MIRKO ĐORĐEVIĆ: Vojvoda Toma i Zeki-paša

Istorija je učiteljica, ali smo mi loši đaci

Priredio: Mirko Đorđević
05. nov 2012

Zvuči epski i tako i jeste budući da naše pobede – ali i porazi – traju u „nastavcima“ i u tim epizodama-nastavcima je nevolja naša.

Na Kumanovi ove 2012. bilo je slavlja i ustavni poglavar naše Republike vojvoda Toma N. je održao slovo. Poruka je delom delovala smireno jer sada su druga vremena, više se ne vode oružane bitke kao ona sa zlosrećnim Zeki-pašom, koji je poražen i čija je i redifska divizija odstupila i sa Otomanskom imperijom bilo je gotovo. Jeste to bila pobeda i oslobođenje, ali nije bilo teško pobediti „bolesnika na Bosforu“ u momentu kada u svetu nestaju imperije. Bilo je oduševljenja, ali nakratko i čula se onakva pesma –

Za Slivnicu Bregalnicu
Za Kosovo Kumanovo.

U slavlju nisu bili svi učesnici, a odakle tu neshvatljivi Milorad Dodik to nikom jasno nije, no i on je bio deo poruke upućene Balkanu i Evropi. Iz makedonske Vlade niko. A ta je zemlja bila poprište bitke i neki to već zovu „šamar“. Sve je bilo bučno, no ni posle Bitke na Kumanovu ni sada nisu bili zadovoljni ni pobednici – naravno ni pobeđeni. To su ti „nastavci“ istorijski koji traju i danas i trajali su tragično godinama – nakon Kumanova došla je Bregalnica i ubrzo i „dan gneva“ u Sarajevu 1914. I nema potrebe ponavljati istoriju koju svi znamo, ali „nastavci“ su bili deo zajedničke tragedije balkanskih naroda. Otomanska imperija je nestala, ali su se saveznici tukli međusobno i radili jedni drugima o glavu. Postoji imperijalizam velikih sila, ali i imperijalizam malih naroda. Niko danas ne mari za D. Tucovića, koji progovorio na vreme o tome, još manje za Lava Trockog sa njegovom knjigom „Les guerres balkaniques 1912-1913”. Tu je sve.

Slavljenici se nisu setili nikog i stajali su zbunjeni. Istoričari znaju, ali političarima do toga nije – znaju istinu koju valja da znaju i oni u Beogradu i u Tirani, i u Skoplju, i u Sofiji, i to i mi znamo. Jedni istoričari – oni nisu retki – lažu, a drugi ćute, a političari teraju svoje. Srpske vojvode su bile nakratko srećne i već se na Bregalnici pokazalo – pedeset hiljada leševa na polju bojnom – kuda sve ide. Umesto “velike Srbije” ušli su u državu SHS potom u Jugoslaviju i počeli su da zapomažu. U miru smo izgubili ono što smo u ratu bili dobili. To viče i danas polovina intelektualne palanke sa D. Ćosićem na čelu i na to ukazuju kao udes koji nas prati. Ni Hrvati nisu u toj državi srećni bili, a Crna Gora je u kraljevini Jugoslaviji ostala bez kralja i države – tek danas je ima. Nema ni “velike Bugarske” i tako redom, i sve to odmah nakon Kumanova. Ili koju godinu potom. Saveznici iz Beograda, Sofije i Atine su se klali potom godinama – a tek Makedonije nije bilo. Ona je bila svima plen, svi su je delili i komadali i tek je mnogo godina posle – negde 1944. – dobila državu. I Srbi i Bugari su godinama se tukli za levu ili desnu obalu Vardara. I sada – Bugari Makedoncima ne priznaju ni naciju ni jezik, Grci im ne priznaju ime ni grb ni zastavu, a mi iz Beograda ni Crkvu. Iz Atine stižu slične poruke i godinama ih slušamo i danas su tu. Za Bugare je Makedonija bila zapadna Bugarska, a za nas „južna Srbija“ i tako dalje. Sada je na Kumanovu i vojvoda Toma dosolio – stavio se na stranu Makedonije navodno i naljutio Grke, koji su zvanično protestovali. Balkanski rat traje samo drugim sredstvima i skoro se neće završiti. Tu su udžbenici, ali je prave istorije u njima u svakom pogledu malo – resantiman je balkanski zakon koji poziva na osvetu.

Možda su vojvodi Tomi savetnici ponešto objasnili, ali on nije ništa shvatio – koji M. Dodik mu to sedi uz koleno, i šta će mu taj.

Još jednom – niko čitao nije ni Tucovića ni Lava Trockog, a da to pročita vojvoda Toma N, to ne možemo ni zamisliti. A vojvode njegovi prethodnici su barem to znale i nisu se bavile politikom – to je radio vladar i svi su prošli kako su prošli. Pokrila je trava zaborava i Zeki-pašu i dedove naše na bregu ponad Kumanova, a potomci su živeli u famoznim „nastavcima“. A balkanski ratovi su se nastavili – grozni ishod onog iz devedesetih svi znamo i nema smisla ovde govoriti o tome, a vojvoda Toma je u tom balkanskom ratu i vojevao lično. Tamo u Bosni i Hrvatskoj. Bilo kako bilo, Kumanovo je zaslužilo bolju poruku. Nije kasno da se istorijska lekcija naući – uradili su to Francuzi i Nemci recimo – ali se ovde ne zna koje gori đak, da li akademici iz dične SANU ili vojvode kojih i danas ima – Toma N. je samo jedan. Ostali su ili u Hagu ili su pomrli. I na proslavi nije bilo Makedonaca ni Albanaca. Oni u Tirani su državu dobili 1913. A o ovima na Kosovu nećemo ni govoriti jer vojvoda Toma sprema neku „strategiju“. I tako dalje. A naš deda Milan nije bio osvajač na Kumanovu 1912. Njega su potom izdali i oslobodili od zdrave pameti.

Mi zaista imamo istorije više nego što normalan čovek podneti može i tu je muka – nikako da je naučimo. Posebno se mučimo sa onim „nastavcima“ balkanskih ratova kojih ima sve više. Jednom reči, jeste istorija učiteljica života, ali smo mi loši đaci.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga