- Autonomija - https://www.autonomija.info -

NEDIM SEJDINOVIĆ: Slučaj Borča ili Svinjske glave u akciji

Verujete li da jedna fotografija na društvenim mrežama bezmalo dve godine nakon objavljivanja može da izazove takve potrese da o njima izveštavaju ne samo domaći i regionalni već i svetski mediji? U državi Srbiji i na Balkanu, sve je moguće, pa i to. Dakle, pazite šta stavljate na društvene mreže pogotovo ako nosite ime i prezime koje je samo po sebi sumnjivo zbog svog neprijateljskog delovanja! Posledica neopreznosti može da vas sačeka kada najmanje očekujete.

Brat vlasnika pekare u beogradskom prigradskom naselju Borča objavio je 2017. „selfi“ na Instagramu sa prekrštenim rukama i ispruženim prstima. Taj ručni potez predstavlja znakovni simbol za Albaniju, orlovski preslikan sa zastave. U upotrebnom smislu, predstavlja nešto slično što i tri prsta „u Srba“, nekakav znak nacionalne pripadnosti i ponosa. U Srbiji su kanda posebno osetljivi na znakovnog orla, i čim ga vide, mašaju se za đedovu kuburu na tavanu. Elem, ta fotografija, uz prateću pompu u tabloidima i sumnjivim portalima bliskim vlastima, prouzrokovala je „incident“ u Borči: poveća grupa opasnih, nabildanih momaka sa vrelih borčanskih ulica ispred pekare „Roma“ pevala je „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji“, a na automobil vlasnika pekare, sa ciljem verske uvrede, stavila je i svinjsku glavu. Osim toga, razulareni mladići pevali su o paljenju džamije izlepivši po borčanskim banderama plakate sa uvredljivim sadržajem. „Demonstranti“ očigledno nisu raspolagali informacijom da je vlasnik pekare zapravo katolik, ili im je taj podatak delovao toliko paradoksalno da jednostavno nisu poverovali u njega. Teško im je zamisliti da je svaki četvrti Albanac koji drži do vere – hrišćanin, a da je najlepši religijski objekat u centru Tirane – albanska pravoslavna crkva.

Izjava ministra policije Srbije Nebojše Stefanovića opravdano je izazvala reakciju nevladinog sektora, jer je on rekao da je ovo zapravo bio miran skup, da je prošao bez ijednog incidenta, te da je policija adekvatno reagovala „sprečivši da dođe do narušavanja javnog reda i mira“. I neki drugi političari vlasti u sličnom tonu govorili su o skupu na kojem se širila verska i nacionalna mržnja – ispalo je maltene da je u pitanju bio mirni građanski protest boraca za ljudska prava ugroženih Srba u Borči. Prema popisu iz 2002. godine, u ovom mestu živi 87 Albanaca i 30.479 Srba.

Kasnije su predstavnici demokratske opozicije i građanski aktivisti organizovali akciju „Burek solidarnosti“, na kojoj su podržali vlasnika pekare, a potom su se huligani još jednom okupili, ne bi li sa sebe sprali ljagu, jer su ih neki, je li, optužili da su nasilnici. Da bi pokazali svoju srpsku humanost, doveli su i dvoje srpske dece u srpskim narodnim nošnjama, sve sa srpskom pogačom. „Pokazali smo kroz vekove kako negujemo komšijske odnose, ali nikada nikome nećemo dozvoliti da ugrozi ljudsko dostojanstvo i naš nacionalni ponos i identitet bilo koje nacionalnosti da je. Nećemo se prodavati za tepsiju vrućeg bureka“ – poručio je jedan od srpskih ogranizatora srpskog skupa, očigledno aludirajući da su se opozicioni političari i aktivisti prodali za „burek solidarnosti“, kojeg za vreme ove akcije gazda nije naplaćivao. Poručili su takođe da u ovoj pekari oni i „njihovi“ više nikada neće kupiti ništa, ni jednu mantiju ponaosob.

Zapravo, možda je ministar policije Srbije Nebojša Stefanović potpuno u pravu. Možda je odustao od licemerja, unapred razbio „puste snove o pravdi“ i izrekao ono što je duboko tačno – u Srbiji se za širenje nacionalne i verske mržnje ne odgovara, kao ni za nasilje prema onima koji se drugačije zovu. Eventualno, za tako nešto mogu odgovarati pripadnici manjina, ako se napiju i počnu da se „prave važni“. Ako ih neko ne izmlati, policija ih uhapsi. Isto kao što se ne odgovara ako vam neko od „botova“ vladajuće Srpske napredne stranke preti smrću, ali vas zato uhapse u roku od dva sata ukoliko pretite nekome sa vlasti, ne daj bože predsedniku Aleksandru Vučiću.

Godina 2008.

Godina je 2008. Februar. Noć lagano pada. Ulicama Novog Sada prolaze stotine srednjoškolaca sa ruksacima na leđima. Uzvikuju: „Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji!“ Potom jedan od njih, koji je očigledno kreativni vođa, počinje sa novim urlicima, a za njim svi uglas: „Ko ne skače, taj je Šiptar!“ I svi počinju da poskakuju, onako dečački, prepuni energije, odlepljuju se visoko od zemlje. Uglavnom su muškog pola, što svedoči ili da je u pitanju nekakva tehnička škola, ili da ženski pol nije u toj meri zainteresovan da učestvuje u promociji mužjačkih nagona, nasilja i mržnje. Iako sam već tada bio uveren da me ništa na ovim prostorima ne može iznenaditi, ipak me scena zastrašuje: odlazim kući, ne mogu da spavam. Samo osam godina ranije slični klinci su protestovali protiv Miloševića, nacionalizma i nasilja, i nosili parole tipa „Beograd je svet!“ A sada su, u boljem slučaju, stajali ispred novosadskih pekara kojima su vlasnici Albanci i zabranjivali građanima da kupe pecivo.

Posle proglašenja nezavisnosti Kosova u februaru 2008. godine, Novi Sad je ličio na grad u kojem vlada ratno stanje. Gomile mladih ljudi – za koje smo možda znali da postoje, ali nismo verovali u to – i naravno ne samo oni – krenuli su u akciju obračunavanja sa Albancima i njihovom imovinom. Time su valjda zadobijali nekakvu satisfakciju za nezavisnost ili tek pronalazili kakav razlog za nasilje. Iako ne treba potcenjivati doprinos grupa entuzijasta i poletnih pojedinaca-amatera koji uvek dolete da šutnu nekoga ko je već na zemlji, jasno je da se ovakve stvari nigde i nikada ne dešavaju spontano, i da iza svega stoji – organizacija. Ozbiljna organizacija stoji i iza „incidenta“ u Borči, a kamoli 2008. godine, kada je u Srbiji zabeleženo 221 napad na Albance i njihovu imovinu. Interesantno je da je od toga čak 190 zabeleženo na teritoriji višenacionalne Vojvodine – 77 u Novom Sadu, 48 u Somboru, 23 u Zrenjaninu… Neki kažu da je ovako veliki broj napada u Vojvodini posledica činjenice da su nacionalisti najžešći tamo gde se dodiruju sa drugim nacijama, a neki da je to zapravo posledica banalne činjenice da su Albanci iz tzv. centralne Srbije odavno već, s kraja osamdesetih i početkom devedesetih, „ispraćeni“.

Iza ogromne akcije mržnje i nasilja stajali su po svemu sudeći nacionalistički delovi vlasti, a sasvim sigurno predstavnici tadašnje ultranacionalističke opozicije (nekada radikali, sada naprednjaci), koji su koristili svaku priliku da destabilizuju postmiloševićevsku vlast u Srbiji, ne libeći se da koriste sva sredstva. Učili su svakako od „najboljih“: Hitlera i Šešelja. Napadi, uglavnom na pekare i poslastičarnice, bejzbol palicama, kamenjem, ciglama – dešavali su se uz mirno prisustvo policije, koja se kasnije žalila da nije imala „dovoljno ljudstva“ da spreči nasilje. Da se radi o politički organizovanom nasilju, još bolje od odsustva policijske reakcije svedoči činjenica da niko od nasilnika nije odgovarao. Interesantno je da su tužilaštva imala univerzalan, spreman odgovor na pitanja novinara i predstavnika međunarodnih organizacija, koji glasi da „ne postoje dovoljni dokazi da su akcije koje su se dogodile zasnovane na mržnji po nacionalnoj pripadnosti“. Tih dana je, inače, na nekoliko pekara u Novom Sadu osvanuo natpis „Vlasnik ove pekare je Srbin“. Te pekare niko nije dirao, ali u njih ljudi koji drže do sebe više nikada posle toga nisu ušli.

Paralelno sa događajima u Vojvodini, nakon zapaljivog govora Vojislava Koštunice na mitingu „Kosovo je Srbija“, huligani su, u talasu velikog nasilja, demolirali „neprijateljske“ ambasade, zapalivši pritom Ambasadu SAD u Beogradu. Pre tri meseca Apelacioni sud je odlučio da oslobodi prethodno osuđene za spaljivanje zgrade ambasade. “Više od decenije nakon što je zapaljena zgrada ambasade, jednog života koji je izgubljen u tom požaru i skoro milion dolara štete, još uvek niko nije odgovarao niti je kažnjen. Tužno”, poručio je tada američki ambasador u Srbiji Kajl Skat na svom twitter-nalogu.

Te 2008. u Somboru je, kao ovih dana u Borči, organizovan bojkot pekare „Dva brata“, koja je prethodno i demolirana. Nekoliko mladića delilo je besplatan hleb, jer navodno vlasnik ove pekare „finansira nabavku droge i oružja na Kosovu“, što je pisalo i na lecima koje su Somborci dobijali uz veknu. Nevladini aktivisti su i tada, zajedno sa tadašnjim gradonačelnikom Sombora Jovanom Slavkovićem i zaštitnikom građana Sašom Jankovićem, organizovali akciju „Doručak solidarnosti“. Iz različitih delova zemlje došli su i doručkovali u ovoj pekari u znak solidarnosti sa vlasnikom i zaposlenima. Kada su krenuli ka svojim automobilima, aktivisti su prošli kroz kordon građana koji su ih vređali. Potpisnik ovih redova je bio među tim aktivistima, i seća se pogleda jednog pedesetogodišnjaka, očiju ispunjenih mržnjom ili – bolje rečeno – ispražnjenih mržnjom. Kao da je to najveća moguća uvreda na svetu, rekao mi je: Branite Šiptare!

Austrijski esejista Lotar Bajer izučavao je sećanja i stavove tzv. običnih ljudi koji su bili pristalice nacizma u Austriji i Nemačkoj. Istraživao je načine na koje ih je ova ideologija osvojila ili promenila. Prilikom boravka u Novom Sadu, sada nažalost pokojni Bajer nam je pričao o vremešnom gospodinu koji mu je bio potpuno otvorio srce. Rekao je da je tokom tridesetih godina bio toliko srećan i opterećen činjenicom da pripada arijevskoj rasi i toliko opterećen mržnjom prema Jevrejima, da je zaboravio čak i kako se prelazi ulica. Ova sreća i mržnja su mu toliko ispunili identitet i intelekt da nije ostalo prostora ni za šta drugo. Sličnu sam prazninu video i u pogledu ovog odrpanog čoveka u Somboru, koji neprestano za vlastiti nesrećni život traži krivca i nikako ga ne pronalazi u sebi i onima koji su nam oduzeli tri decenije života, a i dalje vladaju nama.

Godina 2014.

Šest godina potom, niko od krivaca za nije odgovarao, a pogotovo ne za širenje nacionalne mržnje. Šest godina potom pekara „Dva brata“ u Somboru je spaljena, i opet niko nije odgovarao za to. Razlog ovog puta nije bila nezavisnost Kosova, već incident na utakmici Srbija-Albanija u Beogradu. Na teren je uleteo dron sa, kako se kasnije izanaliziralo, zastavom „velike Albanije“. Utakmica je prekinuta, a gledaoci su uleteli u teren. Došlo je i do sukoba među navijačima. Sadašnji predsednik Srbije, a tadašnji premijer Aleksandar Vučić, odmah je sazvao vanrednu konferenciju za novinare, koje su češće nego ove redovne, i optužio „albanske provokatore“ da su „pokušali da zapale celu Srbiju“ i „unesu nestabilnost u region“. Potom su mediji bliski vlasti, prepuni mržnje, preuzeli svoj deo posla i začas se mržnja pretvorila u akciju.

Svinjska glava u pekari Roma u Borči

Osim spaljivanja pekare „Dva brata“ u Somboru desila se nova serija napada na pekare i druge objekte u vlasništvu Albanaca, a opet za ove napade niko nije odgovarao, niti su „formirani predmeti“ u tužilaštvima. Ako se ne računa to da je jednom od maloletnih nasilnika izrečena vaspitna mera pojačanog nadzora roditelja. Naslovi u novinama su uglavnom bili tipa – Policija još nije otkrila motive napada na pekare.

Godina 2004.

Međutim, prvi talas nasilja prema Albancima i njihovoj imovini posle dvehiljaditih i pada Miloševića desio se još 2004. godine, kao odgovor na etničko nasilje na Kosovu. I tada su tinejdžeri po Novom Sadu i Vojvodini, pijani, uzvikivali parole mržnje i pozivali na nasilje, a zvanični podaci ukazuju da je tada demolirano ukupno 33 objekta u Vojvodini. Porazbijani prozori na objektu Islamske verske zajednice u Novom Sadu, a veliki neredi u bili i u Nišu i Beogradu, gde su spaljene džamije.

Nepoznato je da je bilo ko odgovarao za ovaj talas nasilja u Vojvodini, a za spaljivanje Bajrakli džamije u Beogradu osuđena su trojica „navijača Partizana“ na po četiri meseca zatvora. Ustvari, nisu osuđeni za spaljivanje džamije već zbog toga što su bili „u grupi koja je nanela teške telesne povrede policajcima”. Preostalih sedmorica optuženih za taj slučaj oslobođeni su.

Inače, za izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti, prema članu 317 Krivičnog zakonika Srbije, u zavisnosti od ozbiljnosti krivičnog dela, predviđene su zatvorske kazne od šest meseci do deset godina zatvora.

Godina 2005.

Osim serijskih napada na albanske pekare, dešavaju se s vremena na vreme i pojedinačni slučajevi. Tako je, recimo u septembru 2005. godine u Novom Sadu spaljena pekara „Violeta“. Počinioci su bili bezmalo maloletni Nikola Holak i Robert Rudolf. To paljenje je jedan njihov drug snimao kamerom i okačio na Jutjub pod nazivom „Šiptari lete u nebo“. Snimak je kasnije uklonjen sa interneta.

Navodno su ovi klinci paljevinom želeli da dokažu svoj patriotizam, sumnjiv zbog nesrpskih imena, pred drugarima koji su ih ohrabrivali u tome. Zajednički neprijatelj svih naroda i narodnosti je poznat – Albanac. I nije nepoznat slučaj u istoriji čovečanstva i hrišćanstva da „nevernici“ mogu postati najveći „vernici“, i da takve Bog najviše štuje.

Inače, snimak na Jutjubu je počinjao rečima: „Reci svima ko si, ne stidi se svoje vere i budi ponosan sin pravoslavlja!“, a potpisan je sa „Oslobodioci – Omladina lojalna pravoslavlju“.

Sve u svemu, ukoliko se nekada, za našeg života, reši problem Kosova, Beograd će se i srBstvo naći pred onom Kavafijevom dilemom – „Bez varvara sada šta će biti s nama / Ti ljudi, na kraju, behu neko rešenje!“ A tu pesmu bi u horu mogli da zapevaju mnogi narodi koji su narodi a ne građani.

Ne treba zaboraviti ni reči Oskara Vajlda da je, sa gledišta osećanja, mržnja “oblik atrofije koja ubija sve osim same sebe”, a pogotovo ne na reči Bertolda Brehta: “Čak i mržnja prema zlu uništava čovekov karakter”.

p.s. I taman kad sam stavio poslednju tačku u tekstu, pristiže vest da su trojica pijanih mladića u novosadskom predgrađu Adice napali nekoliko ljudi na ulici i u njihovim dvorištima, i psovali im „majku albansku“, te pretili da će im baciti bombu i sve ih proterati. Građani ovog naselja su u šoku, a uhapšeni su sprovedeni u tužilaštvo, i ubrzo pušteni kući. Njihovo delo kvalifikovano je kao nasilničko ponašanje, sigurno zato što nema dokaza da je u pitanju nacionalna mržnja.

(Tačno.net)

Fotografije: društvene mreže

Podelite ovu stranicu!