MIRKO ĐORĐEVIĆ: Stara novosadska razglednica

„Smej’o sam se da ne plačem / gledajući ovaj jad...”

Priredio: Mirko Đorđević
16. apr 2013

To Englezi zovu hobby, kada stvari banalne i beznačajne inače postanu strast i zabava koja nas opseda beskrajno.

Banalne stvari postaju fetiši i mi ih obožavamo kao bogove i nikako da se oslobodimo njih. Lično smo se nasmejali jednom mladiću u Parizu koji je sakupljao opuške koje je na kaldrmu bacao veliki filozof Jean-Paul Sartre i brzo smo se ujeli za jezik, jer i mi smo kao klinci hodali za M. Krležom, koji je sa šeširom u ruci odmicao prema kavani hotela „Majestic” duž Knez Mihajlove. A mi gledali kako baca opuške. Fetiši su opsesija, ali u politici bi to moralo da bude malo drugačije. I ovaj neobični miting protiv vojvođanskog separatizma nudio je nešto slično. Ličio je na staru razglednicu iz Novog Sada iz vremena famozne jogurt-revolucije. Tada se vlast osvajala na ulici, a potom i gubila na ulici. Balkanska posla ili večito balkansko ponavljanje istog. Skupilo se bilo dosta sveta iz svih krajeva zemlje, parole i slogani, pretnje i psovke i sve u organizaciji SNS, koja je na vlasti u Srbiji. Govornici su izgovarali zaumne stvari o separatizmu u Vojvodini, usplahireno i ludo kao da uistinu ima toga, i umalo se zemlja Srbija naša nije raspala. Otišlo je Kosovo, a raspomamljeni govornici govorili su kako Srbija ima dva srca ili dva oka, te tako nešto. Jedno je na jugu, a drugo ovde u Novom Sadu. I tome slično. Jogurta nije bilo, jer je jedan mudri govornik objasnio: “Jogurt je skup”, jer je pokrajina opljačkana od nekakvih „žutih”. O predsedniku Vlade vojvođanske samouprave Bojanu Pajtiću nema toga što se nije reklo – te ustaša je, zlotvor gori od ustaša, a niko nije pominjao četnike, recimo. Najzad su mu pretili smrću i slikali ga u prugastom robijaškom odelcu, i tako dalje. Onako iza rešetaka negde u Zabeli ili Sremskoj Mitrovici. Mitingaši su direktno udarili na ustavni poredak i Ustav Srbije, brutalno i grubo, jer u Ustavu stoji crno na belo da je Vojvodina AP u Srbiji i tome je posvećeno nekoliko članova najvišeg pravnog akta. I tako dalje, sve u istom smislu.

Sve je bilo tako grozno da se i vrhovni šef SNS, Gospodar A. Vučić ogradio od ovih bukača – pa bogami i zapretio im.

Nije pomoglo, ubrzo se u medijima, iz arhive, na sva zvona pisalo o grafitu koji preti smrću i samom gospodaru Vučiću. Neki su pohitali da pomenu i slogane o Vojvodini republici. (O plakatima kojima se priziva smrt Pajtića i „njegovih poslušnika” manje je bilo reči.) Sve zbog neke Deklaracije koja se sprema u Skupštini AP Vojvodine. Dva puta smo pročitali to i nema ni aluzije o separatizmu, nema ni reči o nekakvom otcepljenju, jednostavno se traži da se urede po Ustavu i zakonima neke nadležnosti. Da li je Deklaracija došla rano ili kasno, o tome nećemo, jer ovo se mora urediti. To je posao institucija Republike, a pristalica te Deklaracije nije bilo na ulicama. Sve je ličilo na staru novosadsku drazglednicu iz vremena Miloševićevih jurišnika koju su potom Balkan zavili u crno. Pokazalo se da je Gospodar Vučić na vreme poslao poruku i izbeglo se najgore, jer je sve mirisalo ne samo na jogurt, nego i na nasilje najgore vrste. Govornici su pominjali „kliku”, „poslušnike” i „zlotvore” koje personalizuje Bojan Pajtić. Iz očiju se čitao gnev rodoljubaca koji su spremni i život da polože da bi se izdaja sprečila. Iza odmaknutih zavesa na prozorima sedišta Vlade AP Vojvodine – tek odškrinutih malo – virila su zabrinuta lica nekih vladinih prvaka, koji su potom nestali nekuda i miting je i dalje tutnjao. Bilo je ono kao kod Zmaj Jove:

Smej’o sam se da ne plačem
gledajući ovaj jad –
Gledajući sokak celi
gledajući Novi Sad.

Bilo je zaista tužno i jadno, jer politički revanšizam pobedničke partije ne ume da se zaustavi. Jeste SNS najjača partija, ali ima još nekog u ovoj veseloj i tužnoj zemlji. Ne radi se to ovako. Radilo se jednom, pa znamo kuda smo stigli. Ovo ne sluti na dobro. Sada se mnogi i od učesnika ograđuju, te nisu to mislili i tako to. Neki se ograđuju, a neki se bogami raduju. Radosno kliče doktor K. zvani Različak, koji se na srpskom piše i izgovara Koštunica Vojislav, a na albanskim Aljbin Kurti. Tako se kod Albanaca to i piše i izgovara. A taj Aljbin Kurti je iz jedne druge AP, iz Ustava Srbije pokrajine – a nju je pominjao jedan usplahireni govornik – o kojoj ovde nećemo govoriti, jer o tome malo znamo. Tek onaj govornik je pominjao dva srca nekakva, a to nije čudno budući da je Musa Kesedžija ili Kestendžija imao tri srca. To vam je onaj što ga je Marko Kraljević jedva savladao u onom rvanju. Tako je to vazda bilo. Kada se zastave razviju normalna ljudska pamet je u trubi. Svi smo u trubi.

A iz Novog Sada ima lepših razglednica, ali ovi su izabrali lošu i starinsku iz vremena počivšeg S. Miloševića. Radikalska posla. A šta će s Vojvodinom biti neka drugi kažu i u Beogradu i u Novom Sadu, odnosno Vojvođani, a ne mi iz Babušnice.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga