MIRKO ĐORĐEVIĆ: Orlovi lete visoko i odlaze kasno

Zapis o Dobrici Ćosiću

Priredio: Mirko Đorđević
02. jula 2013

Oro gnezdo vrh Timora vije
jer slobode u ravnici nije.

Iz balkanske epike

Obećao je akademik Ćosić da će se povući iz javnog života, ali nije tako bilo – vratio se s novom knjigom i starim idejama.

I poodmakle godine i upornost su po sebi vrlina dostojna poštovanja, no ovo u novoj knjizi je staro, anahrono i politički neupotrebljivo. Orlovi i u političkom smislu žive dugo i na visokoj steni, a to Nemci zovu i pišu Horst. Ili timor. Za njih u ravnici nema slobode, a ni na pučinama mediteranskim njima je dosadno, voda i pučina: “Nigde groba”. Mi se ovde bavimo Đorgovićevom knjigom u kontekstu realija na koje ona i upućuje kao politički putopis “u trideset dramskih slika”. Akademik je i tu junak i to među spisateljima – M. Krleža – i političarima.

Nema više ni Tita, ni Krleže, ali ovo što nas je iz Brisela snašlo na Vidovdan akademik komentariše. Ni ovo naše Vlade s Prištinom u smeru pomirenja, ni ono što EU čini da jednom reši famozno “istočno pitanje” – akademiku se ne sviđa. To je bezmalo izdaja Srbije i napuštanje Kosova, i on priziva “umne snage naroda” – to je sintagma J. V. Staljina s XVIII kongresa KP SSSR-a – godinama je, i to vidljivo, opsednut njome. Godinama je ponavlja. Kao vladika Atanasije J. onim: “Pokrij se more iako si majka”. Ima sintagmi koje zarobe ljude. Kaže akademik da ostaje disident, a dao bi bog da on uopšte zna šta ta engleska reč znači. Akademik je svojevremeno obećavao M. Crnjanskom da će mu urediti da makar bude dopisni član SANU.

Nova knjiga D. Ćosića „Kosovo 1966-2013.” je pred nama i govori dosta, ali ničeg novog u njoj nema. Niko ga, naglašava Ćosić, nije shvatio, ni Evropa ni partije naše, pa ni SPC, njegovu filozofiju večnih deoba i podela po etničkim šavovima, po ključu spasonosnog i agresivnog nacionalizma koji se – u SPC – množi sa etnofiletizmom. Ostao je sam na balkanskoj sceni.

O tome govori i Đorgovićeva “scena”, jer nema ni Kardelja ni Rankovića sa nekadašnje brionske političke scene.

Đorgovićevu knjigu čitamo, a istoriju poslednjih dvadesetak godina ne samo da znamo nego smo je uživo imali i sledili. Akademiku Ćosiću je bog podario dug život i zdravlje, a istorija privilegiju da ovoj “drami” dopiše epilog. On ga strpljivo ispisuje. Ovo što sada čini Gospodar Vučić, a titule njegove nije lako nabrojati – između ostalog kontroliše tajne službe kao ministar Vojske bez mornarice – ono je što se Ćosiću ne sviđa. On ostaje uz svoje deobe i podele, pa makar se i Srbija ovakva kakva je, od Merdara do Sombora, delila. Za sve je kriv onaj Ustav iz 1974. i naravno Tito i njegova kamarila sa Briona. Nije kriv jedino A. Ranković, koga takođe odavno nema. Akademik služi svoju publicističku liturgiju Rankoviću do dana danšnjeg. Tito je mogao da učini, ali nije – kolebao se između lične vlasti i nacionalizma koje je prerastao u agresivni separatizam. A sam akademik Ćosić ne priznaje gubljenje rata u miru, ali ga je izgubio u pravom ratu devedesetih godina. Sve je potonulo i ostala je državica Srbija sa nizom državica oko sebe i ne zna šta će s njima, a još manje šta i kako će sa sobom. On i ovom knjigom nastavlja svoju liturgiju Rankoviću iz dana u dan i ritualno služi svom Gospodaru Rankoviću. Dobili smo sada ono što smo mogli imati da je bilo jasnije definicije federalizma i konfederalizma, ali bez rata i klanja neviđenoga. Tu smo gde smo i kako smo, ali akademik ne posustaje.

Nema potrebe objašnjavati ko je iz čijeg šinjela izašao, jer svi su sada nostalgičari, pa i D. Ćosić. O tome i ova knjiga njegova govori, ali nostalgija je mentalno stanje i pogađa one koji se nisu snašli ni sa republikom ni sa monarhijom, sa istorijom uopšte. Tuguje i Ćosić za vremenom vlasti i moći koje se vratiti neće, istorija ne mari za nostalgiju. To je “razistorija”, da se poslužimo Ćosićevim izrazom i njegovom poštapalicom. Nostalgičari su sada monarhisti, ali i republikanci. Često se sećamo onog M. Aularda iz daleke 1885. godine koji kaže, sećajući se kada je živeo i pod republikom i pod carstvom Napoleonovim: “Kako republika bejaše lepa pod monarhijom i carstvom”. Ko sve danas ne citira to, neki i prisvajaju tu misao jer svi smo nostalgičari. I Ćosić je to. Istorija je to što je, a čisto je u detalju nekom. Đorgović je to dobro video. Tito je za sve kriv – po Ćosiću – i stoga je na sceni istorijskoj Ćosić ovde važan, on je živ i sledi sebe. “Znak za napad na Tita u Srbiji će dati Dobrica Ćosić, a u Sloveniji Janez Janša”. To su detalji i oni su bitni ovde, mnogo više nego na čijoj su strani simpatije Đorgovićeve među ovim istorijskim junacima, jer ima detalja i “detalja” koji su istorijski važni.

Mi sve znamo ili nam se čini da je tako, o majskom prevratu godine 1903. – ovih godina mnogo o tome piše i vezuje se to za ono mučko ubistvo Z. Đinđića – i to je deo neke nostalgije. Kada su pučisti te noći uradili svoj krvavi deo posla, a to je bila klasična defenstracija – to je klasični pučistički termin koji znači ubiti kralja i baciti leš kroz prozor – mrtva ruka mrtvog kralja Aleksandra dok je mozak curio po kaldrmi, zakačila se bila za prozorsko okno Dvora, i tada je jedan „crnorukac” pritrčao i sabljom odsekao ruku mrtvom kralju i bacio na ona šinterska kola. Još nije jasno da li je to bila leva ili desna ruka mrtvoga kralja – sve ostalo znamo. To ne znamo čak ni mi iz staleškog udruženja knjiških moljaca – UKMS je to – a važno je za istoriju.

Stoga je Đorgović dobro postupio što je bezmalo drugi deo knjige vezao za Ćosića, jer on je svedok iz prve ruke u vezi s plenumom na Brionima – živi svedok koji ispisuje epilog drame Jugoslavije. Istorija Ćosića nije ubedila, a ni mi nemamo tu nameru. Posle zaklane Bosne i mučeničkog Vukovara i Srebrenice i tolikih žrtava i nakon krvavog ratnog pira devedesetih godina, nije jedini akademik D. Ćosić koji nastavlja svoje zapise kao pisac i publicista.

Srbija, kako se čini i kako nas uveravaju Vladini zvaničnici, kreće nekim drugim putem, a tek ćemo videti kuda će i kako će stići, no Srbija, sva je prilika, neće više da gubi ratove ni na bojnom polju ni u miru. Naravno, više smo se bavili tekstom knjige, ali to sve ne vredi mnogo ako zanemarimo istorijski kontekst. On je nama važniji ipak. Nostalgija nije greh, ali u istoriji ona ne vredi mnogo, i tako ni Ćosićeva knjiga najnovija – „Kosovo 1966-2013.” – ne vredi mnogo, ali ipak ostaje svedočanstvo u vremenu. kao i svi njegovi “piščevi zapisi”. Rankovića nema kao ni Tita, ali istorija teče i mi uviremo u nju. Nema tog boga – pisao je P. Damijani u XII veku još – koji može da učini da ono što je bilo bude kao da nije bilo. To ne može ni hrišćanski bog vladike Atanasija J. kojim nas plaši kao Svevišnjim i svemogućim. Na sceni Đorgovićeve knjige malo je živih svedoka i stoga je reč o D. Ćosiću važna, on je živ, a živi mrtvima oči otvaraju, ali i zatvaraju. Narod tako kaže.

A knjiga se Ćosićeva reklamira kao senzacija prvog reda i neka, ima tako i bude, a Ćosić je izgubio rat i u miru, i u BiH, i tako dalje.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga