MIRKO ĐORĐEVIĆ: Vojvoda Toma N. o Vojvodini

Vojvodin silogizam dijalektičkog tipa

Priredio: Mirko Đorđević
30. nov 2012

Vojvoda Toma N. je pohodio AP Vojvodinu i dao je jednu izjavu koja nama zadaje muke – dvosmislena je i nejasna, blago rečeno.

Nama koji godinama nastojimo da proniknemo u njegovu političku filozofiju – ovo je veliki izazov. Utoliko više jer je sada u pitanju silogizam dijalektičkog tipa, od onih koji su najteži za tumačenje. Sve govori da su mu savetnici natovarili silogizme iz učenja starog lisca srpske politike N. Pašića, koji je u teškim momentima ponavljao ono legendarno – ”spasa nam nema, propasti nećemo”. Tu je izazov, jer to izvođenje zaključka iz dva suprotna suda muka je i obrazovanijim tumačima. Ranije izjave vojvode Tome N. bile su nekako jasnije, recimo one poruke javnosti da “ko vidi negde Z. Đinđića, neka mu kaže da je i Tito u poslednjim godinama imao problema s nogom”. Tu je sve jasno.

Svojevremeno je vojvoda izjavljivao da je Vojvodina “motor našeg razvoja i kretanja ka EU”. I tu je sve jasno. A kako se mi to krećemo ka EU, to sada nećemo, jer to ni njemu jasno nije, a kako ćemo to sa Kosovom, to nas čeka u njegovoj platformi za Kosovo koje nema, pa nema. I to nije nejasno. A Gospodar Aca Vučić naglašava da će to s Kosovom biti “bolno” kao da do sada nije bilo bolno i prebolno. Kako se, čini nama će uskoro biti potreban Bolani Dojčin da nas spasava od “zlih volšebnika” iz Brisela, koji nam ništa dobro ne spremaju. Masa kliče, slušajući „blage” reči patrijarha srpskog Irineja, da hoće Oluju i da tako rešimo kosovsko pitanje i problem za sva vremena, naravno. Nije nam bilo dosta onih Miloševićevih oluja ili onih Tuđmanovih u Krajini – više se ne sećamo kako se ta država zvala, niti gde su njeni državnici sada. A iz sata u sat državni mediji javljaju koliko je ljudi uhapšeno i koliko je miliona ukradeno da čovek mora da izvede samo jedan zaključak – ova Srbija je najbogatija zemlja na svetu, bogatija od SAD ili Francuske, kada toliko ima i toliko može da se ukrade. To su enormne sume. Znači, ima se, može se krasti, i to je to. Gde malo ima, malo može i da se ukrade.

No, vratimo se onom vojvodinom silogizmu koji nama zadaje muke i to goleme – to je izazov za nas i to ne krijemo.

Kaže vojvoda Toma N. – “Niko ne sme da ugrozi ustavnu autonomiju Vojvodine, kao što niko ne sme da povredi Ustav Srbije krijući se iza priče da ostvaruje autonomiju Vojvodine”. Niko dakle ne sme ništa, a ni sam vojvoda ne zna šta će i kako će ni sa Kosovom, ni sa Vojvodinom. A to, izgleda, ne znaju ni centralisti, ni legendarni autonomaši. Svima su vezane ruke. Niko ne sme da polupa jaja da bi načinio kajganu i to je to. Slavilo se u Novom Sadu i slavlje je svima udarilo u glavu. Znamo kada je Vojvodina priključena kraljevini Srbiji i kasnije kraljevini SHS, odnosno Jugoslaviji. Znamo i to kako je to išlo onih dana od oktobra do 1. decembra 1918. godine – u oktobru je bilo na stolu jedno rešenje, pa nije prošlo i došlo je drugo, no i ono je bilo jugoslovensko. Nakon Drugog svetskog rata, formula za Vojvodinu je bila opet jugoslovenska, jer je Jugoslavija obnovljena zahvaljujući uglavnom komunistima, odnosno KPJ. Pa su se i komunisti ubrzo našli na mukama sa autonomijama i Kosova i Vojvodine. Godine 1974. nađena je formula koja je držala vodu dok majstori ne odu – i oni su otišli s vlasti, mislimo – pali su. Ono s Kosovom je Milošević ”rešio” kako je sve rešavao i propala je i Jugoslavija i pokrajine njene. Sada je problem, mora se priznati, jedostavniji, i vojvoda ga samo svojim silogizmom komplikuje bez potrebe. Nije ono ni 1918. bila neka iz devetanestog veka i vremena romantičara ”srpska” Vojvodina. Ne, bila je jugoslovenska. A nije bila ni neka ”trijanonska”, na kakvu sada neki pomišljaju u Novom Sadu. Sada je jednostavnije, ali to ne znači da je manje komplikovano. Nikakve Jugoslavije više nema i Vojvodina je u Srbiji, i tu ni vojvoda Toma N. ne zna šta će s njom, a nije jedini – zbunili su se svi.

Problem nije komplikovan. Treba samo Vojvodini vratiti njene prinadležnosti i ona bi bila bogatstvo Srbije kao države. To niko ne vraća ili ako nešto vrati, to je na kašičicu, mislimo na onu apotekarsku. Ministri prave budžet novcima iz EU uglavnom, i sve vuku sebi u centar ili pokradu, a o decentralizaciji neće ozbiljno ni da razgovaraju onako kako se to čini u Evropi ili Rusiji, gde autonomija imate koliko hoćete. U Rusiji ima čak i nekoliko opština – ono u Nagaornom Karabahu recimo – koje su autonomije i sve ide, ako ne najbolje, ide nekako, jer je u Ustavu precizirano.

U Srbiji jedno piše u Ustavu, a drugo nešto u ministarskim tefetrima partijskih vođa. I to je celi problem Vojvodine, a sam vojvoda Toma N. ne da da se u ustavne odredbe dira niti da se nešto stvarno menja. A negde bi se morao odvezati konačić, pa da sve bude u redu u celom državnom klupku. I za Srbiju i za Vojvodinu dobro. Ako neko počne, Amfilohije i doktor Različak viču “to je separatizam”, a drugi viču „to je ono drugo”. Problem u Vojvodini su Vojvođani sami – bilo koje vere i nacije bili – oni ne znaju kako će i uvek su nekako nedorečeni. Komunisti su imali dobro neko rešenje, ali njih više nema ni za praznik, onako za ukras. Ono “čije su naše pare” važi ne samo za Vojvodinu, nego i za celu Srbiju.

Problem Vojvodine je problem Srbije i obratno, i stoga nas je Vojvodin silogizam ovoliko zbunio – kao da je N. Pašić besedio.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga