MIRKO ĐORĐEVIĆ: Bauk vojvođanskih ambasada

Nevolja je u tome što su i beogradske i vojvođanske mačke utihnule, a vreme bi bilo da makar nešto učine kod ljudi opsednutih košmarnim snovima, koje priviđenja proganjaju

Priredio: Mirko Đorđević
24. avg 2012

Nije jednostavno komentarisati košmarne snove i priviđenja neka iz nečije užarene svesti – no ova buka oko ambasada je nesnosna.

Reklo bi se da ni oni u Ustavnom sudu nisu načisto šta je to ambasada a šta nije. Ambasada je, po svim definicijama, predstavništvo sa činovnikom Vlade koji zastupa zemlju ili određenu regiju. I to je sve. Ovaj problem je negde drugde, uglavnom u glavama palanačkih političara sa njihovim uvek mračnim ambicijama – oni vole reč prestonica, recimo, iako prestola ni u Beogradu ni u Novom Sadu nema, a nema ga ni u Briselu. Ti i takvi košmari su muka jedna, i pod zanosnim mirisom Različka, oni su bolesni i opasni. Ima više razloga da pustimo etimologiju na miru i da se pozabavimo jednom ovim. Imaju predstavništva u Briselu i Kragujevac i koji grad ne još, i sve je u redu. Ova priča ima najmanje dva autora i motivi im nisu isti, ni košmar ni priviđenja nisu isti jer opsednutost je već stvar drugih stručnjaka – onih u belim mantilima – no ovo nije tek tako.

Ruska država recimo – Ruska federacija – ima ambasadu u Beogradu, nedaleko od Slavije na bregu, a Ruska pravoslavna crkva ima „podvorje” na Tašmajdanu u crkvi sv. Trojice, a tamo je i grobnica barona Vrangela, koji je dvadesetih godina minuloga veka mnogo činio da razori rusku državu. Umro je u Briselu, a sahranjen je u Beogradu, po svojoj želji. A Srbija u svim zemljama EU ima ambasade, i u Briselu niko nije spreman da otvara drugu neku ambasadu. Ovaj košmar je u glavama političara koji jedni drugima ne snuju ništa dobro, a ni nama građanima ne spremaju ništa bolje. Jedni bi hteli da budu u Briselu dve ambasade naše, ali to ne ide, a drugi pak pričaju o tome da u Briselu ne bi bilo ni jedne jer se boje Evrope. Sada se oni spore i „priču” prebacuju kao loptu jedni drugima, a stvar nije tako komplikovana kako bi oni hteli da bude.

Sve ovo o čemu govorimo ne vredi mnogo – nikom nije u Srbiji ni potrebno i naš divni mačak Amfi već hoće da stavi sve to sebi na rep.

Onako da se pozabavi jer mačke to vole, a mačke nisu za šalu. Eno prepale su samog Putina i patrijarha sveruskog Kirila, one Pussy riot, koje se mole da bog izbavi Rusiju od Putina. No, pustimo mačke, jer s njima se ipak ne treba šaliti. Ovo o nekakvim vojvođanskim ambasadama nekom treba. Hoće da se kroz tu priču obećanja data zvanično da će Vojvodina imati sve prinadležnosti koje joj po Ustavu pripadaju – izigraju. Upravo po ovom Ustavu, koji miriše na različak. To smišljaju doktor K. i Amfilohije, jer jedan voli mačke – priznajmo to – a drugi se mačaka mnogo boji. Ovde su neke „pobunjene mace” potrebne. Da se vidi ova priča nadasve košmarna, koja se plete oko Vojvodine na način košmaran i smućen preko mere.

Nevolja je u tome što su i beogradske i vojvođanske mačke utihnule, a vreme bi bilo da makar nešto učine kod ljudi opsednutih košmarnim snovima, koje priviđenja proganjaju. Virtuelne vojvođanske ambasade nisu tek tako – nekom je priča potrebna da bi se Vojvodini uzelo i ono što joj još nije uzeto. Ovi zbunjeni palanački politički mudraci ipak su jasni u svojim namerama – zato oni priču svoju začine epitetima srpskog ili svesrpskog interesa do kojeg inače drže koliko do lanjskog snega. Ko je čitao Puškina i Bulgakova, zna da su mačke – posebno mačori – akteri nezaobilazni u ruskoj politici i istoriji, a kod nas mačke ni da se oglase, da zamjauču ili da pokažu kandže. Besmislena priča o vojvođanskim ambasadama nije nevina zabava – celu Vojvodinu treba „upodobiti” a ta reč je sinonim za sabornu palanačku politiku. Sabornost je sada ideološki kliše i jednako je i nema i u državi i u SPC. Svi najradije pričaju o onome što nemaju.

Igra oko Vojvodine dobija sve zamršenije zaplete, a ovaj košmar i ovaj bauk je samo ono što se najlakše zapaža. Glupa je ovo priča naravno, ali namere nisu nejasne u prilici u kojoj smo. Treba neko da nas udalji – jer nismo dovoljno udaljeni – od EU i integracija. Objavili smo tek delove našeg traktata o mačkama i ne možemo se pohvaliti da smo dosegli nivo onih sjajnih doktorskih disertacije kakve su branjene na univerzitetima u Moskvi ili na Zapadu – u njemu će jedno poglavlje biti posvećeno srpskim i vojvođanskim mačkama. O tome posebno zašto one tako ćute kada bi trebalo mjaukati i makar repom maknuti. Za ove ludosti postoji samo jedan lek, a to je smejati se ovoj priči. To su vetrenjače za zabavu palanačkih nadri-političara koji – bilo kako bilo – rade o glavi i Srbiji i Vojvodini. Srbiji u Vojvodini i Vojvodini u Srbiji koje bi trebalo da krenu ka EU, a tamo se ide preko Brisela sa njegovim katedralama i njegovim čipkama.

Bilo kako bilo, u Srbiji i Vojvodini su potrebne neke mace kakve su one iz grupe Pussy Riot. Kako je krenulo, ovi će upodobiti i istoriju. Oduzimaju počasno zvanje, u Baču, Đ. Balaševiću. Još mu ne praštaju ono – kad je Miloševićeva policija kupila topovskog mes a za ratove – „Ako me uhvate, odoh ja u dobrovoljce”.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga