iz korporacije u kojoj radi dovesti do podruma zgrade u kome je skladišten njen prošli poslovni život. I Ljucin prvi dugometražni igrani film „Vlažnost“, koji je imao svetsku premijeru na Berlinskom filmskom festivalu u programu Forum 2016. godine, nakon čega je osvojio većinu nacionalnih filmskih nagrada i učestvovao na još preko 20 međunarodnih festivala, bavio se korporacijskim krajolikom u uzbudljivom triler maniru. Reditelj u razgovoru za Danas govori o novom filmu, ali i o savremenom srpskom društvu koje ga je inspirisalo.

*Tvoj film „Zvečarke“ je ovih dana prošao na konkursu FCS-a, dok je pre toga dobio podršku iz Karlovih Vari, a uskoro te očekuje i CineLink na Sarajevo film festivalu. Da li se sa tim završava pretprodukcijski period? Kako izgledaju dalje pripreme za snimanje filma i kakvi su tvoji planovi što se tiče samog početka snimanja? Da li je poznata glumačka ekipa?

–Film je dugo razvijan i pre sredstava od FCS-a tako da je scenario spreman, ostale su finansije i logistika. Plan nam je da za nekih godinu do godinu i po počnemo snimanje. Treba još para da prikupimo, tako da apliciramo po regiji i Evropi. Film je svakako zamišljen kao velika koprodukcija, ali najveći deo glumačke podele je svakako iz Srbije. U filmu će sasvim izvesno glumiti Milan Marić, Boris Isaković, Jasna Đuričić, Tamara Krcunović, Miloš Timotijević i Slaven Došlo.

*U jednoj od tih odluka o podršci filmu navodi se da „Zvečarke“ pokazuju koliko brzo idealizam i ljubav mogu biti korumpirani. Šta je tačno priča filma i koja je bila početna ideja iza nje?

–Krenulo je od Vuka Boškovića i nekoliko scena iz njegove drame „Novo doba“. On i ja smo se našli oko toga da su teme korupcije i manipulacije centralne za savremeni život. Ali ne samo ona sitna „ja tebi ti meni“, nego ona najdublja korupcija koja manipuliše našom suštinom. Naši junaci su svi bili mnogo drugačiji nego što su na početku filma. Nekada idealisti i borci za pravdu, sada funkcionišu u visokom biznisu i politici. A životi počinju da im se ukrštaju kada se i interesi dve strane sukobe – jedna korporacija pretvara fabriku oružja u obradivo zemljište, što ne odgovara moćnom biznismenu sa velikim političkim ambicijama. Film je napisan kao politički triler sa psihološki kompleksnim likovima. U poslednjim fazama pisanja se priključila i Staša Bajac i uspeli smo da sve emotivne uloge podignemo na najviši nivo.

*Film govori o ljudima koji biraju da li da budu zločinci ili žrtve, pa na kraju postanu i jedno i drugo. Kakvo je to društvo u kome se ideali najlakše prodaju?

–Film je zamišljen kao aktuelan, ali nikad ne treba da citira stvarnost, već da je secira. Sve je u stanju haosa i nesigurnosti, i moji likovi, bez obzira na socijalni status, konstantno pokušavaju da dođu na sigurno tlo, ali uglavnom ne uspevaju. I svi baš puno lažu. U prostorima ovog filma gubitnici su oni koji se ne ponašaju kao ološ. To ne zavisi od finansija, moći ili pozicije u društvu. Ovo naše novo doba zahteva novo telo i nove emocije. Pitanje je ko to može da izdrži i kako čovek da reaguje kada shvati da je sloboda kao i sve drugo relativna. I da parafraziram Margaret Atvud – pacov u lavirintu je slobodan da se kreće kako god želi, dokle god ostaje unutar tog lavirinta.

*Može se primetiti da se i ovaj film, kao i „Vlažnost“, bavi onim korporativnim delom našeg društva, koji nije česta tema ili pozadina ostvarenja domaće kinematografije. Zašto su tebi interesantne priče iz ovog miljea? Šta korporativna Srbije znači za celokupno naše društvo?

–Mislim da korporativni kontekst i generalno viša klasa pripada onima koji donose odluke od kojih se sve dalje dešava. Sve u „Zvečarkama“ se dešava oko ljudi koji donose vrlo privatne odluke od kojih zavisi sudbina celog društva. Želja mi je da napravim jedan univerzalan film, lišen našeg geografskog ograničenja ali koji svoju inspiraciju vuče iz naših života. Likovi ovog scenarija su jednom nogom u prošlosti, jednom u budućnosti, a u suštini nigde. Svi se trude da nešto postignu i da nešto zaborave.

*Ako pojedinci uspeju da istraju u svojim idealima, trpe brojne pritiske i mogu i da završe na nekakvom spisku nepodobnih, kao što vidimo ovih dana. Kako gledaš na to što Uprava za sprečavanja pranja novca istražuje bankovne račune pojedinih novinara, organizacija i udruženja?

–Ne dešava nam se to prvi put i, ako nas sećanje služi više nego do juče, znamo morbidnost koja nadolazi. Međutim, ja nekako mislim da je ovaj konkretan slučaj posledica nekog nadigravanja i zastrašivanja usled formiranja novih koalicija i nove vlade. Na tom spisku su i organizacije koje vrlo direktno sarađuju sa vlastima. Mislim da nismo još došli do stadijuma Rusije i Turske i da ipak postoji mogućnost nekakvog delovanja van vlasti. Samo da ljudi ponovo poveruju u to. Baš da POVERUJU i onda DA KRENU. Ako samo gledaju – sve deluje potpuno crno.

*Poslednjih dana brojni umetnici su podržali lekare koji žele smenu Kriznog štaba. Šta misliš o tome? I kako generalno gledaš na sve ono što nam se dešava poslednjih meseci vezano za epidemiju i odnos države prema svojim građanima?

–Jedna jako bitna stvar – medicinski radnici nisu heroji nego najveće žrtve ove pandemije. I nikad nećemo uspeti da im se odužimo za to što su uprkos besmisleno malim platama odlučili da ostanu ovde. A mi drugi… Mislim da su ljudi ovde umorni. I da su u stvari poklekli pred političkom elitom. Samim tim su tu te peticije umesto ozbiljno političkog udruživanja i akcija. I dalje patimo od kulta ličnosti i prebacivanja odgovornosti na nekog drugog. Otuda su svi i upali u kolektivnu psihozu jednog čoveka. I samo je on tu, i on sve odlučuje i samo se na njega ljudi ljute. A to stvarno ne bi smelo tako.

*Bunt se danas iskazuje peticijama, dok su pre nekoliko nedelja građani svoje nezadovoljstvo iznosili na ulici, protestima. Kako ti se čini ova promena i sve ono što je pratilo proteste ispred Skupštine (batinaši, policija, ideja o nenasilnim protestima)?

–Meni je smešna ideja o „spontanom građanskom protestu“. U političkom delovanju nema spontanosti. Sve mora da se planira i promišlja sa jasnim ciljevima i načinima kako se do toga dolazi. Zato je sve i puklo kad su neonacistički ludaci iz srednjevekovnih bajki preuzeli protest, potpomognuti strukturama bezbednosti. Ljudi su stajali jer su ljuti i mislili su da je to dovoljno, bez ideje šta hoće da promene. I onda se to sve pretvorilo u jedan performans izdržljivosti. Kad se tako bezglavo uleti, naravno da popusti onaj koji nema silu na svojoj strani.

*I dok većina privrednih delatnosti radi kako-tako i u vanrednim okolnostima, u kulturi nije tako. Snimanja filmova i serija se doduše nastavilo uz posebne mere, ali i dalje ne rade bioskopi, pozorišta… Kako ti se čini ovakav odnos prema kulturi i umetnicima? Da li baš mora ovako?

–Ovako kako je kod nas svakako ne mora. Ne da ne mora, nego ne sme. Kad god je problem sa finansijama u ovim našim pseudodemokratijama uvek nastrada prvo kultura. EU je pomogla kulturu kao nikad do sad. Čak su i odvratni jadnici koji uzurpiraju vlast Mađarske i Poljske pohrlili da uzmu svaki evro te pomoći a koliko juče su hteli da navodno izađu iz EU. Iz toga se najbolje vidi koliko ne možemo bez zajedništva i solidarnosti, koliko god retrogradne strukture pokušavale da nas ubede u to. A umetnost je pre svega ta koja ljude okuplja i zbližava.

*Šta smo naučili o društvu u kome živimo iz aktuelne zdravstvene krize i šta sada s tim?

–Promene nastale u svetu za poslednjih 20 godina, stvaraju jednu globalnu sliku problema pojedinca. Svaka naša najmanja odluka utiče na jedan širi krug ljudi i događaja. Ono što činiš samo za sebe, hteo ne hteo, deo je lanca odluka i posledica. Mislim da aplauzi, lupanja, zviždanje i peticije ne rade ništa. Moraju da se formiraju nove zaista progresivne političke stranke i da ljudi počnu tako da deluju. Od toga nam zavisi i zdravstveni sistem i šta gledamo na televiziji, kakvu hranu jedemo i kakav vazduh udišemo. Moramo da kanališemo bes u stvaranje, jer je svakako sve oko nas već razoreno.

(Marija Krtinić, Danas / Foto: Twitter)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Razbibriga
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga