Neka oni to rade u četiri zida, ili će dobiti batina!

U Srbiji prvo zabranjen razum, a onda i Parada ponosa

06. okt 2012

„Ja bih njih sve zabranila. U stvari, u stvari, ne bih! Ne, nikako, njima treba dati sva prava, neka konačno izađu iz svojih jazbina, da znamo ko su i da onda više ne mogu da se mešaju s nama. To bi zapravo bio recept: onda više ne bi mogli da se razmnožavaju s nama i da prenose taj svoj gen. Ovako, kada su zabranjeni, vidite da ih je sve više i više“, priča uzbuđeno frizerka svoj „pogled“ na problematiku prava LGBT osoba, dok mi petlja britvom po vratu. Ne usuđujem se da joj bilo šta kažem. Molim je da ubrza, lažem da kasnim na posao.

„Jesi li gledala sinoć onu emisiju o pederima? Jebote, baš sam se iznenadila onaj gej što je govorio je jako pametan. Oni su izgleda i obrazovani. A onaj drugi je rekao da veruje u boga. A ja sam mislila da su oni svi ateisti“, slušam razgovor za susednim stolom u kafiću u koji sam pobegao iz frizerskog salona. Sedam u auto da se provozam, otvaram prozor da mi promaja razbistri misli, palim radio i čujem prvog policajca Srbije, Dačića koji saopštava: „Parada je zabranjena!“ Iz bezbednosnih razloga, objašnjava čovek koji je autor izjave da „izeš“ Evropsku uniju ako joj je, kako kaže, „takozvana Parada ponosa“ toliko važna.

Jelko Kacin: Srbija će dobiti ono što je zaslužila

Jelko Kacin poručuje da će Srbija „dobiti ono što je zaslužila“ pošto vlast nije bila u stanju da obezbedi paradu koja je trebalo da traje samo 970 koraka. I na kojoj verovatno ne bi bilo ni 970 ljudi, za svaki korak po jedan. Jer u Srbiji je danas verovatno najteže biti pripadnik LGBT populacije. Izaći i javno se „autovati“, odnosno „priznati“ da si gej, lezbejka, biseksualac, travestit, da si pripadnik LGBT populacije zapravo je ne samo potpuno „out“ već i izuzetno opasno. Em ćeš teško naći posao, em ćeš možda dobiti i otkaz, a vrlo verovatno i batine. Zato se ogromna većina ne odlučuje na „autovanje“. Umesto toga, trudi se da se kreće uglavnom u poznatom okruženju i da se druži sa poznatim ljudima.

„Sreća je što ne ličim na geja“

„Iz manjeg vojvođanskog mesta sam, koje je verovatno najkonzervativnije u Vojvodini. Imam sreće pošto na prvi pogled ne izgledam kao homoseksualac“, priča Neša, a na pitanje kako to zapravo izgledaju homoseksualci, smeška se i kaže: „Pa to je ona uobičajena predrasuda da obavezno moraju izgledati feminizirano“.

Neša kaže da je u svom rodnom, patrijarhalnom gradu naučio da komunicira bez straha i bio je slobodan u izražavanju. „Sve do momenta dok to nije postalo predmet interesovanja nekih neonacističkih grupa. Od tada mi bezbednost nije ista kao što je bila“, priča Neša, koji se iz tog mesta odselio i živi već 20 godina sa partnerom u Novom Sadu.

Podseća na slučaj koji se nedavno desio u glavnom gradu Vojvodine. „Jedan momak, koji je homoseksualac, i kojeg su prepoznali kao takvog, u gradskom autobusu je bio napadnut i uboden nožem iz čista mira, iz čiste mržnje, samo zato što neko mrzi homoseksualce. A to se ranije nije dešavalo“, navodi Neša.

Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava, kaže da se, uprkos činjenici da praktično nijedna Parada ponosa nije održana na pravi način, u poslednjih 12 godina u Srbiji ipak dosta toga promenilo nabolje kada govorimo o temi ljudskih prava pripadnika LGBT populacije. “ Sada više ne postoji većinsko raspoloženje da se protiv LGBT populacije treba boriti, već to polako prelazi u ove ekstremističke grupe. koje postoje u svakoj zemlji, ali koje su na margini i predstavljaju jedan do dva odsto onih koji su spremni da pribegnu nasilju“, optimista je Antonijević.

Naš sagovornik Neša, pak, kaže da se kreće uglavnom u krugu ljudi koje poznaje i u kojem nema problema, odnosno koji su „gej-frendli“. Ima sreću zato što radi specifičan posao, u nevladinoj organizaciji, gde ga niko ne gleda popreko. „Znaju prijatelji, a i tu gde radim ljudi znaju da sam homoseksualac. Mislim da zna i neka šira društvena zajednica. Mislim da i komšiluk isto tako zna. I dobri smo sa svima, možda zato što smo birali da živimo život u jednoj mirnijoj sredini kao što je novosadska, posebno u tim starijim delovima grada“, priča Neša.

Ipak, kada izađe iz tog kruga i kada pokuša da ostvari neka prava na osnovu toga što je u jednom trenutku bio nezaposlen a partner mu je bio zaposlen, nailazi na prepreke. „Službenica me je pitala da li imam suprugu i da li je ona zaposlena. Shvatio sam da, u stvari, imam suprugu koja uplaćuje doprinose, međutim sistem to ne prepoznaje. A to su te neke sitnice koje čine život“, ispričao je naš sagovornik.

Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava kaže da Srbija mora krenuti korak dalje u poštovanju prava LGBT populacije, koji su građani isto kao i svi drugi. „Ono što su sigurno naredni koraci, to je razmišljanje o registrovanom partnerstvu, da bi imali sva prava u pogledu nasleđivanja, izdržavanja, socijalne i zdravstvene zaštite. To je minimum, i ne znam ko od političara može da da negativne odgovore na takve zahteve“, smatra Antonijević.

Bez podrške porodice i škole

Neša navodi da mu roditelji znaju da je gej, jer je odlučio da to „prizna“ nakon nekoliko godina provedenih u vezi. Ali, intimno, roditelji mu to ne odobravaju. Zbog toga su imali problem u komunikaciji pa su potražili pomoć psihologa. Savet je bio da u razgovorima izbegavaju teme oko kojih se tako duboko ne slažu. „Ne pričamo više o tome pa mogu reći da nam to ne narušava nešto posebno odnos i komunikaciju. Razgovaramo o onim stvarima koje nas povezuju a ne o onima koje nas razdvajaju“, kaže naš sagovornik.

Ocu je u jednom momentu postavio i „nezgodno“ pitanje. „Razgovarao sam sa ocem i pitao sam ga jednog trenutka šta on misli o tome da ja imam dete. Nije hteo to da podrži, iako je to čovek koji me stalno podržavao, ceo život. Ali, tu je napravio tu liniju razgraničenja, i to me zabolelo“, ispričao je Neša, koji nas je zamolio da mu ne spominjemo pravo ime. Za svaki slučaj.

„Glavna uloga roditelja u odnosu prema detetu je podrška i ljubav. Međutim, ovde smo ograničeni, ne možemo da se prikažemo, zbog straha naše dece da će ih neko napasti ili diskriminisati. Teško mi je kad ih ponižavaju, to su naša deca, jednostavni, dobri ljudi“, kazala je majka LGBT osobe, koja je emitovana bez otkrivanja identiteta u okviru debate „LGBT: Pitanje porodice“, u okviru ovogodišnje „Nedelje ponosa“, koja se na kraju manje-više svela na beogradski Medija centar.

Da nije problem samo u bitangama žednim krvi koji bi da „biju pedere“, slaže se i Isein Fetoski, koordinator Grupe za podršku roditeljima LGBT osoba. „Kada dete saopšti roditeljima svoj seksualni identitet, u dve od deset porodica dođe do nasilja. Samo u jednoj od deset porodica postoji razumevanje i spremnost za razgovor“, navodi Fetoski.

„U okviru obrazovnog sistema tema homoseksualnosti ili nije predstavljena ili je obrađena na neprihvatljiv način, kao u jednom udžbeniku psihologije, gde se nalazi nakon odeljka o zoofiliji i pedofiliji. Zbog svega toga imamo poražavajući podatak iz istraživanja Helsinškog odbora za ljudska prava, prema kojem više od 40 odsto srednjoškolaca najviše mrzi gej osobe, Albance i Hrvate“, navodi Tamara Lukšić- Orlandić, zamenica zaštitnika građana.

Opasnih 970 koraka

„Ja sam majka gej sina koja nije sakrila svoj identitet. Kada sam svojevremeno na jednom popularnom portalu napisala tekst o tome kako sam saznala da mi je sin gej i kako sam odreagovala, to je izazvalo dosta komentara i nevericu među gej zajednicom da neki roditelj ima takav odnos sa svojim gej detetom. Mogu samo reći da sam tužna zbog onih koji orijentaciju svoje dece nisu prihvatili, i kojima su životi zbog toga teški. Sjajno je što su naša porodica i prijatelji prihvatili moga sina, ali postoji problem daljeg prihvatanja u javnosti, problem pri nalaženju posla. Svaki korak može biti opasan“, ispričala je na „Nedelji ponosa“ svoju priču rekla je Mirjana Mikić-Zejtun iz organizacije „Mame u Mami“ iz Hrvatske.

Da je svaki od onih 970 zamišljenih koraka ovogodišnje neodržane „Parade ponosa“ mogao biti opasan, imali smo se prilike uveriti 2010. godine, kada je Beograd izgledao kao poprište građanskog rata. Još je gore bilo 2001. godine, kada su LGBT osobe bukvalno prebijene u samom centru srbijanske prestonice. Klerofašističke, neonacističke i slične tzv. navijačke i tzv. porodične organizacije izvojevale su opet pobedu, uz podršku političkih, ekonomskih i duhovnih moćnika. Patrijarh Srpske pravoslavne crkve kojem je pošlo za rukom da i u Bibliji negde pronađe da je i sam bog rekao za LGBT osobe da su „gadovi“, takođe je verovatno zadovoljan.

Milan Antonijević: Država ne želi da se bavi bezbednošću građana

Milan Antonijević smatra da je Vlada Srbije pokazala da zapravo ne želi na pravi način da se bavi bezbednošću svojih građana i da to koristi kao izgovor za zabranu Parade. „Zločin iz mržnje i dalje nije uključen u Krivični zakon Srbije. Postupci za napade tokom i uoči Parade u međuvr1emenu nisu vođeni, neki slučajevi pokrenuti su na inicijativu nevladinih organizacija, ali suđenja vrlo sporo teku, tako da malo ko može da se uzda u pravdu“, smatra Antonijević.

„A kako bi bilo da i mi, normalni, izađemo na ulice, ljubimo se i ‘vatamo jedni druge za dupe? Mislim, na šta bi to ličilo. Neka rade sve to, ali u četiri zida. A ne da naša deca to gledaju“, odzvanjaju „argumenti“ onih „običnih građana“, koji svoju priču o „Paradi ponosa“ obavezno započinju rečenicom: „Ja nemam ništa protiv gejeva, ali…“ I onda iza toga „ali“ sledi prava, ogromna, ledena lavina homofobije.

Dakle, „neka oni to rade u četiri zida“. I radili su, u Medija centru u Beogradu, u „Nedelji ponosa“, dok su ispred dežurali policajci-specijalci, sa maricama a ponekad i na konjima. Zapravo, kada se čovek dobro zamisli, ispada da su onih nekoliko stotina ili hiljada nasilnih nitkova samo udarna pesnica jednog, u svim svojim porama, duboko, preduboko homofobičnog društva.

Dinko Gruhonjić (Autonomija)

Tekst „Neka oni to rade u četiri zida, ili će dobiti batina!”“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga