NENAD DIMITRIJEVIĆ: Život posle smrti

"U Srbiji je vreme nakon zločina obeleženo moralnim padom, čija je osnovna odlika afirmacija zločina. Vreme ne prolazi, nego se ciklično kreće, vraćajući se uvek u onu tačku na kojoj smo počeli da ubijamo nedužne ljude"

11. jul 2020

Odlomak iz eseja „Život posle smrti: jedan institucionalni pogled na današnju Srbiju“ iz knjige „Ako vam je dobro, onda ništa“ koja izlazi na jesen u izdanju Biblioteke XX vek.


„Postoji li život posle smrti? Pa, postoji li? Ako postoji, verovatno je pakao. (Ako postoji, verovatno je zločin). Ako postoji, verovatno je veoma sličan životu“. Martin Amis

  1. Epilog, prvo čitanje
  1. Činjenice smrti

Možemo reći ovako: smrt je kraj, ili epilog ljudskog života. Smrću ljudskog bića nestaje jedan svet. Ili, možemo reći ovako: smrt nije kraj. Smrću ljudskog bića ne nestaje svet drugih ljudi. Svet se samo menja. Smrt bliske osobe nepovratno nas osiromašava. Praznina koja ostaje ne meri se samo bolom. Mi nastavljamo da egzistiramo lišeni onog neponovljivog, uvek novog, što nam je život bliske osobe donosio. Ostaje nam sećanje.

Postoje i neke druge smrti, kada odu nama nepoznate osobe. S tim smo naučili da živimo, jer svaki je čovek smrtan. To su samo drugi ljudi. Opet, postoje i drugačije smrti nepoznatih osoba, one besmislene, masovne, nasilne, koje u mnogima od nas bude emocije i teraju nas na razmišljanje. Većina nas će biti potresena stradanjem nevinih ljudi u zemljotresu, cunamiju, poplavi ili građanskom ratu u nekoj afričkoj zemlji. Konačno, postoje i nasilne smrti nevinih ljudi koje nikad nismo upoznali, ali smo na neki način povezani sa činom njihovog ubijanja. Na primer ovako: neki ljudi ubijali su nevine u naše ime. Ili, Srbi su pobili neke ljude. Ljudi su pobijeni zbog jednog jedinog razloga, na koji nikako nisu mogli da utiču – zato što nisu bili rođeni kao Srbi. S druge strane, oni koji su ih goloruke poubijali, izabrali su da to urade kao Srbi, pozivajući se pri tom na dobro svih Srba.

U julu 1995. godine, vojska Republike Srpske pobila je preko 7.000 ljudi u Srebrenici i okolini. Do sada su među žrtvama identifikovana 433 maloletna dečaka. Najmlađa žrtva bila je beba Fatima Muhić, rođena 13. jula 1995. godine. Najstarija žrtva bila je Šaha Izmirlić, rođena 1901. godine. Žrtve su pokopane u masovne grobnice. Između avgusta i septembra 1995. godine, srpska vojska bila je anagažovana na otkopavanju ovih ’primarnih grobnica’, komadanju tela žrtava i njihovom ukapanju u ’sekundarne grobnice’, pri čemu se vodilo račina da jedno raskomadano telo bude pokopano u više grobnica. U ‘dolini grobnica’ u Podrinju, žrtve srebreničkog genocida pronađene su u nekih 150 masovnih grobnica, od kojih su preko 70 ‘sekundarne’. Ovaj proces su vlasti Republike Srpske nazvale asanacijom terena.

Tokom 1.425 dana duge opsade Sarajeva, stanovništvo grada bilo je izloženo svakodnevnom bombardovanju i snajperskoj vatri sa položaja srpske vojske. Ubijeno je 14.000 ljudi, od kojih su 2.200 bile žene. Na spomeniku poginuloj deci Sarajeva ispisana su imena 521 maloletne osobe. Zavod za zdravstvenu zaštitu Sarajeva izračunao je da je u Sarajevu ubijeno 1.601 dete, a da ih je ranjeno 14.946.

Šta možemo reći o žrtvama, mi koji ih nismo poznavali? Ne mnogo. Ne znamo ništa o njihovim životima, njihovim snovima i željama. Naravno da ne možemo znati kako bi danas izgledali životi sve te pobijene dece. Znamo tek da su bili deca kad su ubijeni:

Bjelak Selma, 1983-1992. Ubijena snajperom 28. avgusta 1992. u Ulici ispod grada 38, općina Stari Grad Sarajevo. Igrala se sa sestrom i prijateljicama… Selma je bila odlična učenica. Sakupljala je salvete i značke. Omiljena stvar joj je bila jastuk na kojem je bio naslikan zec i na njemu je najviše voljela spavati.

Ne znamo ni šta znači suočiti se sa sigurnom neposrednom smrću. Ne znamo šta su srebrenički dečaci osećali i mislili dok su zurili u puščane cevi. Možemo pretpostaviti da ih je bio strah. Da li su se nadali da će nekako, nekim čudom, biti spaseni? Ne znamo. Teško nam je da zamislimo devojčicu ili dečaka kako se igraju u nekom sarajevskom dvorištu dok im se približava granata ili snajperski metak. Znamo tek da su svi oni bili ljudska bića i trebali bismo da pretpostavimo da je svako od njih bio jednako vredan kao mi koji danas živimo.

Žrtve su i članovi njihovih porodica i svi koji su ih poznavali. O njima ponešto možemo saznati. Ako upoznamo nekog od njih, ako nam neka majka ili otac ispričaju šta su osećali kad im je dete ubijeno i kako izgleda njihov život danas, možda ćemo osetiti očaj i nelagodu, pa ćemo uzalud tražiti reči koje ne bi zvučale prazno. Evo jedne priče kojoj se stalno vraćam. U maju 2015. u Sarajevu sam posetio foto-izložbu Muhameda Mujkića ’Made in Portugal’. Posetioci se polako kreću od panoa do panoa, pitajući se šta je to proizvedeno u Portugalu i kakve veze Portugal ima sa fotografijama ljudskih skeleta i otvorenih grobnica. Izložba je mala, pa se odgovor brzo nađe. U Portugalu su napravljene farmerice Levis 501, koje je jedan stariji brat, Hasan Nuhanović, kupio mlađem, Muhamedu. Kupljene su te leviske u Beogradu, u martu 1995 – Hasan je dao pare nekom strancu koji se preko Beograda vraćao na posao u bazi UN u Potočarima. Majka, otac i brat bili su tog proleća živi. Hasan je živ i danas:

Jesenas su mi javili za mater. Našli su je, ono što je ostalo od nje, u jednom potoku, selo Jarovlje, dva kilometra od Vlasenice. Ovi Srbi što tu žive bacali četrnaest godina smeće na nju. Nije bila sama. Još šestero su ubili na tom mjestu. Spaljeni. Rekoh, nadam se da su spaljeni nakon što su izdahnuli…

Pripremih se da je ukopam ove godine pored oca. Oca identificiraše prije četiri godine, a jedanaest godina nakon smaknuća. Malo više od pola kostiju, kažu, našli. Lubanja smrskana odzada. Ne znade mi doktor reći jel’ i to nakon smrti…

I rekoše mi za majku. Spremih se da je sahranim kod oca ovog 11. jula 2010. a onda me neki dan zovnuše telefonom – kažu imamo podudaranje DNK ali nismo sto posto sigurni. Rekoše da dođem u Tuzlu. I danas ja odem…

Donese doktor vreću preda me i istrese na jedan karton sve što su na njegovim posmrtnim ostacima našli…. Tražio sam onu poznatu etiketu od Leviski 501 – kako bi nam i to potvrdilo Bracin identitet. Uzeh u ruke ostatke Bracinih farmerki, nakon petnaest godina. Metalna dugmad. Ostaci od unutrašnjih džepova. Sve od pamuka se raspalo. Nema ga više. Ostala samo sintetika. Etiketa, neka drugačija, visi čitava, samo malo zaprljana, zapetljana u tim koncima, nitima, ostacima. Pročitam tražeći znak Leviski. Piše: ‘Made in Portugal’.

Na jednoj od Mujkićevih fotografija je Muhamedov skelet, netom otkopan, u ostacima portugalskih Leviski. Muhamed nas gleda iz praznih rupa gde su bile oči. Ljudska lobanja. Čovek koga nema i dalje je prisutan. Gleda. U Potočarima sam sreo brata Hasana. Velim mu da sam Srbin i da se izvinjavam. Ne znam da li je pristojno tako nešto reći. Ne znam da li vređam ovog čoveka obraćajući mu se. On kaže ‘hvala’, i gleda me pogledom koji je prazniji od bratovljevog sa fotografije skeleta.

  1. Tumačenje smrti

Nakon ovakvog zla, svet se deli na žive i mrtve. Ubijeni definišu živote nas koji smo preživeli. Njihova odsutnost suočava nas sa mnogim zahtevima i pitanjima. Nasleđe prošlosti je složeno, ali u njegovom jezgru uvek ostaje činjenica masovnog zločina, odnosno činjenica nasilne smrti velikog broja nevinih ljudi.

Naš život je život posle smrti. Pobeći se ne može nigde. Prihvatanje i priznanje ove istine prva je obaveza preživelih. Nazovimo to obavezom sećanja. Način na koji se trebamo sećati zavisi kako od karaktera zločina, tako i od toga ko smo to ’mi’. Naši doživljaji zločina se razlikuju, na ličnom, grupnom i političkom nivou. Ne radi se samo o dominantnim stavovima, politikama i kulturama. Reč je i o različitim novim identitetima. Govorimo o žrtvama, preživelima, o onima koji danas pate od posledica zločina; govorimo takođe o počiniocima, pomagačima, posmatračima, o ‘običnim ljudima’ nakon moralne katastrofe. Ovo su individualni i kolektivni aspekti identiteta koji su uobličeni u sukobu. Osobe koji su etnički Bošnjaci ili Srbi ne razmišljaju o Srebrenici samo kao pojedinci, već i kao pripadnici ovih nacija. Kad ovi ljudi kažu „Mi se sećamo Srebrenice“, korišćenje prvog lica množine ne upućuje jednostavno na nacionalnu identifikaciju; reč je o kontekstualno kreiranom zajedničkom identitetu, ili o identitetu koji je kreiran zločinom. Trebamo razlikovati barem dve velike grupe: mi, koji smo bili meta zločina; mi, u čije ime je zločin počinjen. Ali bilo bi pogrešno odavde izvesti relativistički zaključak da svako ima svoju istinu. Radi se tek o tome da ljudi, grupe i političke zajednice trpe posledice zločina na različite načine. Zato se njihova prava i dužnosti razlikuju. Ovome ću se vratiti u trećem delu.

U Srbiji je vreme nakon zločina obeleženo moralnim padom, čija je osnovna odlika afirmacija zločina. Stanje srpske nacije danas žalosna je parodija stanja srpske nacije na kraju dvadesetog veka. Vreme ne prolazi, nego se ciklično kreće, vraćajući se uvek u onu tačku na kojoj smo počeli da ubijamo nedužne ljude. Ovaj krug smrti i zla nije fatum, već rezultat naših pogrešnih izbora. Mi smo izabrali letalnu kombinaciju laži i zaborava. Ili, ovo ipak nije sasvim precizno. Zaborava nema i ne može ga biti. Čovek i društvo bez sećanja ne postoje. Život ’danas i ovde’ zamisliv je samo kao medicinski slučaj amnezije, kad se osoba ne seća njenog prethodnog života. Jedini orijentir takve osobe je njena percepcija sadašnjeg trenutka. Lišeni spoznajnog, etičkog i emotivnog uporišta u prošlosti, ljudi, događaji i stvari izmiču razumevanju, pa se sadašnjost za takvu osobu ispostavlja kao stanje konfuzije.

Ako je na nivou zajednice i društva zaborav loše prošlosti kako moralno pogrešan, tako i nemoguć, ostaje samo pitanje kako ćemo se sećati. Činjenice o zločinačkoj prošlosti ne mogu se promeniti. Te su činjenice bolne i ponižavajuće. Nakon zločina počinjenih u ime ‘srpskog nacionalnog interesa’ tokom ratova devedesetih godina, te nakon prevrata kojim je zločinački režim uklonjen, mi stojimo na ruševinama, pitajući se kako i kojim putem dalje. Svako post-zločinačko društvo uvek na neki način nudi neki odgovor na pitanje o zločinu. Ovaj autor je često pisao o proizvodnji moralnog, kulturnog i individualnog sećanja kojima se negiraju srpski zločini. O tome su pisali i mnogi drugi važni autori, često na stranicima Peščanika. U narednom delu rada pokušaću da promenim fokus i da analiziram institucionalne oblike sećanja na zločin u Srbiji nakon 2000. godine. Sledi opis mehanizama tranzicione pravde primenjenih u Srbiji. Opis će možda biti pravnički dosadan, ali verujem da je važno pokazati kako se država Srbija nije angažovala samo u ideološkoj i kulturnoj proizvodnji laži. Naprotiv, država je sistematski radila na izgradnji i upotrebi mreže javnih institucija kojima je negiran zločin.

(Peščanik)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Prioriteti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga