MIRKO ĐORĐEVIĆ: Upodobljavanje i otopljavanje

Podobni upodobljavaju nepodobne, a bilo bi bolje obrnuto

Priredio: Mirko Đorđević
16. avg 2012

Reč „upodobljavanje“ je u svim naslovima, a političari prednjače sa upotrebom sve češćih glagolskih imenica – često bez mere i smisla.

Mala prigodna filološka glosa je nužna, jer se mnogo šta nakon smenjivanja vlasti – nakon izbora majskih – pretvara u neku vrstu novogovora. To znamo iz lingvistike, ali posebno iz Orvela i nije se lako snaći u javnom govoru. Visoki funkcioner SPS i njen potpredsednik iz Vojvodine D. Bajatović je bezmalo jasan – „Logično je da se lokalna vlast upodobi sa republičkom vlašću, ali će se o tome odlučivati na lokalnom nivou, a mi ćemo dati saglasnost jer to nije samo matematika već i politika“. Svojevremeno je doktor K, odnedavno zakićen različkom, uveo u upotrebu reč „vlastan“, to su neki rusizmi koji zvuče uglavnom arhaično, budući da u našem jeziku glagolske imenice ne mogu da se prave proizvoljno. Od reči „podobije“ odustali su čak i prevodioci Biblije pa i publicisti iz Crkve – jezik živi u društvu, tu se oblikuje njegova semantička skala. Uostalom, nema potrebe daviti ljude ovom jezičko-političkom kazuistikom. Tu smo gde smo, i jezik to mora trpeti, a problem nije ni jezički toliko koliko politički – i tu započinju nove teškoće.

Ovo „upodobljavanje“ je sada muka vojvođanska, i sami Vojvođani ne znaju kako da se upodobe ili prepodobe, jer među političarima mnogo je uvek podobnih – ovo je zapravo casus foederis tipičan za neko prestrojavanje i stvaranje novih saveza na političkoj sceni Srbije. To je započelo odmah nakon majskih izbora, i još nije jasno sasvim o čemu se radi. Na pomolu je neko upodobljavanje Vojvodine, ili neko i nekakvo upodobljavanje Srbije u celini, prema duhu evropskih integracija. Za sada jasnog odgovora nema, svi čekaju ali se ne zna ko koga čeka stvarno, kao što se ne zna ni šta čeka Srbiju, pa ni Vojvodinu.

To čekanje i to očekivanje – ko koga čeka, a ko nikog ne čeka – postaje sve mučnije a izjave političara su sibilinske.

U opticaju je sada sintagma „vojvođanski front”, pri čemu niko se ni s kim ne slaže šta je to. Upodobljavanje postaje sve mučnije i nema otopljavanje na političkoj sceni. Front zvuči nekako borbeno i samo fali u ovom času da neko pomene i rovovske borbe i tome slično. Ratnika i bojovnika uvek ima i na jednoj i na drugoj obali Save – oni dokora K. već su spremni, reklo bi se, a ima i najava da će raditi i „osveštane lopate”, koje su sada u modi. U politici se odnosi ovakve vrste zovu „zategnuti odnosi”. Ko više zateže, da li ovi u Novom Sadu ili oni u Beogradu, to ćemo tek videti. Mi mislimo da to može i bez fronta i bez rovova, ali naše mišljenje mnogo i ne znači. Ili malo znači.

Zanimljivo je da problema u ovom slučaju ne bi trebalo da bude – Vojvodina ima autonomiju po Ustavu i ona funkcioniše kako-tako. Vlast u Vojvodini je formirana, vlast u Novom Sadu takođe… Ali, ne – hoće da je upodobe oni prepodobni oko doktora K. i sličnih, a u Beogradu su na vlasti sada svi nekako slični, uz malo političke kozmetike to se postiže lako. Problem je politički, ali politički upravo nije svima jasan. Agilna LSV sa A. Jerkov nastupa frontalno iako se front ne vidi, odnosno, mnoge ga druge partije drugačije vide. LSV neće LDP, a SVM je negde na sredini, dok drugi ćute. U igri je iskušenje za nužnu decentralizaciju koja bi bila neko rešenje.

Upodobljavanje ide bez imalo otopljavanja, odnosno jasno formulisanih ciljeva. Autonomija Vojvodine je u interesu Srbije u celini i jednostavno se ne bi se smele ukidati nadležnosti koje su njeno ustavno pravo. Naprotiv. Pisac ovih zapisa ne krije svoje utopijske nade – bolje bi bilo sada da se Srbija u celini upodobi Vojvodini, no izbori su pokazali da to ne ide. To bi Srbiji u celini bio bolji iskorak u smeru ka EU, ali – i to „ali” uvek sve iskvari, pa i devojci sreću, kako kaže ona naša izreka narodna.

Ako LSV neće LDP ili obrnuto, to otvara prostora nama „sa strane” da nešto kažemo. Drugim rečima, NVO su na potezu da otvore dijalog među stranama koje su već frontalno sučeljene. Dok projekat ne bude artikulisan, NVO treba da počne sa forsiranjem dijaloga o Vojvodini u Srbiji i Srbiji sa AP Vojvodinom.

Najčudnije je da partije u Srbiji koje zagovaraju regionalizaciju – URS recimo – zagonetno ćute. Ili kada ne ćute, hvataju mesta političkoj duši svojoj tako što se presvlače po gradovima i biraju vlast makar malu – ono sigurno sa povlasticama koje nisu male. Najveća enigma je DS, koja je pretrpela poraz na izborima, i sada se muči ne sa pravim problemima Srbije i Vojvodine nego sama sa sobom. Načela nisu sporna – sporni su ljudi koji sede u stranačkom vrhu. Oni su utihnuli i bave se sobom, a ne pravim problemima – cepali su se mnogo puta, sada bi to bilo konačno cepanje. Na štetu i Srbije u celini i Vojvodine sa njenom autonomijom. Odbrana autonomije je danas važno pitanje ne samo za Vojvodinu već i za Srbiju. Sada moraš biti podoban SNS i SPS, pa da druge upodobljavaš – tako nekako.

Dijalog bi značio početak otopljavanja, a otopljavanje bi bilo kraj upodobljavanja kako ga neki zamišljaju. Podobni upodobljavaju nepodobne i možda bi bilo bolje da je obrnuto – no tu smo gde smo, još da vidimo kuda ćemo i kako ćemo.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga