MIRKO ĐORĐEVIĆ: Nobelovci iz našeg sokaka

Naravi, običaji, nagrade i kazne

Priredio: Mirko Đorđević
22. okt 2012

Nije prvi put da nas je zbunio zvanični izvestilac EP Jelko Kacin svojom izjavom o jagodinskom gradonačelniku – i verujemo nismo jedini.

Godinama pratimo izjave ovog zvaničnika koji je slovenskog porekla – Slovenac je po nacionalnosti – koji solidno govori naš jezik. Bio je kao mladić obrazovaniji političar, pa ipak, ova izjava pokazuje da navike i probleme naše ponekad nedovoljno shvata. Navešćemo izjavu koja je u Jagodini izazvala zaprepašćenje – “Organizovanje svadbe za žirafu u Jagodini je govor mržnje i ne bi mogao da se dogodi u nekoj normalnoj zemlji. U svakoj normalnoj zemlji bi čovek koji bi tako nešto uradio bio izbačen iz vlasti”.

Možda je J. Kacin u nečem u pravu, ali kod nas to drugačije ide i sa pravima ljudi i sa pravima životinja – on bi to morao da zna.

U Srbiji se životinje poštuju posebno ako pripadaju visokim funkcionerima, bili to psi ili mačke, a tek žirafe. Sasvim drugačije stoje stvari sa ljudskim pravima. Ako je neki građanin malo tamnije puti poput Roma, njega svako može da grdi i da psuje, ako pak govori drugim jezikom, on je skot. Ako se služi pismom koje nije latinsko već srpsko – koje nije ćirilica koju su ravnoapostolna braća Ćirilo i Metodije sazdali samo za Srbe, on ne može biti u sferi kulture neki funkcioner. A pomenuta braća sredinom IX veka nisu stvorili ćirilicu, već glagoljicu i latinicu, pa i pristojno čitamo glagoljicu – i uglastu i oblu – o tome ni ne treba da govorimo. Mi imamo svoje običaje, svoju baštinu i naravno i svoje uslove koje ćemo postaviti EU ako nas hoće. Neke smo već postavili i neka svi znaju. Ćirilica nije ipak naš najvažniji uslov koji diktiramo Evropi – ima i ozbiljnijih.

Sve to oni u Evropi moraju znati ako nas hoće inače – mi možemo i bez njih.

U srpskom sokaku ili šoru u kojem je svaka taraba u avliji starija, i to mnogo od te Evrope, zna se red. Neki veseli čovek iz nekog novosadskog šora – ako se ne varamo preziva se Jarić – naš kolega po struci, kandidovao je Dobricu Ćosića za Nobelovu nagradu i obrazloženje je čak pristojno sročeno, iako nije uverljivo što se celine dela tiče tog Gorostasa iz Velike Drenove. Mi ne potcenjujemo delo Ćosićevo, ono književno, ali ima kod njega i delo čiji smo naslov mi preveli na latinski De bello bosniaco – O bosanskom ratu ili tako nekako. To delo nije probudilo pažnju kraljevskog Nobelovskog komiteta, a mnogo je zanimljivo sudijama u Hagu. Od Nobelove nagrade nema ništa u sadašnjim okolnostima. A istini na volju, nije D. Ćosić jedini koji ima u džepu kartu za Stokholm i tako dalje – svi se nadaju. Trebalo bi ovo Ćosićevo delo “Bosanski rat” pročitati i videti zbog čega nije dobio Nobelovu nagradu. No, jedino to delo nije dovoljno, ali ga valja pročitati, što smo mi ranije i učinili. U nesrećnoj BiH fali stotinu hiljada pobijenih u ratovima, a tamo kod Srebrenice čitavih desetak hiljada i to ne samo “muslimana”, već i drugih. A oko Sarajeva još nije sve tačno pobrojano.

Ovih dana za visoku nagradu je sam sebe nominovao i doktor R. Karadžić koje je i psihijatar i terapeut i travar i hajduk i ko zna šta sve još – lično je izjavio da mu sledi nagrada, a ne kazna u sudu u Hagu i sudije su ostale zbunjene. Nije doktor Karadžić ni mrava zgazio i zaista sa mravima je sve u najboljem redu, ali fali mnogo ljudi i spiskovi pobijenih su dugački. Doktor Karadžić je u Srbiji predložen inače za sve nagrade – u Crkvi je skoro svetac sa oreolom – a profesori BU, posebno Pravnog fakulteta, smatraju ga herojem. O njemu gusle nikako da zaneme. Svi ga slave kao heroja. U Narodnoj skupštini imamo poveći broj poslanika koji njegovu slavu šire – uostalom, taj parlament je sigurna kuća za onog Kovačevića i tako dalje. Tako to kod nas ide dok ide i kako će dalje biti, ni Bog ne zna – svi su za nagradu, niko za kaznu.

Ovde krivih nema i svi imaju podršku samog ustavnog poglavara Republike vojvode Tome N.

Naravno i premijera I. Dačića – pa i samog A. Vučića koji je nešto mnogo više i od premijera. Čega sve nema u našem sokaku ili u našem šoru, kako hoćete. Najviše je neshvaćenih nobelovaca. Vladika Filaret, koji sedi na svetosavskom tronu u Mileševi, kaže da mu je želja da pođe u Hag da poljubi ruku srpskim herojima – tako, ne da oni vladici ruku ljube, nego on njima. Mi se ne ljutimo ipak na Jelka Kacina, ali bi morao bolje da shvati naše naravi i običaje – a oni su naopaki i nisu kao u ostalom svetu. No, ko zna, možda doktor Karadžić i dobije neku nagradu, neku rusku je već dobio.

Žirafe su u Srbiji političko pitanje.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga