NIKOLA KRSTIĆ: Srbija u kosovskom košmaru

Društvo u Srbiji je još 1989. godine na Kosovu utabalo svoj put kojim ponosno korača i dan-danas

01. jula 2019

Naravno da nije čudno što klinci po Srbiji, čim završe školsku godinu, idu ulicama i pevaju o Kosovu, Ratku Mladiću, Srebrenici i, jelte, kako će da kolju Albance. Nije više ni tolika misterija što izbodenog Uroša iz Niša javnost maltene osuđuje što je nosio provokativnu majicu na kojoj piše „antifašista“.

Nije nimalo više ni zabrinjavajuće što, malo-malo, pa imamo nasilje po verskoj, rasnoj ili nacionalnoj osnovi. Ne znam zaista odakle toliko čuđenja odjednom. To se sve vreme ovde dešava, samo nekada obratimo pažnju, a u većini vremena okrenemo glavu.

Društvo u Srbiji je još 1989. godine na Kosovu utabalo svoj put kojim ponosno korača i dan-danas. Od Miloševićevog paklenog Gazimestana prošlo je trideset godina, a mi se nismo makli ni za sekund odatle. Ostali smo zaglavljeni u tom kosovskom košmaru, te smo zbog svoje krvožedne osvete od ponosnih antifašista postali ljigave sluge nacističkih ideja.

Svaka delić anatomije tadašnje Srbije je bio zaražen velikosrpskim nacionalizmom.

Počevši od samih političkih partija, preko Akademije i Crkve, pa sve do običnih građana koji su svojim barem glasom doprinosili da to Zlo neprestano melje.

Sistemsko trovanje svega je bilo toliko radioaktivno, da su svi narodi oko nas morali zbog toga da nastradaju. Tolika akumulacija gneva, očaja, duševne korozije, okrutnosti i čudovišnosti buknula je najviše prema Bošnjacima i Albancima sa Kosova.

Od vrha ka dna, Srbija je proždirala sve one koji su bili nepodobni i nisu spadali u obrazac Velike Srbije.

Takva đavolština koja se odrazila kroz hororične morbidnosti, opskurni sadizam i grozomorne zločine gurnula je ovu zemlju u jedan malecki ćošak u kojem ona šćućureno čeka da nestane.

Jer ne možeš ti danas normalno da nastaviš da evoluiraš sa ostatkom sveta, ako si celu jednu deceniju proveo praveći nacistički inferno usred Evrope. Ako si Sarajevo maltretirao godinama. Vukovar sravnio sa zemljom. Dubrovnik granatirao. U Prijedoru „nesrbe“ terao da nose bele marame. Otvarao logore po Bosni i Hercegovini o kojima niko ništa ni ne zna. U Srebrenici izvršio genocid. Proterao na stotine hiljada Albanaca sa Kosova. Prevozio leševe dece, žene, staraca po Srbiji, krijući ih po jamama.

I upravo zbog izostanka dekontaminacije srbijanskog društva dešavaju se ova mikro-ludila.

Sva ta deca danas koja pevaju o Kosovu i ostalim tricama i kučinama rasli su u ovoj zapuštenoj i ukletoj ruševini. Učili su ih, gde god su se okrenuli, da mrze sve oko sebe. Ubeđeni su da je za njihovo siromaštvo kriv Albanac sa Kosova. Utuvili su im glave da je časno poginuti za parčence zemlje. Dok im je zločin predstavljen kao herojsko delo.

Nije ništa čudno da i moja generacija rođena tokom devedesetih brani ime studentskog doma nazvanog po ratnom zločincu. Da se kune u Milana Nedića, Dimitrija Ljotića i Nikolaja Velimirovića. Da umesto da ide po belom svetu, ona spava u manastirima po Kosovu. Dosađuje svima oko sebe s ćirilicom, pravoslavljem i natalitetom.

Zato se desila i Borča. Zato su pretučeni Albanci u Novom Sadu. Zato su palicama išli na Rome u Leskovcu.

Jer ovde više niko ne može da se pomiri sa činjenicom da su Srbi zbog svojih megalomanskih frustracija i psihotičnog rastrojstva postali poslednja rupa na evropskoj svirali.

Autor je novinar

(Danas)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga