MIRKO ĐORĐEVIĆ: Na putu za Emaus

"Svega ćete naći u jevanđelju, ali ni govora o nekom nacionalnom, rasnom ili etničkom određenju"

18. apr 2020

Danas je šest godina otkako je preminuo, na Veliki petak, Mirko Đorđević, publicista, religiolog, prevodilac, naš dragi saradnik i prijatelj, po kome smo ove godine nazvali i regionalnu nagradu Nezavisnog društva novinara Vojvodine… Tim povodom, objavljujemo tekst po izboru čika Mirkovog i našeg prijatelja Pavela Domonjija.

***

U vreme uskršnjih praznika, ono što se govori, što se u crkvama čuje u propovedima lišeno je smisla do te mere i toliko je ispolitizovano da smeta normalnom ljudskom uhu. U javnim glasilima i medijima uskršnji dodaci su vapijuće nepismeno uređeni. To je još jedan razlog da se o Uskrsu ipak progovori, da se vidi gde taj sakralni scenario sa svojim protivrečnostima i napetostima stoji u ramu onoga vremena od pre 2000 godina.

Ako se elementarno razdvoje legende, predanja, pa i falsifkati kojima se brojne crkve vekovima bave, priča o Uskrsu i vaskrsenju je neobična sama po sebi. Fabularno gledano, ona se svodi na jedan običan pasus u jednoj knjizi, a čak ni taj pasus nije nastao na licu mesta, nego vek i po nakon događaja, pa se u njemu prelamaju nade, ali i ljudske zablude. Ta sakralna priča ima još jednu neobičnu dimenziju – nju već 2000 godina ispisuju i dopisuju imena kakva su Tomas Man, Miroslav Krleža, najveći umovi u slikarstvu, najveći sineasti. Priča o Isusu i onome što se dogodilo nikada nije suvišna, niti je do kraja ispričana. Mi u toj ličnosti ne vidimo ono o čemu govore freske i nekakva prikazanja, nego zaista nadu za ljudsko iskupljenje.

Reč iskupljenje muči ljude, a teolozi je svesno komplikuju; ona je, međutim, ljudska dimenzija u Hristovoj propovedi, jer kada padnemo u nemoći, kada nas priključe na aparate, čeznemo za tim da neko podeli našu muku, da nas uzme za ruku i preuzme deo naše patnje na sebe. U tome je jedna dimenzija ove velike priče, a sam sakralni scenario je, rekosmo, prost. Iz vremena kada se dogodilo raspeće, pogubljenje Isusovo, nemamo nikakvih dokumenata. Najverodostojniji dokumenti su jevanđelja, nastala kasnije, pa u njima ne treba očekivati nikakvu realističnu sliku i reportažu. Postoje legende, ali nauka nije ništa od toga potvrdila – da je legendarni izaslanik rimskog cara Imperija Pilat Pontijski slao izveštaje Senatu, pa i imperatoru lično, o tome šta se događa. Izveštaji su svakako postojali, ali mi danas njima ne raspolažemo, pa ipak, zahvaljujući jevanđelistima i gnostičkim jevanđeljima, otkivamo jedan lik koji u žiži sabire čovekovu dramu na zemlji od rođenja do smrti.

Podsetiću na jedan detalj koji u crkvi nećete čuti: kada je Isus počeo svoju propoved ljubavi prema drugom i drugačijem, za njim je hodala gomila, hiljade i hiljade, naravno Jevreja, on je i sam bio Jevrejin. Rimske vlasti, pa i nomenklatura političke vlasti u Judeji, uzbudili su se zbog te mitingaške atmosfere i zato je on u vrtu uhapšen i osuđen na pogubljenje, kao i stotine i stotine drugih pre njega. Ali ne zaboravite, gomila je vikala, narod se bio dogodio, „Isus, kralj judejski“.

To je izazvalo paniku – neko hoće vlast. Na saslušanju kod rimskog pravnika Pontija Pilata, Pilat mu kaže – mladiću, hoćeš da budeš kralj judejski? Setite se, Isus odgovara – ni na pamet mi ne pada, moje kraljevstvo nije od ovoga sveta, ja širim jedno drugo učenje, a to što masa viče, to nije glas naroda. Isus u lice kaže Pilatu – to radi vaša tajna služba kojom rukovodi Levi Matej, skupljač poreza koji baca takve klevete. Rimski pravnik je legalistički dosledno odustao i u izveštaju je rekao – ja na ovom mladiću ne vidim de facto krivice, on ponavlja besmislice koje mi Rimljani u robovlasničkom sistemu ne možemo da pojmimo, da su svi ljudi jednaki, da je svaka vlast nasilje nad čovekom, da svaka vlast korumpira, a da centralna autokratska vlast totalno korumpira.

Njega su osudili u važnom političkom trenutku, jer u susednoj Siriji je bila stacionirana legija, zvali su se Kobre, kojima je iz Rima izdato naređenje da, ako neredi zahvate šire mase, upadnu u Jerusalim. Pilat se uplašio i sam uhapsio Isusa, pa Kobre, srećom, nisu upale u grad, jer gde oni prođu tu trava ne niče.

Godine 1945. u pesku Nag Hamadija u egipatskoj pustinji pronađena su takozvana gnostička jevanđelja, pisana pedesetak do stotinak godina nakon događaja, iz kojih se nudi jedna potpuno nova slika o Isusu, otkriće koje se smatra najvećim otkrićem poslednjih vekova. Mojim skromnim trudom dobili smo na srpskom jeziku Judino i Marijino jevanđelje. Marijino, jer ona je njegova saputnica, jer je hrišćanstvo rođeno iz moći ljubavi jednoga čoveka propovednika koji nije bio Bog, nego propovednik. On je za ljude tvrdio – svi smo mi deca Božija, nikad on za sebe nije rekao – ja sam Bog, to mu je kasnije pridodato na plenarnoj sednici sabora. S druge strane, hrišćanstvo je svojevremeno rođeno i iz imaginacije jedne žene koja mu je bila odana od početka do kraja, pa i posle smrti, siromašne, bosonoge devojke koja je nekim čudom bila vrlo pismena, koja ga je pratila, koja je kasnije stigla do Rima noseći jaje. Nju u istoriji znamo pod imenom Marija Magdalena. Isusova nauka je humana, on čoveka i ženu ne razdvaja.

Najteže u ovoj priči je vaskrsenje, jer čućete da je Isus pogubljen, pa je onda ustao iz groba, prošetao, obukao se i vratio se kući. To su čiste besmislice o kojima ni u istoriji, ni u jevanđeljima, sinoptičkim ni kanonskim nema pomena. Vaskrsenje ima jedan drugi smisao, to je veličanstvena metafora čoveka koji živi snagom volje, koji ima prirodno pravo da neće da umre, koji hoće da živi. U jevanđeljima o vaskrsenju nema ni desetak reči, najduže što ima to je desetak redaka kod Luke, koji je to pisao tek kasnije, vek i po je prošao od toga, ali je zabeležio jedan momenat, jedini koji se danas falsifikuje.

U tih desetak stavaka imate ovu priču – pogubljen je Isus, a apostoli, njegovi verni sledbenici, su se razbežali od straha, za njima je krenula potera rimske policije. Njih nekoliko putuju izgubljeni, jednom od njih znamo i ime, zvao se Kleopa, a putuju u neko mestašce koje se nalazi 12 kilometara od Jerusalima, Emaus. I odjednom su osetili da se u njima budi nada, a bili su izgubili svaku nadu, i čini im se da je neko sa njima. Ne tvrde izričito da su bilo koga videli, ali ne možete to pripisati ni halucinaciji umornih ljudi koji danima nisu ni vode pili. Postoji pred kraj jedno mudro objašnjenje, oni kažu – to što se u ovoj smrti dogodilo, što i nas može stići dok noć padne, jeste da neko mora da postoji da ljudima ulije nadu da žive. Zar ne osećate, dok smo mislili ko je ovo, šta je ovo, gorela su nam srca. Oni nude empirijski, fiziološki, medicinski dokaz da se u njima probudila nada. To je vaskrsenje, ostalo su legende dostojne freski. Danas ne možete vaskrsenje posmatrati tako, nego ga morate gledati u dimenziji ljudske nade. Isus propoveda civilizaciju ljubavi, to je ono što je s tačke gledišta rimskog pravnika u robovlasničkom sistemu bilo ludost, ali u isto vreme on ljude poziva da budu budni, da se odupru, da misle, da svedoče. Tako ćete postati ljudi, to on kaže, a ne – bićete bogovi.

Najbolja defnicija Hrista koju ja poznajem potiče iz pera čoveka koji je sebe deklarativno smatrao ateistom, a imao je imaginaciju nadljudskih razmera. Pisac se zvao Miroslav Krleža i napisao je – Isus je kao pojava astralni, zvezdani ljiljan u mučionici velikog  inkvizitora, i tako će on stajati pred nama i to će biti opomena. To govori ateista Krleža.

Isus je ponudio prostu formulu – ljudi moraju da stvore  zajednicu u kojoj  mora da postoji duh koji  će ih držati u ljudskoj  iskrenosti i veličini. Zato ga zovu utopistom, dok je za desetak istoričara komunizma on komunista. Bio sam dete kada su nas postrojavali da pevamo „Petokraka sa pet roga, ja se borim protiv Boga, ne borim se protiv Hrista, on je bio komunista“. Ta energija nade nije potrošena, a crkve su sa Isusom i njegovim učenjem, što bi Želimir Žilnik rekao, postupile po principu podeljenog boga: svaka je uzela za sebe deo i on je ostao potpuno u tami, ali njegovo svedočanstvo u svim svojim dimenzijama je i danas aktuelno i precizno jasno.

Najveći greh je kada nacionalna i intelektualna elita odluči da laže. On ih je nazivao farisejima, koristeći onovremeni izraz za pripadnike sekte koji su jedno govorili, a drugo radili. U tom smislu Isus je naš savremenik i u Uskrsu ne treba videti naivnu priču, treba videti lik koji je stvarniji od stvarnog.

Čovek, kaže Isus, vaskrsava svakoga dana ako je budan za duh istine, u reči vaskrsava koju tvori, u delu kojem svedoči i vaskrsava ako ne živi samo svoj život, nego živi makar malo i za drugoga, u tome je smisao.

On je čudovišna pojava – Hegelov izraz – jer zbunjuje um. Godine 1901. Lav Tolstoj, pisac Rata i mira, Ane Karenjine i romana koji se zove Vaskrsenje, isključen je iz crkvene zajednice i proklet. Prokletstvo  je oglasio stoglavi Sinod Ruske pravoslavne crkve, i to prokletstvo važi i danas, a deluje groznije od onog koje su rabini uputili Spinozi. Tolstoj je otvoreno rekao da su liturgijske priče vračanja i laži, da je Trojstvo nerazumljivo i da je Isusova veličina u ljudskosti njegovoj i ni u čemu drugom.

Vekovima se ponavlja priča o apostolu Judi, međutim, otkrića su pokazala da je to čista legenda, da je u pitanju bio jedan od najvernijih učenika koji su Isusa do kraja sledili i jedini razumeli u čemu je smisao njegove poruke: zašto se on odlučuje da strada, da ljudima dâ primer postradanja za druge. Zanimljivo je da su veliki pisci vekovima to u Judi naslućivali i znali – trebalo je da se 1945. otkriju gnostička jevanđelja, pa da se vidi da je živa istina poruka Isusova; ide vreme i već je nestalo. Nećemo se mi moliti ni na gori ovoj, ni na Fruškoj, ni u Jerusalimu, nego ćemo se moliti u duhu i istini. Sledeći momenat te poruke je još zanimljiviji. Nebrojano puta on učenicima govori „poznajte istinu“. Ne govori moju istinu, ni sadukejsku, ni farisejsku, ni izraelsku, ni rimsku, istinu govorite i ona će vas osloboditi. Obično se misli da je Konvent za vreme Francuske revolucije odvojio državu i crkvu, a da je tek 1905. Brijanovim zakonom crkva odvojena od države. Ne, precizno u knjizi piše – učenici prilaze Isusu i pokazuju mu monetu, na jednoj strani je lik imperatora, a na drugoj je vrednost, i pitaju ga šta da rade. On im jasno kaže „kako niste razumeli, podajte Bogu Božije, a caru carevo, to su odvojene stvari“. Crkva se, međutim, vremenom pretvorila u društvenu moć. Sticanjem moći i materijalnog blagostanja crkva ništi poruku Hristove misli, jer ona počiva na tome – ima mesta za sve na zemlji i za svakog od nas, za sve koji će se roditi, ima mesta za svačiji grob, ne brinite o tome.

Današnji čovek, koji je zbunjen obiljem i potrošačkom groznicom civilizacije, više oseća čežnju za tim preporodom nego možda ljudi Isusovog doba. Po tome On na aktuelnosti apsolutno ne gubi.

Javio  se mladić koji  je rešio da svoju smelu misao javno kaže, da  je saopšti bez alternative i koji je pokazao vrhunac ljudskosti da za tu istinu i strada. To je bio Isus i taj Isus i danas hoda na čelu gladnih, bolesnih i iznemoglih. I danas taj Isus, po mom dubokom, strogo intimnom doživljaju, kuca na vrata čoveka da ga opomene da će mera njegove slobode biti sloboda drugog, da će mera njegove ljudskosti biti žrtvovanje za drugog i da će mera njegovog uma biti da su svi ljudi jednaki.

Da li je Isus monarhista, car, kralj i imperator kako ga prikazuje tekst iz današnje liturgije koji je korišćen još u vizantijskom političkom ritualu? Ne, sve to nema nikakve veze sa Isusom. Ja bih rekao da je on u pravom smislu reči, koliko god to drsko zvučalo, republikanac, čovek koji gradi zajedništvo ljubavi. Na kraju krajeva, on je to expressis verbis i rekao svojim učenicima. Kada su nakon vaskrsenja hteli dokaza ko je on – dešava se to u neverovatnoj sceni kod Luke – on nema filozofeme, on ne pravi retorske uvode, već uzima hleb, lomi  ga i deli sa njima. To lomljenje hleba je simbol hrišćanstva – žrtvovati se za druge. Jedite, kaže on – nema tu filozofje, nije to neki ezoterični apstraktni sistem – jedite, to je telo moje i vaše koje se za vas daje, pijte, to je krv naša koju prolivamo i otići ćemo kao ljudi. I uvek to činite meni u spomen. To ih je u početku bilo dosta raspametilo, ali to je Isus.

Naš vek je ponudio užase, Drugi svetski rat, gasne komore i logore, pa Bosnu – užase koji su zadali muke i teolozima, jer gde je bio Bog, ako ga ima? Sva svedočanstva koja imamo o njemu, od apokrifnih, jevanđeoskih, rimskih istoričara, pokazuju ga kao čoveka lepog, mladog, hrabrog. Jede i pije sa ljudima, nije se libio ni da se sa grešnicima i grešnicama druži, ali niko nije ostavio traga da se on ikada nasmejao. Taj momenat je čudo, to nije nimalo slučajno. Ovaj svet je toliko u zlu da on za osmeh nije imao razloga, a i božansko i ljudsko nosi u sebi. Na kraju, on je ljudski na krstu zavapio: „Eli, Eli, lama sabachthani – Bože, Bože, zašto si me ostavio.“

Isus je Jevrejin, svi njegovi učenici su Jevreji, njegov jezik je hebrejski i aramejski. Danas ćete u Beogradu pročitati bar 37 knjiga u kojima se tvrdi da su Jevreji narod ubica, da su Jevreji ubili Boga. To je najogoljeniji zoološki antisemitizam koji šire Nikolaj i njegove pristalice. Isus je disident iz judaizma, on je pokušao veličanstvenu reformu – nisu samo Jevreji izabrani narod, svi su ljudi izabrani, na svima je vama sveštenički znak poznanja da ste ljudi. Antisemitizam je sramota hrišćanske civilizacije, jer svega ćete naći u jevanđelju, ali ni govora o nekom nacionalnom, rasnom ili etničkom određenju. Reforma koju je on pokušao da izvrši tipična je reforma disidenta, on kaže jevrejskim rabinima, moramo sklopiti novi savez koji se ni po čemu neće razlikovati od onog prvog, ali će u njemu biti korigovano to da ima osvete – ne činite drugima ono što ne želite da drugi vama čine.

Nisu Jevreji  izdali Boga, Isusa, on sebe nije smatrao Bogom, izdalo ga je ljudsko zlo, vlast koja se dogovarala sa rimskim vlastima za održanje privilegija i moći. Isusa, na kraju, nisu pogubili Jevreji, baš ako hoćete tekstualno, nego rimska legija. Antisemitizam danas cveta na neznanju i cveta kod onih koji Hrista nisu ni prepoznali ni naslutili, ma kako ukrašene mitre i kamilavke nosili.

Tekst je preuzet iz knjige Mirka Đorđevića: Kišobran patrijarha Pavla – kritika palanačkog uma. Peščanik, Beograd, 2010.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Razbibriga
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga