MIRKO ĐORĐEVIĆ: Kuda srlja Srbija?

Proces ubijanja nade u Srbiji nije okončan

Priredio: Mirko Đorđević
04. okt 2012

Naš naslov je tipično retorsko pitanje – a ona su po pravilu pitanja na pravom mestu – ali sintagma srljanje ne pripada nama.

Ovu glagolsku imenicu upotrebila je S. Grubješić i ona je zbunila zvaničnike u EU i dobar deo evropske štampe. Ne krijemo mi svoju zabunu, no to je naša nemoć pred zvaničnom semantikom koja definiše smer kretanja zemlje. U pitanju je politička upotreba reči par excellence, a političari se najčešće izražavaju sibilinski. Ipak je nešto jasno – može se srljati u ponor ili u propast, ali mi smo daleko od pomisli da je visoka zvaničnica Vlade tome sklona. Ni govora, dakle, o tome nema. Pa ipak, ona je opomenula da ne treba srljati u EU. Verovatno je bila – a u njene dobre namere ne sumnjamo – nadahnuta poslednjim govorom šefa držzave vojvode Tome N. ili prvog ministra Vlade I. Dačića, koji ne vidi neki važniji smer za Srbiju od okretanja RS u BiH i lično M. Dodiku, a Dodik nije nikada bio dvosmislen niti je dopuštao da mu govori budu zakićeni i urešeni nekom kulturom izražavanja koja podrazumeva retorska pitanja ili bogat niz metafora. Ne, on je jasan do banalnosti i kloni se kao đavo od krsta metafora i sličnih stilskih ukrasa, a ni famozna retorska pitanja njega ne interesuju. U Banjaluci Kosovo nisu ni pominjali. Znaju oni da se Kosovo ne može deliti – ne daju im iz EU – a što se nesrećne države BiH tiče, to je nešto drugo. Po učenju velikog Agronoma, koji je često određivao smer državne politike, BiH je „država-nakaza“.

Sve su ovo ozbiljna pitanja i time se – barem ovog puta – nećemo baviti, jer nas više brine ovo kuda to Srbija „srlja“.

Baš tako. Nije to nikom ili skoro nikom jasno, a oni u Evropi ionako i nemaju mnogo sluha za nas na Balkanu. Oni su nas bombardovali, a mi nismo nikog bombardovali – osim ono nekoliko godina Sarajevo i BiH. No, i to odavno malo koga zanima. Da li pak mi srljamo tamo u neku guberniju rusku, i to nije zgodno pominjati. Vojvoda Toma N. je barem tu jasan – hoćemo mi u Evropu, ali sa Kosovom, jer bez toga smisla nema razgovarati sa nekom tamo baronicom koja vodi spoljne poslove EU. Saznali smo da baronica dobro razume šta znači reč „srljanje“, jer i Englezi imaju reč koja ima istu semantičku vrednost kao i naša u našem jeziku. U Evropu se ide ili ne ide, a u propast se samo srlja.

Nas najviše zanima ono što je istorijski bitno, ono kako smo ubili mladog premijera Z. Đinđića i kako smo tim činom precizno radno obeležili stotu godišnjicu – 1903-2003. – ubistva kraljice Drage i kralja Aleksandra, koji su tako platili svoju „evropejsku politiku“. I jedno i drugo ubistvo su po svireposti grozna dela: delovi kraljičinog tela – nećemo pominjati koji – su nošeni sabljama „crnorukaca“ – to vam je ondašnja JSO recimo – preko Terazija. Nije bolje prošao ni mladi premijer Z. Đinđić. Nije bilo grozno do odvratnosti, ali je bilo surovo i podmuklo. Ozbiljni istoričari su rekli i to dosta, ali nas muče najmanje tri teorije o ubistvu Z. Đinđića. Po prvoj, to nisu učinili ovi što su sada u Zabeli na robiji gde će provesti puno decenija. Po drugoj, to su učinili drugi koji su se okoristili u tom poslu, a ko su oni, to niko da utvrdi. Neki su to nazvali – i to je prava reč – neistraženom političkom pozadinom ubistva. Ni tu se nije mnogo odmaklo. Niti će skoro. Po trećoj teoriji, sam je Đinđić kriv za sve, pa i za svoje ubistvo. Ni tu dokaza nema, a ne ide ni sa sadašnjim nekakvim suđenjem – a da ima procesa koji nastoje da se više sakrije nego da se otkrije, to i deca znaju. Istorija je puna primera.

Kuda srlja Srbija, to niko ne zna, i znati ne može jer je sve zagonetno. U svakom slučaju valjalo bi ići u EU, a ne srljati i stoga bi zvaničnici trebalo da budu jasniji u svojim stilskim vežbama, pa bili oni potpredsednici, šefovi Vlade ili države. Mi srljamo, ali nismo svesni kuda to srljamo. A u vezi s onim o ubistvu Z. Đinđića imamo još jednu muku – u Novom Sadu će u petak 5. oktobra biti održana premijera drame čiji se naslov najavljuje u novinama. A naslov je „Ubiti Zorana Đinđića“ i tu imamo jednu primedbu – kako su ga ubili i kako ga i dalje ubijaju, i slično. U autore i glumce ne sumnjamo i stoga nas zanima ovo, jer neprijatelj nikada nije dovoljno ubijen. Istorija je puna i takvih primera. U autore ne sumnjamo – da to ponovimo – jer proces ubijanja nade u Srbiji nije okončan.

Stoga bismo žarko želeli da vidimo predstavu, ali s obzirom na stanje naših „moštiju“, jedva da se tome nadati možemo.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga