NIKOLA KRSTIĆ: Psihotična Srbija u zoni sumraka

Odavno je Srbija pokazala svoju supermoć da živi u psihotičnim halucinacijama koje sama stvara, pa da od sopstvene nemoći da učini život boljim za sebe, pokušava da uništi one oko nje. I to se opet dešava

19. jan 2020

Nakon novogodišnjeg mamurluka, prazničnog stonda i slavljeničke hibernacije, Srbiju je ponovo dohvatila ogavna ručerda devedesetih, čisto da nas podseti da je ovde stanje i dalje redovno.

Naprosto, đavo u obliku velikosrpskog nacionalizma ne daje mira ljudima, koji ovde žive, ni da provedu jedan dan u ovoj zemlji, a da ne budu umešani u jedan sveopšti vihor zla, koji, na Našu nesreću, a Njihovu sreću, traje već, bogami, više od trideset godina.

Nakon primitivnog uzbuđenja u odbrani srbijanskog sna u nezavisnoj, susednoj državi Crnoj Gori, Srbijatrija je iznova pokazala da duboko u svom organizmu poseduje đavolsku snagu razaranja svega oko sebe.

U istom trenutku – kao nekada kada se na tenkove bacalo cveće koji su išli da urnišu viševekovne neprijatelje svih Srba – i vlast, i opozicija, i intelektualci, i umetnici, i dijaspora, ma svi, dali su zeleno svetlo da se krvoločna neman pusti iz kaveza.

Odavno je Srbija pokazala svoju supermoć da živi u psihotičnim halucinacijama koje sama stvara, pa da od sopstvene nemoći da učini život boljim za sebe, pokušava da uništi one oko nje. I to se opet dešava.

Dok si rekao SNS, više ništa od ovoga nije toliko interesantno: Krušik, Jovanjica, plagijati, sveopšta pljačka, svakodnevna ubistva na ulicama, otimanje domova, izbacivanje sirotinje na ulicu, afere i skandali zbog kojih smo na konstatnoj ivici da se međusobno poubijamo – odjednom to više ništa nije toliko važno kao što su važne crkve i manastiri u Crnoj Gori.

Odjednom se ponovo priča kako ćemo pred NJegoša, patrijarha Pavla, Svetoga Savu, ako ne odbranimo ovo zemaljsko.

Opet se trabunja kako je najveći patriota – mrtav patriota. Ćosićev kult smrti je ponovo u svom punom zamahu.

Na RTS-u se tupi o antisrpstvu, o uništenju pravoslavlja, oduzimanju identiteta, otimanju duše jednog naroda.

Iznova se vijore kojekakve volšebne zastave raznoraznih desničarskih mufljuza.

Opet se pitaju za mišljenje monstruozna stvorenja i nakaradni mozgovi, beživotni analitičari i grdobni teoretičari – svi oni ponovo pod kapom nebeskom 24 sata dnevno tupe kolac o nekim apstraktnim opasnostima koje vrebaju srpski narod.

Zato, ponekada zaista volim da sanjarim kako bi ova Srbija izgledala da je onomad izabrala Antu Markovića, šutnula u zadnjicu zlobnika Miloševića, napravila nekakvu vrstu konfederacije sa ostalim zemljicama okolo, ili se, pak, razišla mirno, živela u slozi, miru i veselju, misleći na budućnost svoje dece i potomaka.

Odista te maštarije povremeno počinju da utiču i na stvarnost, pa se brzo razjarim u čudu što se to u stvari nije desilo. Nije se desilo jer je srbijanska javnost izabrala da svoju trticu čuva uz pomoć tenka, noža, puške i zločina. Tada smo izabrali put ka zoni sumraka sa kojeg do sada nikada nismo skrenuli.

Autor je novinar

(Danas)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga