MIRKO ĐORĐEVIĆ: Vojvođansko pitanje

Probleme treba rešavati pre nego postanu akutni i nerešivi

Priredio: Mirko Đorđević
26. jula 2013

Lideri AP Vojvodine u više su navrata iskazali volju da predstavnici Vojvodine budu uključeni u proces pretpristupnih pregovora s EU.

To je uistinu važno pitanje iako ga mnogi doživljavaju kao nepotrebno potpitanje. Iz Beograda nema odgovora, a bilo to uzeto kao pitanje – ili kao potpitanje, ima logike da se o tome razmišlja. Razloga za to ima više i svi su ozbiljni. Najpre po Ustavu Srbije je tako i u njemu su definisani pravni položaj pokrajina, i precizirane njihove nadležnosti. Znamo kako je bilo s Kosovom – to je bilo pod Titom kada su pokrajine bile konstitutivni elementi federacije – ali na to se ne treba sada vraćati jer je sa Kosovom bilo kako je bilo. Dačićeva Vlada u Beogradu ulaže velike napore da se tu dođe do pomaka, i došlo se uz velike muke. Nešto se kreće i biće nekako jer „zalegla“ je za to lično baronica K. Ešton s vrha diplomatije EU.

Neki je zlonamernik poručivao Dačiću da obrati pažnju i na Vojvodinu da posle ne bude muke kakve sada imamo s H. Tačijem.

Ovo oko Vojvodine se nekima ne sviđa, a neki bi da Vojvodine kao autonomije i nema. Nisu oni toliko značajni da bismo se njima bavili jer svuda na Balkanu toga ima. Pa i na tom Kosovu ima toga, pa se na albanskom jeziku dr. K. i drugovi piše i izgovara – dr. Aljbin Kurti. Oni neće nikakve razgovore i nikakvo rešenje. Stoga ovo pitanje postavljeno iz Novog Sada ne treba odbaciti niti ga tretirati kao banalno potpitanje. Vojvodina ima političke kapacitete da ima predstavnika u pregovaračkom timu Srbije sa EU. To nije samo puka formalnost. Još manje je to neko „autonomaštvo“, kako se često čuje. Srbija je složena država mnogonacionalna i multikonfesionalna, a vojvođansko iskustvo je blisko evropskim merilima jer u Evropi ima mnogo autonomija – recimo u Nemačkoj. To bi bilo dobro u prvom redu za Srbiju jer autonomije su političko bogatstvo jedne države, i to nije samo obično pitanje niti ono potpitanje kako ga neki doživljavaju kako bi ga se otarasili. Kod rekonstrukcije Vlade koja je u toku, o tome bi trebalo voditi računa. Uostalom, visoki činovnik EU J. Kacin je to pitanje ozbiljno postavio. U istoriji diplomatije poznato je načelo da probleme treba rešavati pre nego što postanu akutni i nerešivi. To nam se događalo recimo s Kosovom, jer da smo na vreme – pre mnogo godina poslušali umne Srbe – problem ne bi bio kakav je sada. To je načelo. Postoji još jedno načelo u istoriji političkih odnosa – kada problem postane komplikovan i nerešiv, sama ta činjenica otvara mogućnost nekog rešenja. Ništa ne ostaje večno nerešivo. Ovo je ponavljao F. Miteran, čije iskustvo ne treba potcenjivati. On je toga radi i sleteo u Sarajevo na Vidovdan 28. juna iako su ga brojni savetnici opominjali da je datum nezgodan, a imaju i Francuzi sličnih datuma i tako dalje. I puno je F. Miteran uradio iako su mu krilo specijalnog vojnog aviona odlomili bojovnici Karadžićevi i Mladićevi.

Bilo kako bilo, vojvođansko pitanje postoji i ne bi smelo biti neko potpitanje za dokusurivanje među političarima.

Sve ostalo je manje važno i može se rešiti – koliko novca pripada Vojvodini i „čije su naše pare“, i slično. Srbija pred svetom postoji kao složena država. Ako se pita SANU, u redu je – neka akademici kažu svoje – valja pitati i Maticu srpsku, koja nije mlada ustanova i srpska je i vojvođanska. Ako D. Ćosić nije član Matice srpske ili jeste, to se lako rešiti može – samo ako se hoće. Ako se pita SPC i to je u redu, ali Vojvodina je imala patrijarha, a ne tek mitropolita, i tako dalje. Stoga su vojvođanski zvaničnici u pravu da ovo pitanje nameću kao pitanje, a ne kao banalno potpitanje.

Pitanje Kosova je sto godina staro. Najmanje sto godina. A pitanje Vojvodine nije slično, ali je staro sa vrednostima koje se ne bi smele zanemariti. To je za dobro Srbije. Ostalo je prazna retorika. Nije toliko dramatično ono što pita akademik K. Čavoški, jer Vojvodine ima i dobro je što je ima. Dugo smo se navikavali da nam potpitanja budu u prvom planu, a ne prava pitanja. Ona krucijalna. Oni koji izmišljaju neki vojvođanski separatizam bave se zaludnim poslom, i smešnim poslom.

Problemi se rešavaju, a ne guraju pod debeli tepih birokrata, a njih ima i u Beogradu i u Novom Sadu. Onima pak koji sve nade polažu u Rusiju, treba reći da Rusija ima toliko republika i pokrajina da bi trebalo mnogo i prostora i vremena, nabrajati ih.

Toliko o problemu pitanja i potpitanja koji se okreće kako se kome prohte ili u Beogradu ili u Novom Sadu.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga