N. MAKIJAVELI: Klade i trunke

Činjenica da je Sejdinović rođen u Tuzli i da se zove tako kako se zove nije dovoljna da bi se na osnovu nje izveo zaključak o njegovoj nacionalnoj i verskoj pripadnosti. Petrović, međutim, ne dozvoljava da ga takvi sitni detalji – recimo, mogućnost da je Sejdinović anacionalan tip i ateist - smetaju. Njemu je konstrukcija nacionalnog i verskog identiteta potrebna da bi Sejdinovića diskreditovao kao moralnog podlaca

16. jul 2013

Neposredan povod za ovaj post je članak izvesnog P. Petrovića, u kome se on bavi Nedimom Sejdinovićem – ali ne piscem i novinarom, nego Sejdinovićem kao „vanrednim muslimanskim misliocem“, „jednim od vodećih vojvođanskih separatista“ i „muslimanskim vojvodom“.

Čime se to Sejdinović preporučio Petrovićevoj pažnji i na osnovu čega je zaslužio da ga Petrović titulira onako kako ga titulira?

Lista Sejdinovićevih grehova je poduža. Sejdinović, smatra Petrović, sabotira istinu, dezinformiše srpsku javnost i nastoji da u njoj, zbog zločina nad muslimanima, izazove osećanje krivice. Pored toga, ne odustaje od lustracije, protivi se poricanju genocida i insistira na suočavanju sa prošlošću, gle, po nemačkom uzoru, što Petrovića naročito smeta, pa se pita: Zar „takav ’uzor’ Srbija treba da sledi“? Ne treba, ako je Petrović u stanju da ponudi neki bolji. Onaj, recimo, koji će omogućiti da se jasno odredimo prema zločinima počinjenim u ime Srbije i srpstva. No, najveći Sejdinovićev greh jest u tome što se on, jelte, kao musliman i Bošnjak, drznuo da usred Srbije „pljuje po srpskom narodu“, umesto da se bavi stanjem u „njegovoj BiH federaciji“ u kojoj je mržnja prema Srbima, po oceni Petrovića, prirodna, legitimna i institucionalizovana.

Činjenica da je Sejdinović rođen u Tuzli i da se zove tako kako se zove nije dovoljna da bi se na osnovu nje izveo zaključak o njegovoj nacionalnoj i verskoj pripadnosti. Petrović, međutim, ne dozvoljava da ga takvi sitni detalji – recimo, mogućnost da je Sejdinović anacionalan tip i ateist – smetaju. Njemu je konstrukcija nacionalnog i verskog identiteta potrebna da bi Sejdinovića diskreditovao kao moralnog podlaca, koji „ne vidi kladu u oku svoje ’islamsko-bošnjačke skupine’, a usuđuje se da trunke u srpskom oku opisuje kao ogromne klade“.

Petrović loše piše, ali mu zato izmišljanje ide od ruke. Nije Sejdinoviću izmislio samo verski i etnički, nego i ideološki identitet. On apostrofira Sejdinovića kao jednog od „vodećih vojvođanskih separatista“, ali nije jasno na osnovu čega? Zar na osnovu toga što se Sejdinović zalaže za široku autonomiju Vojvodine? Pa, od kada je to separatizam?!

U jednom trenutku Petrović Sejdinovića ironizira kao, „vanrednog islamskog mislioca“, a već u sledećem ga titulira kao „muslimanskog vojvodu“, mada nije jasno čemu ili kome to Sejdinović treba da zahvali za titulu – svojoj iracionalnoj mržnji, moćnim „evroatlantskim finansijerima“, „neshvatljivoj srpskoj toleranciji“ ili „svojevrsnom kolektivnom spskom mazohizmu“?!

Šta učiniti sa Sejdinovićem, tim „nesuđenim Mahdijevim sekretarom“, čiji dolazak, skupa sa milionima muslimana, nestrpljivo isčekuje, štovaocem Helmuta Dubila, čijim se razmišljanjima često vraća, ovisnikom o finansije američke vlade i čovekom koji na nemački primer suočavanja sa prošlošću gleda sa istim uzbuđenjem sa kojim je, recimo, paganska trojka gledala u nebo na putu do Betlehema?

Petrović je učinio ono što je mislio da treba. Izmišljao je Sejdinoviću identitet da bi ga što potpunije diskreditovao kao čoveka koji mrzi Srbe i pljuje po čitavom narodu. Nije se libio ni da krivotvori Sejdinovićeve reči. Sejdinović, na primer, kaže „većina građana“, a Petrović to čita i piše kao „čitav srpski narod“, čime upravo on čini ono što Sejdinoviću spočitava kao greh – dezinformiše javnost. Obmanjivao je – Sejdinović, recimo, nije osnivač ni vlasnik NDNV, častio ga titulama, preporučivao oči u koje treba da gleda i mržnju koju bi trebalo da osudi… Malo li je?

Pošto Petrović ne može baš sve sam, ponešto treba da urade i „Nedimove komšije u Vojvodini“. Od svih opcija koje „komšijama“ stoje na raspolaganju Petrović, kako mi se čini, ne bi imao ništa protiv da se njegovo imaginiranje u vezi Tuzle ostvari, da se, dakle, Sejdinoviću ograniči sloboda kretanja, da se nekako izoluje i zatvori u kuću, a sve u strahu da bi ga svaki izlazak na ulicu mogao suočiti sa nizom neugodnosti.

Verujem da su druge opcije realnije, a naročito ona koja počinje sa „briši“ i završava se korpom za smeće, gde je Petrovićevom članku i mesto.

(Toorboolencija)

 

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga