MIRKO ĐORĐEVIĆ: Višak svetaca

Nakon 1989. godine, posle sloma ruskog modela komunizma, i komunistima je postalo jasno da se doktrinarno komunizam može živeti samo personalistički

Priredio: Mirko Đorđević
09. maja 2010

Kada su poljski katolici maja meseca 2003. godine izneli predlog da se Rober Šuman proglasi za sveca, mnogima je ova vest – u Beogradu posebno – delovala bizarno. Kada se shvatilo da su i u Rimu to ozbiljno uzeli k znanju, pokazalo se da ovaj čovek Rober Šuman, iako laik, u Evropi kao zajedničkom domu, zaista zaslužuje mesto svetitelja. Istaknuti diplomata je daleke 1950. osnovao Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, koja je zapravo nukleus iz koje se rodila današnja EU.
Onima, pak, koji znaju za veliku duhovnu revoluciju 20. veka, poznatu pod imenom hrišćanski personalizam, ovo je bila ideja koja je potvrdila ono što su Emanuel Munije – i njegov duhovni otac N. A. Berđajev – imali na umu. Stoga ćemo ovde pomenuti neke od tih ideja kao neku vrstu uvoda s povodom. Istorijsko hrišćanstvo po učenju E. Munijea, a posebno hrišćanska crkva u celini, u institucionalnoj su krizi. Ovi mislioci tu krizu hrišćanstva objašnjavaju manjkom svetosti, a istovremeno i viškom sveca i svetitelja. Hrišćanski kalendar i kod pravoslavnih i kod katolika poodavno je prebukiran, ali svetosti, kao najuzvišenijih ideala, sve manje ima u crkvi. Druga Munijeova teza glasi – „Mi hrišćani i hrišćanska crkva nismo više jedini i sami arbitar svetosti, poštenja i žrtvovanja za druge.“ Ovaj legendarni heroj De Golovog Pokreta otpora naglašavao je da nijedna crkva danas nema privilegiju pune Istine. Drugim rečima, stara deviza svetog Kiprijana Extra ecclesiam nulla Salus – koja danas nije zaboravljena jedino u Beogradu – danas je svakako prevaziđena. To je navelo papu Pavla VI da jednim potezom pera izbriše iz diptiha svetih ravno 200 tobožnjih svetaca i svetitelja – među njima je i sveti Nikola ostao bez oreola.
Sledeća Munijeova teza je još zanimljivija: spasenje kao centralni hrišćanski pojam paralelno stoji sa pojmom iz humanističke sociologije koji se zove Oslobođenje čoveka. Nakon 1989. godine, posle sloma ruskog modela komunizma, i komunistima je postalo jasno da se doktrinarno komunizam može živeti samo personalistički. Ne treba zaboraviti da su i komunisti kao laički pokret imali, imaju i sada, bogat kalendar svojih svetitelja i mučenika. Ono što je Gabrijel Peri napisao u pismu roditeljima i sestrama u zoru dva sata pre nego što će stati pred stroj nemačkih vojnika i Petenove kvislinške milicije, stoji kao znak bogatiji od svega onoga što imamo u bogatom artirologijumu hrišćanskih svetaca – ovaj se ubeđeni komunista žrtvovao za druge i tu je ljubav prema bližnjemu posvedočio svojim životom i svojom smrću. U kalendaru hrišćanske crkve, posebno u našem pravoslavnom kalendaru, nema mesta za siromašnu švalju iz Rakovice, koja je i noćnu smenu radila i od svoje nadnice davala za drugove, i žrtvovala se i tako umrla, zaista postradavši „za druzi svoja“. Nju su komunisti utešili – bila je članica SKOJ-a – time što su je proglasili za narodnog heroja. I ona i neka Jelena Ćetković, ili Nada Štark su prave mučenice, i to izvan crkve.
Ove naše napomene ostale bi ono što jesu – neobjavljeni deo rasprave o hrišćanskom personalizmu – da nemaju nekoliko povoda.
Godine 2003. proglasili smo Nikolaja Velimirovića za sveca i on je dobio dva zapovedna dana u kalendaru. Odonda do danas, u širokoj raspravi o njegovom liku i delu, pokazalo se dokumentima mnogo toga što baca senku na ovaj oreol. Niti je bio mučenik, već je bio ostrašćeni ljotićevski ideolog. Ko je čitao njegovu knjigu „Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor“, ostaće zapanjen mržnjom koju je ovaj čovek izražavao prema Jevrejima. Takve reči mržnje nije ispisao nijedan Srbin u ukupnoj istoriji kulture i jezika srpskoga. Ovaj čin kanonizacije bio je čisto političke prirode i ništa dobro nije doneo, ni Crkvi, ni državi Srbiji. Drugi primer je događaj ovih dana – sveti arhijerejski sinod SPC pohitao je da proglasi za sveca i Justina Popovića. Oni koji su Justina Popovića poznavali i lično, i s njim vodili razgovore – a to je slučaj i sa piscem ovih zapisa – znaju ga kao uljudnog čoveka, koji je bio mnogo zanimljiviji i inventivniji u živom razgovoru nego što je bio u svojim knjigama koje deluju aistorično i staromodno. Valjalo je sačekati da se lik i delo ovog čoveka „umire“ u prostoru i vremenu, pa da se posle analize njegovih dela, života i rada donosi temeljniji i ozbiljniji sud. Do danas nemamo neku celovitiju analizu ni Justinovog lika i dela, ali znamo da je on još od 1927. bio u sukobu sa SPC, jer je Crkva njegove teorije smatrala samo primerom „školskog bogoslovlja“. Niko još nije analizirao koliko Justin kao dogmatičar duguje famoznom Antoniju Hrapovickom iz Ruske zagranične crkve. Imao je Justin Popović svoju „bodlju u srcu“: godine 1919. njemu je komisija Univerziteta na Oksfordu, odbacila doktorsku tezu jer je nekritički prikazivao Dostojevskog i njegovo učenje.
Oni, pak, koji znaju istoriju Beogradskog univerziteta, znaju da je za vreme rata Justin bio na čelu komisije koju je obrazovao Nedićev ministar Jonić i u svom referatu zahtevao stroge mere protiv svojih kolega profesora, koji su pomagali studente levo orijentisane, i komuniste i profesore. To je bila takozvana tajna komisija, koja je jednog bogoslova, kakav je bio Dušan Glumac, odstranila s posla. Životni put ovog čoveka u godinama okupacije nije bio posut cvećem. Na Sv. Savu 27. januara na čuvenom četničkom kongresu u selu Ba – to je bio četnički AVNOJ 1944 – podneo je referat o odnosima Crkve i države, ali srećom, brzo se povlači iz svake političke delatnosti, za razliku od svog učitelja Nikolaja Velimirovića, koji je pobegao iz Jugoslavije. Dovoljno je zaviriti u knjigu Justina Popovića – a to je njegovo glavno delo – „Pravoslavna crkva i ekumenizam“ koja je objavljena u Solunu, ćirilicom 1974. godine. Za Justina je Evropa zlo, evropska civilizacija i kultura smrad, i svi su otpadnici osim nas Srba pravoslavaca. Za njega je ekumenizam ne samo jeres, nego svejeres. Nema potrebe dalje navoditi, ali bi trebalo prepustiti sudu i crkvene i laičke naučne javnosti raspravu, a ne žuriti s oreolom, koji – ovako na brzinu stavljen na glavu – neće pokriti sve otvorene probleme pred kojima se nalaze i Crkva i društvo.
Sada, kada se na Saboru vode žučne rasprave, u opštoj mučnini oko vladike Artemija koji je u sukobu i sa državnom vladom i sa crkvenom vladom, odnosno Sinodom, navešćemo samo jednu Artemijevu misao, koja je odlična parafraza onoga što je Justin Popović godinama ponavljao – „Evropa se može ujedinjavati na ekonomskom, na političkom i svakom drugom planu, ali ne i na crkvenom planu. Može, ali samo u odustajanju od zabluda koje je Rim promovisao poslednjih 950 godina. Evropa se može ujedinjavati ako se i Rim i cela Evropa vrate jedinoj pravoj Crkvi pravoslavnoj.“ Sada, kada i patrijarh Irinej na čelu SPC vodi borbu za naše otvaranje prema svetu – i spreman je da godine 2013. u Nišu razmeni bratski celov sa papom rimskim – i kada se organizovane grupe za pritisak svemu tome protive, nije trebalo žuriti sa ovom kanonizacijom, jer ona je više politički potez i dolazi u trenutku kada bi Crkva trebalo da povlači druge poteze.
Vreme je da imamo i razumniju vladu i Crkvu koja nije palanačko politička.
Mnogi su oreoli potamneli, ali ostaće oreoli onih koji su se istinski žrtvovali za druge i za uzvišene ideale dobra – bili oni iz Crkve ili izvan Crkve.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga