NEDIM SEJDINOVIĆ: Posle ćemo se naviknuti

Da li neko zaista misli da je nemoguće da Srbija za nekoliko godina postane nekakva balkanska Belorusija, i da su Vučić i kompanija skloniji promeni vlasti na demokratskim i fer izborima – od Lukašenka?

21. sep 2019

Govori, elem, jedan prastari vic – kojeg ljudi dok ne sazreju u zemljama poput Srbije, ne mogu baš najbolje da razumeju – o mlađahnom Muji, iz siromašne porodice, koji je, bez dinara (u modernoj verziji: KM) u džepu, krenuo u grad da susretne Fatu.

I tako, dok hoda i po glavi mota nervozne misli jer Fati neće imat ni kafu da plati, a kamoli da je odvede u noćni klub da se razvale od pića, plesa i hvatanja, sve sa potonjim hepiendom – sretne Mujo iskusnu gataru, koja prepozna njegove teške misli i ponudi da mu pogleda u dlan i sudbinu prorekne. S obzirom da je bio hiperosetljiv, dešperantan i sklon nadrealnom, Mujo bi rado od gatare čuo koju reč o sopstvenoj budućnosti, ali joj prizna da nema para da joj plati uslugu.

Gatara meka srca bila i sažalila se. Ponudi mu svoje usluge – pro bono. Gleda mu u dlan i kaže: Mujo, patićeš se i bićeš bez novca sve do svoje 40. godine. A posle? – ljubopitljivo će Mujo, zamišljajući već belu kuću sa dorskim stubovima negde na Senjačkoj padini ili na nekakvom lepom jezeru. Posle ćeš se navići! – odgovori gatara.

Kako sada stvari stoje, tako otprilike glasi i politička prognoza za Srbiju. Jedino ako se nešto drastično ne promeni u svetu ili se ne dese tektonske promene na domaćoj političkoj i društvenoj sceni koje bi obuhvatile ne samo naprednjačku vlast i stranke koje se nalaze u njenom gravitacionom polju, već i pravu opoziciju, a bogami i sve ono što se – iz opravdanog ili neopravdanog razloga – naziva elitom. U stvari, ta promena bi, ako je ikako moguće, trebalo nekako da obuhvati i građane.

Patićemo se bez para i nade, okruženi „raspamećujućim“ medijima koji nas svakodnevno zasipaju bedastoćama, opkoljeni džipovima i ćelavcima koji su neizostavan dekor naših izbora, falsifikovanim diplomama i lažnim doktoratima, bez prava i pravde, sa rasturenim institucijama. Živećemo u zemlji u kojoj bolesni ljudi ostaju bez krova nad glavom samo zato što su kasnili sa plaćanjem dve rate kredita. Kukaćemo javno ili na sedeljkama da živimo u nečovečnom društvu u kojem mnogi ljudi žive od slabosti drugih, u kojem mnogi ljudi kao zveri reaguju na miris krvi.

Sakupljaćemo potpise za peticije zbog toga što živimo u gradovima koji sistematski ostaju bez zelenih površina, u kojima se – u vremenu pranja para i prvobitne akumulacije kapitala – svaki kvadratni metar koristi da bi se napravila i prodala nekakva građevina koja je divlja čak i ako ima sve potrebne papire. Strahovaćemo da nas neko ne napadne, jer mediji izveštavaju da smo na ivici rata. Trešće nam se ruka od besa dok držimo daljinski i prebacujemo kanal na kojoj faca Aleksandra Vučića nešto kuka i zanoveta. A onda ćemo se jednostavno navići.

Glavni cilj propagande je upravo to – da se naviknemo!

A imamo bezbroj primera iz prošlosti i sadašnjosti gde su se ljudi jednostavno navikli. Recimo, ljudi u Belorusiji. Nedavno je Vučićev imenjak Lukašenko proslavio 25. godišnjicu predsednikovanja. U ovoj zemlji problema nema, pošto su oni zabranjeni. Nikakva frka sa medijskim slobodama, jer njih jednostavno nema. Nema ni destruktivne opozicije koja bi pravila frtutmu u društvu i pretila da ugrozi međunarodnih ugled Lukašenka i Belorusije – ona je u zatvoru ili je na marginalnim marginama. Na poslednjim predsedničkim izborima Lukašenko je osvojio više od 80 posto glasova, a sledeći kandidat nije se ni približio cenzusu. Građani su se jednostavno navikli. Evropljani su tada – 2010. godine – protestovali zbog načina na koji su izbori sprovedeni, ukazujući na razne izborne neregularnosti koji dosta liče na ovdašnji naprednjački izborni inženjering, ali eno Lukašenka još na vlasti. I EU se navikla na njega.

Da li neko zaista misli da je nemoguće da Srbija za nekoliko godina postane nekakva balkanska Belorusija, i da su Vučić i kompanija skloniji promeni vlasti na demokratskim i fer izborima – od Lukašenka? Da li neko zaista misli da ovi svi silni pregovori, javne rasprave i okrugli stolovi, izrade strategija, odista znače da je naprednjačka vlast spremna da nešto suštinski promeni, a ne da kupuje vreme i zajebava nas? Da li je jasno da je Vučić u potpunosti zaokružio političku i ekonomsku moć, i da mu podrška sa zapada i više nije baš toliko neophodna, pogotovo što ona neće ni tako brzo nestati dok god zapadne firme ovde imaju dobre poslove?

U Izveštaju o napretku Srbije Evropska komisija je veoma oštro ocenila način na koji su sprovedeni predsednički izbori u Srbiji 2017. godine. I dala svoje preporuke. Koliko se naprednjaci uzbudili zbog toga, najslikovitije svedoče nedavno održani izbori u Medveđi, koji su bili vrhunac beščašća, i na kojima je premijerno nastupila Srpska desnica – kao nova udarna pesnica režima koja će dodatno suzbijati slobodu govora i okupljanja. Isti efekat će imati i pregovori o izbornim uslovima pod pokroviteljstvom EU ako se odista i dese.

Pregovori sa vlašću, izrade strateških dokumenata, javne rasprave u Srbiji podsećaju na poresku kontrolu u nekoj kafančuzi Divljeg zapada. Dok poreznik pažljivo prelistava knjige, oko njega se puca na sve strane, padaju mrtvi ljudi. Tu je negde i Ani Četiri Pištolja, na koju smo se već navikli, iako je u poslednje vreme i sama sebi postala nebitna.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Kaldrma
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga