NEDIM SEJDINOVIĆ: Strateško ugrožavanje medijskih sloboda

Usvajanje nove medijske strategije u Srbiji kasni već nekoliko godina, a nakon usvajanja slijedi višegodišnji proces na izmjenama medijskih zakona

01. avg 2019

Vlast u Srbiji dvojako reaguje na kritike koje dobija iz međunarodnih krugova i civilnog društva. Ili ih (pod A) ljutito odbacuje, i bahato nastavlja – ponekad i većim intenzitetom – sa aktivnostima koji su predmet zamerki, ili ih pak prihvati (pod B) i ponudi rad na tzv. sistemskom rešenju. To bi podrazumevalo analize, izmene zakona, donošenje strategija, javne rasprave, formiranje raznih grupa i komisija… Sve u svemu, jedan dugotrajan proces sa neizvesnim ishodom u zemlji koja ima ogromne problema sa vladavinom zakona. Neki bi to jednostavno nazvali kupovinom vremena, u skladu sa konstantnim obećanjem predsednika Aleksandra Vučića da će „za tri-četiri godine“ u Srbiji sve biti bolje.

U slučaju Medijske strategije, dokumenta koji bi trebalo, u teoriji, da sistemski reši probleme na medijskoj sceni Srbije, ali i uopšte, u odnosu na međunarodne kritike u ovoj oblasti – vlast kombinuje oba ova pristupa.

A problemi u medijskoj sferi su brojni, i na njih upozoravaju ne samo medijski stručnjaci nego i EU i međunarodne organizacije. Pored toga što se nalaze na istaknutim mestima u izveštajima Evropske komisije o napretku, njih konstatuju i institucije koje mere nivo medijskih sloboda širom sveta. Srbija, naime, iz godine u godinu doživljava značajan pad na listama Fridom hausa (Freedom House), Reportera bez granica i Ajreksa (Irex). Recimo, prema Fridom hausu, Srbija je ove godine iz grupe slobodnih prešla u grupu delimično slobodnih zemalja, između ostalog i zbog katastrofalnog stanja u medijima.

Neko radi premijerki iza leđa?

Pre nekoliko dana je premijerka Srbije Ana Brnabić izjavila da su njeni saradnici „bez njenog znanja“ izmenili tekst nacrta Medijske strategije i poslali je u Brisel, kako bi Evropska komisija iznela svoj stav o ovom dokumentu. Brnabić je međutim to izjavila tek kada su iz Brisela, ali i iz OEBS-a, koji je inače bio aktivno uključen u izradu ovog dokumenta – počele da pristižu kritike jer je tekst „supstancijalno“ izmenjen.

Nacrt ovog dokumenta, uz pokroviteljstvo OEBS-a, izradila je Radna grupa za medijsku strategiju, koju su činili predstavnici novinarskih i medijskih udruženja, kao i državnih institucija, u jednom skupom, višemesečnom, tegobnom procesu koji je uključivao i brojne predstavnike medija i civilnog društva. Usaglašen tekst je predat Vladi, a onda je – prema rečima premijerke – neko na svoju ruku uneo izmene, i to veoma ozbiljne, tačnije rečeno – iskasapio je dokument i poslao u sedište EU.

U najmanju ruku je neobično da je premijerka Brnabić za taj mesarski poduhvat čula tek sada, s obzirom na činjenicu da su novinarska i medijska udruženja u više navrata javno protestovala zbog toga što je dokument, bez njihovog znanja i učešća, izmenjen. U maju su se udruženja prvi put oglasila i istakla da su „volšebne“ izmene ovog dokumenta „apsolutno neprihvatljive“ i da je Vlada Srbije „dovela u pitanje“ višemesečni rad medijskih eksperata.

A koje su izmene u pitanju?

Radio ih je neko ko zna posao i ima jasne namere. Izbačena su, recimo, rešenja koja se odnose na smanjenje uticaja na uređivačku politiku javnih medijskih servisa, kao i medija nacionalnih manjina. Takođe, uklonjene su i odredbe koje bi trebalo da učine funkcionalnijim i nezavisnim Regulatorno telo za elektronske medije (REM), koje je – kako će to reći pojedini eksperti – rak-rana medijskog sistema Srbije. Udruženja su ukazala da ove promene pokazuju da vlast „želi pošto-poto da zadrži političku kontrolu nad javnim servisima i REM-om“.

Dakle, šanse da premijerka nije znala za ove izmene koje poslednjih meseci izazivaju buru u stručnoj javnosti, zaista su minimalne. Pre bi se moglo reći da je sadašnji njen stav pokušaj da se umanji nastala šteta i nađe neka pogodna žrtva u okruženju. Da bismo u potpunosti razumeli ovaj njen postupak, moramo se vratiti malo unazad.

Medijski zakoni i ‘lider u regionu’

Kada su kritike iz međunarodne zajednice zbog lošeg stanja u oblasti medijskih sloboda počele da ugrožavaju evropski put zemlje i stvaraju veoma negativan imidž Vučićeve vlasti na zapadu, premijerka Brnabić je pozvala predstavnike novinarskih i medijskih udruženja na dijalog, odnosno na zajednički rad na izradi Medijske strategije. Bilo je to u junu prošle godine.

Izrada ovog dokumenta kasni već nekoliko godina, jer je prethodnoj Medijskoj strategiji rok trajanja istekao još krajem 2016. Prethodno je (tokom 2017.) Ministarstvo kulture i informisanja pokušalo da izradi strateški dokument, ali je tokom rada došlo do brojnih problema, a iz radne grupe istupili su predstavnici svih relevantnih novinarskih i medijskih udruženja. Iako je finalizovan, ovaj dokument nikada nije izašao u javnost, ali je poznato da je u sebi imao odredbe koje su označile povratak države u vlasništvo nad medijima, kao i niz drugih tačaka koji de fakto jačaju uticaj vlasti na medijsku scenu.

Udruženja su postigla dogovor sa Anom Brnabić da kabinet predsednice Vlade preuzme na sebe izradu strategije, ali su, s obzirom na veoma loše stanje na medijskoj sceni, u ovaj proces ušla veoma oprezno, nepoverljivo. Sa potpunim pravom, pokazaće sled događaja.

Udruženja su podozrevala da vlast želi da dijalog i rad na dokumentu iskoristi kako bi pred međunarodnom zajednicom popravila svoj imidž. Želela je praktično da ponovi situaciju iz 2014. godine, kada je zahvaljujući setu medijskih zakona dobila pozitivne ocene i brojna tapšanja po ramenu sa zapada. Ovi zakoni, koji sadržinski nisu toliko loši, zapravo su u praksi proizveli katastrofalne rezultate, jer su primenjivani selektivno. Verovatno da u novijoj istoriji ne postoji bolji primer diskrepance između donesenih akata i stvarnosti.

Zakoni su naime sadržavali dve ključne odredbe – a to su povlačenje države iz vlasništva u medijima, odnosno njihova privatizacija, kao i konkursno sufinansiranje medijskih sadržaja. U praksi su se oba ova procesa pretvorila u svoju karikaturu. Cilj povlačenja države iz vlasništva u medijima bio je, između ostalog, smanjenje političkog uticaja, a u privatizaciji su medije pokupovali ljudi koji i ne skrivaju svoju bliskost sa vladajućom Srpskom naprednom strankom. Sada ti mediji izgledaju kao elektronski reklamni bilteni vlasti. Sa druge strane, konkursno sufinansiranje javnog interesa, koje je zamišljeno tako da država putem nezavisnih, stručnih komisija podstakne kvalitetne medijske sadržaje, pretvorilo se u svojevrsni „zločinački poduhvat“, u bahato finansiranje medija bliskih vlasti, među njima i onih koji na dnevnom nivou krše Kodeks novinara Srbije.

Ovo su međutim tek segmenti katastrofalnog stanja na medijskoj sceni Srbije posle usvajanja ovih zakona, ali je Srbija ipak nekoliko godina posle njihovog usvajanja tretirana kao „lider u regionu“. Udruženja su, poučena tim iskustvom, pogotovo s obzirom na to da je strategija neobavezujuć dokument, bila oprezna i tražila da paralelno sa procesom izrade strateškog dokumenta, otpočne i dijalog o rešavanju brojnih tekućih, aktuelnih problema.

Neuspješan dijalog

Da bi proverili koliko Vlada Srbije zaista želi da radi na poboljšanju stanja u medijima, udruženja su predložili da se paralelno sa radom na medijskoj strategiji oformi i druga platforma za dijalog, koja bi se bavila tekućim, aktuelnim medijskim pitanjima u skladu sa postojećim zakonima. Vlada je formirala Koordinaciono telo za saradnju sa medijima, a udruženja su ovom telu u avgustu 2018. godine uputila spisak zahteva koje bi ono trebalo da ispuni.

Prvi i najvažniji zahtev bio je da predstavnici države odmah prestanu da prozivaju, vređaju, omalovažavaju i diskriminišu novinare, proglašavajujći ih za „strane agente“ i „izdajnike“. Od tog trenutka, ne samo da zahtev nije ispunjen nego su se ataci predstavnika izvršne vlasti na novinare intenzivirali.

Ostali zahtevi su se odnosili na zloupotrebu poreskih i drugih službi za pritisak na medije, na pravosudne kampanje protiv nepoćudnih novinara, na ograničen pristup informacijama od javnog značaja, na skandaloznu praksu konkursnog sufinansiranja, i tako dalje. Nakon šestomesečnih pregovora, niti jedan od ovih zahteva nije ispunjen, a na medijskoj sceni situacija se iz dana u dan pogoršavala. Nemoguće je u jednom tekstu nabrojati sve medijske skandale u Srbiji koji su se dešavale upravo tokom ovih pregovora, a između ostalog je spaljena i kuća jednog novinara. Udruženja su početkom ove godine suspendovala dijalog sa konstatacijom da vlast apsolutno nije iskazala „političku volju“ da poboljša situaciju u sferi medija i medijskih sloboda.

Predvođen OEBS-om, paralelni proces – izrada nacrta Medijske strategije – tekao je koliko-toliko dobro. Medijski stručnjaci su međutim već tada ukazivali da je to zbog toga što to predstavnike vlasti ne košta ništa, a donosi određene benefite. Predviđala su se još krajem prošle godine dva scenarija: ili će izvršna vlast iskasapiti ovaj „inkluzivni“ dokument i ukloniti iz njega ono što joj se ne sviđa (varijanta A), ili će ga pak usvojiti u obliku kako ga je predložila Radna grupa i tako dobiti aplauz na otvorenoj sceni. Taj aplauz će na neko vreme smanjiti pritiske iz inostranstva, a pošto je u pitanju neobavezujući dokument, to manje-više neće koštati ništa. Princip: ne lipši magarče do zelene trave! Dakle, plan B – kupovina vremena!

Prelazak na plan B

„Gaf“ premijerkinih saradnika je, po svemu sudeći, smišljen potez. Princip APP (ako prođe – prođe!). Vlast je pokušala sebi da olakša posao pa je u Brisel poslala izmenjen dokument. Nakon šamara koji su pristigli iz Brisela i Beča, odlučili su se po svemu sudeći na plan B. Vrlo je moguće da će biti usvojen dokument koji će biti usaglašen sa predstavnicima međunarodne zajednice i novinarskim i medijskim udruženjima.

A onda će krenuti dugotrajni, višegodišnji proces na izmenama zakona. Podsetimo da je, prethodno, od izrade Medijske strategije do skupštinskog usvajanja zakona prošlo čak tri godine.

A i kada budu usvojeni ti novi zakoni ili promenjeni postojeći, to opet ništa neće značiti, i uvek će se pronaći rupe u njima. Ako ih nema, jednostavno se neće implementirati. Do tada će veliki broj medija koji imaju kritički otklon od vlasti i koji su izloženi snažnim i svakovrsnim političkim i ekonomskim pritiscima – prestati da postoji.

Operacija će biti uspešno okončana, a pacijent će biti sahranjen uz sve počasti! Kontrola nad medijima je suština vladavine Aleksandra Vučića i on se toga neće odreći ni po koju cenu, pa čak i po cenu odustajanja od evropskih integracija.

(Al Jazeera)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga