MIRKO KOVAČ: U blesavim i nemoralnim društvima razum i moral su po prirodi stvari marginalizovani

Povodom odlaska velikog književnika: Jedan stari intervju

19. avg 2013

Na vest o smrti jugoslovenskog književnika Mirka Kovača, donosimo jedan njegov stari intervju, objavljen u junu 2003. godine u novosadskom „Građanskom listu“. Kovač je preminuo u Rovinju u 75. godini. Rođen je u Petrovićima, Banjani, 26. decembra 1938, a studirao je u Beogradu, gde je živeo do početka devedesetih godina prošlog veka, kada je oteran od strane esktremista i nacionalista zbog svog izrazitog antinacionalističkog stava.

Početkom devedesetih godina prošlog veka nekoliko poznatih književnika i intelektualaca napuštaju Beograd. Za razliku od ostalih, koji su utočište pronašli u zemljama zapadne Evrope ili preko Atlantskog okeana, Mirko Kovač odlazi u Rovinj, u Hrvatsku. Taj čin je prilično zaprepastio srpsku kulturnu javnost.

Neposredno pred odlazak, u vreme nastanka višestranačkog sistema (1990), na predizbornoj promociji beogradskih reformista u beogradskom Domu omladine, Kovač biva pogođen fotoaparatom u glavu. Incident su prouzrokovali Šešelj i članovi njegovog Srpskog četničkog pokreta. Šešelj je tom prilikom rekao: “Mirko Kovač je zasluženo dobio fotoaparat u glavu da bi malo došao svesti… Mirko Kovač je izdajnik srpskog naroda zato što se uključio u Savez reformskih snaga Markovića, a tamo su samo srpski izdajnici pristupili.”

Pored “Kristalnih rešetki”, romana koji je objavio pre nekoliko godina i koji je preveden na mnoge svetske jezike, Kovač je, da podsetimo, i autor “Gubilišta”, “Životopisa Malvine Trifković”. “Ruganja s dušom”, “Vrata od utrobe” (Ninova nagrada za roman godine), “Uvoda u drugi život”… Poznat je i kao autor scenarija za filmove “Pad Italije”, “Okupacija u 26 slika”, “Mali vojnici” i dr.

Na pitanje kojem korpusu književnosti pripada njegovo delo, Kovač odgovara: “Nema potrebe da se priklanjam bilo kome; dovoljno mi je to što sam. Možda pripadam onom malobrojnom krugu pisaca koji sami sebe, svojim postupcima i svojim načinom mišljenja, izbacuju iz bilo kakvih kolektivnih zanosa i ostaju negdje na margini kao vječiti autsajderi. Ta moja vrsta pisaca nema nikakvog političkog i društvenog uticaja, nismo u lektirama, ne pripadamo nikome, raja za nas i ne zna, niko nas ne citira.”

Pored dve velike međunarodne nagrade za književnost, Herderove i Tuholski, Kovač je nedavno dobio, što je i neposredan povod za naš razgovor, i dve eksjugoslovenske – Bosanski stećak i slovenačku Vilenicu. Ova potonja je namenjena autorima iz Srednje Evrope (za životno delo), a među dobitnicima se nalaze i Zbignjev Herbert, Milan Kundera, Peter Esterhazi…

U obrazloženju Društva pisaca BiH za dodelu “Bosanskog stećka” kaže se između ostalog i ovo: “Mirko Kovač je književnik koji svojim porijeklom, životom, velikim književnim djelom, svojim ukupnim ljudskim i intelektualnim angažmanom pripada svima nama”.

Kada se danas setite Beograda i Srbije krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, o čemu razmišljate najčešće?

– Iskreno rečeno, vrlo se retko setim Beograda, uspešno sam zaboravio mnogo toga. Jedino se prisećam kada me neko pita ili ako nešto pišem; pokatkad na internetu pogledam neke novine, ali sve ređe. Nešto sam više pratio zbivanja oko ubistva Đinđića, to je zanimljivo razdoblje, jer se razotkrivala ta mučna sprega vlasti i kriminala. Imam i satelitske programe, ali Srbiju uopšte ne gledam (možda tek povremeno Crnu Goru), to je toliko očajna televizija da smatram svaki trenutak izgubljenim ako se “zagledam” u nešto na tom kanalu.

Kada se setim kraja osamdesetih, mogu vam reći da je meni sve bilo jasno kamo to vodi, ta “kolektivna fantazija”, taj prodor čopora na scenu… Ono što je najgore, taj se prodor dogodio uz blagoslov, podršku i ideologiju intelektualaca i Crkve, koja je tada još bila u drugom planu, ali je delovala preko svojih akademika. Svi su hteli rat, brbljalo se o teritorijama, o “jedinstvu srpskih zemalja”, kao da na ovim prostorima niko drugi ne postoji. I naravno, nakon toliko tragedija, rezultat je toga ludila da Srbi danas žive najgore, da više ne postoje nikakve ujedinjene srpske zemlje, da se još nešto batrgaju oko Kosova, a svima je jasno da “srpskog Kosova” više nema, da se ta “najskuplja srpska reč” pretvorila u ništa. Srpska ideja se raspala, Srbija nema čak ni svoju državu nego mora biti u savezu sa Crnom Gorom. Ako pogledate tekstove nas nekolicine iz tog vremena, videćete da gotovo svako od nas govori da će kraj “srpskog ludila” biti u Srbiji i da će se Srbija svesti na “beogradski pašaluk”. Dobro je što se na to svela. To je možda jedino dobro, ali bilo je mnogo žrtava na drugim stranama dok su se Srbi samokažnjavali i izvodili samodegradaciju.

Skoro tri godine posle “političkih promena” u Srbiji, neki od intelektualaca koji su je pod pritiskom napustili vratili su se ili bar navraćaju u Beograd. Vas, međutim, nema…

– Ja nisam otišao da bih se vratio, ovo je moj izbor. I mislim da mi je to bio najbolji potez i na profesionalnom i na svakom drugom planu. Meni je sada Srbija nešto posve strano, pa i kad sam tu živio, mnogo više sam crpio iz drugih kultura, radio sam filmove za Zagreb, neke sam knjige štampao u Zagrebu i nekako sam, još od mladosti, naginjao Zagrebu i puno godina živeo u tom gradu. Ali sve ovo što govorim, ne znači da ja nešto osporavam Beograd i nikako ne žalim za vremenom provedenim u tom gradu. Beograd je poticajan, imao sam prijatelje, mi smo se međusobno podržavali, atmosfera je bila stvaralačka, ako to nije pretenciozno reći. Dok je to sve “štimalo”, Beograd je bio pravo mesto. Mislim da su mi se neke stvari počele razjašnjavati još iz vremena kada su krenule hajke na Danila Kiša. Njegovim odlaskom iz Beograda već je nešto bilo izgubljeno.

Često se kaže da su kulturna matrica i sistem vrednosti posle 5. oktobra u Srbiji ostali nepromenjeni. Kako sve to izgleda iz vaše vizure? Molim takođe za usporedbu sa stanjem u Hrvatskoj.

– Taj će se sistem vrednosti dugo i teško menjati. Slično je i u Hrvatskoj. S demokratijom slabo stojimo, naprosto je samo manjina prihvata, ostali je smatraju zlom. I onda imate bekstvo u okrilje Crkve. Tzv. razvijene demokratije imaju, naravno, odvojenu Crkvu od države, sa svim verskim slobodama, što se podrazumeva, jer pitanje religije i religioznosti nije ideološko, nego duboko lično, intimno. I u Hrvatskoj i u Srbiji u Crkvu hrle bivši komunisti, jer to je zamena za ideologiju. Nekako im se nacionalizam ne čini baš zgodnim, pa misle da je Crkva bolja, univerzalnija. Uz to, traga se za nekim autoritetom; nama je naprosto autoritet potreba, pa bio to diktator, kralj, Crkva i sl. Dakle, sve su to prepreke do demokratije. U Hrvatskoj Crkva podržava desnicu i petlja se u civilni život, u politiku, zapravo proizvodi desnicu i opire se Evropi. Srpski i hrvatski desničari su u sukobu zato što su isti.

Jednom prilikom ste konstatovali: “Imati jednu veličinu u Beogradu kao što je Rade Konstantinović, ne čuti njegovo mišljenje o vremenu u kojem živimo, znači naopako jahati konja istorije‚”. Kako objašnjavate činjenicu da su ljudi poput Konstatinovića danas u Srbiji marginalizovaniji nego ikada?

– Razum se ne poštuje. Uspevaju samo oni koji “pale” emocije. Politika je improvizacija, sve se radi “ošljarski” i za neke lične interese. Politika je profesija iz koristoljublja, a ne za neko dobro, za emancipaciju svog naroda. Da je to neka politika, oni bi, na primer, pozivali ljude kao što su Konstantinović, Bogdan Bogdanović, neke pametne istoričare, naučnike itd. i pitali ih za savete. Međutim, za njih je još mera stvari Dobrica Ćosić, čovek koji je krahirao na svim planovima, ne samo političkim nego i literarnim. Njegova deca Karadžić, Milošević, Vučelić i mnogi drugi – sve sami zločinci. Konstantinović zna i zato nije poželjan. Govori istinu, a to je sve “antipolitika”. Ko god je kritički nastrojen mora biti marginalizovan. U blesavim i nemoralnim društvima, razum i moral su po prirodi stvari marginalizovani.

Kako vam iz sadašnjeg ugla izgleda fenomen 5. oktobra?

– Ipak je bitno da se dogodio, iako su ciljevi učesnika bili različiti. Bilo je barem nešto zajedničko: oterati Miloševića. I to je uspelo. Ta je mračna porodica rasturena, premda je ona ostavila pečat na tome narodu. To nasleđe nije lako “pospremiti”, a još treba znati da svaka vlast izopačuje, da to ljude menja, da se javljaju razilaženja i sukobi među onima koji su u jednom trenutku bili na istoj strani. Ostali su nacionalisti koji će kliziti sve više prema fašizmu, prema “duhu palanke”, imaće uz sebe razne ekstremiste koji uživaju jedino u samoizolaciji itd. Tu su još mnoge nezajažljive ambicije, tu je mnogo “loše robe” tipa Čovića i dr., tu je Koštunica kao predstavnik “najgore Srbije”, one Srbije koja je propala. Ako Koštunica ponovo izbije u prvi plan, sve će se vratiti tamo gde je Milošević stao.

Ubistvo premijera Đinđića obeležilo je ovu godinu u Srbiji. Kako ste vi reagovali kada ste čuli za ovaj atentat i na ono što je usledilo posle njega?

– Ovde moram reći da sam o Đinđiću, dok je bio u opoziciji, pisao kritički u “Feralu”, jer su mi svi njegovi potezi bili kao i kod ostalih opozicionara, ako ne i gori. Sećamo se kako je trčao za suknjom Biljane Plavšić da bi je ugostio kao gradonačelnik Beograda, išao je na Pale, pekao vola, grlio se s Karadžićem i drugim ratnim zločincima, itd., sve je to već poznato i rečeno, ali je, barem, kada je postao premijer, napravio dobar otklon od banalnog nacionalizma, započeo je s reformama i postao omražen. Onog časa kad je postao omražen, meni je bio simpatičan; reformatori u srpskom društvu inače slabo prolaze. Izručio je Miloševića i to je bilo važno; Srbija je od toga časa bolje stajala, jer znate i sami da se na Srbe u svetu gledalo kao na ljudoždere. Tu je Đinđić napravio pomak uprkos otporima. Atentat su izveli profesionalci, ali ideja o ubistvu je iz političkog miljea i to je ono što nije raščišćeno, tako da će se stvari, čim malo vremena protekne, vraćati u svoju kolotečinu. Kriminalci su tek mali dio te opšte slike društva, jer šta s Koštunicom i njegovim pristalicama, šta s Crkvom, s dobrim delom kulturne javnosti itd. To je sve ostalo netaknuto.

U seriji tekstova u “Feralu” ispisivali ste i svojevrsnu subjektivnu istoriju južnoslovenske književnosti druge polovine XX veka. Ovdašnji čitaoci, kako to obično biva, nisu imali prilike da to čitaju. Možete li nam ukratko sumirati o čemu je reč?

– Ne bih preterivao; to su književni tekstovi u kojima sam tragao za mrljama u biografijama i životima pisaca, bez pretenzija da pravim neku novu skalu vrednosti. Neki tekstovi su polemični, nailazili su na otpore, ali ja nisam uzvraćao, jer držim da se sve što je javno izrečeno može javno kritikovati, pod uslovom da se služimo argumentima. U nekim hrvatskim novinama napali su me zbog teksta o Ranku Marinkoviću i njegovom učešću u mračnoj politici HDZ-a, ali to mi je bilo smešno, jer ja sam to razdoblje iz života velikog pisca samo uzgredno spomenuo, dok sam o njemu kao piscu govorio sve najbolje. Od svega toga nadam se da će ispasti jedna knjiga izabranih tekstova.

Nedavno ste dobili dve književne nagrade eksjugoslovenske – sarajevski Bosanski stećak i slovenačku Vilenicu. Da li se može govoriti o revitalizaciji jugoslovenskog kulturnog prostora kao šansi da se ksenofobne i autistične kulture balkanskih državica malo provetre?

– Sumnjam da te nagrade nose takvu poruku, to su ipak samo nagrade jednom čoveku za literaturu i stavove u ovim mračnim vremenima, o kojima je Filip David briljantno pisao. Ksenofobija i autizam i dalje ostaju na vlasti u ovim, kako velite, državicama. Tek ulaskom u evropsku zajednicu, ako se to dogodi u dogledno vreme, na ovim prostorima stvari će se početi polako menjati; taj proces prilagođavanja dugo će potrajati.

Razgovor vodio: Nedim Sejdinović

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga