MIRJANA KARANOVIĆ: Uvijek postoje ljudi koji govore i koji šute

"Ovo što sada iznose mlade glumice kao svoje životne priče jako je važno i meni vraća veru u budućnost generacija koje dolaze"

03. feb 2021

Ona je Petrija. Ona je Senija Sena Zolj. Ona je Nada, Ranka, Milena. Ona je Gospođa J. Ona je Mirjana Karanović, glumica. Stranice srpske i jugoslavenske kinematografije ispisuje više od četiri decenije. Snimila je preko sedamdeset igranih filmova. Kao rediteljka i koscenaristkinja potpisuje film Dobra žena.

Sterijina nagrada, Dobričin prsten, Zlatna arena, nagrada Žanka Stokić, Grand Prix Ćele kula, Zlatni medved Berlinskog filmskog festivala, neka su od najznačajnijih priznanja koja je dobila za maestralna izvođenja. Dobitnica je i Francuskog ordena viteza kulture i umetnosti.

Mirjanu Karanović pozorišna publika mogla je da vidi ne samo na scenama beogradskih pozorišta, već širom regiona. Igrala je u Splitu, Rijeci, Sarajevu, Dubrovniku.

Otvoreno i nadahnuto, glumica Mirjana Karanović govori o glumačkim počecima, odabirima i izazovima današnjice.

U tinejdžerskim danima ste počeli da se bavite glumom i stali na scenu pozorišta ”Dadov”. Kakve uspomene nosite iz tog perioda?

– U ”Dadov” sam otišla kada sam krenula u gimnaziju. Pre toga sam bila u dramskom studiju u ”Domu pionira” i tamo mi je bilo prijatno i dobro sam se osećala. Žena koja je to vodila, Zora Bokšan, nije nas učila glumi, već kako da maštamo, da se igramo i budemo interaktivni. Volela sam da budem na sceni, gde su drugi mogli da me posmatraju. Kada sam krenula u gimnaziju želela sam da nastavim sa time. Polaskom u gimnaziju više nisi pionir i nisam mogla da budem u toj dramskoj grupi. Razmišljala sam gde bih mogla da nastavim. ”Dadov” je imao audiciju i primili su me. Nekoliko meseci sam tamo odlazila svake nedelje na sastanke. Bila sam najmlađa. Uporno sam dolazila. Mnogi su odustali, ali tek negde, sećam se februar je bio, Oliver Viktorović, tadašnji reditelj u tom pozorištu, postavio je novi komad i dobila sam svoju prvu ulogu. Komad se zvao Ako su živi lepo im je danas, autora Božidara Ljumovića Zube. To je bio komad u kojem su se mešali stilovi, vremena, kostimi. Igrala sam seljanku kojoj je muž umro. Ona izleće na scenu i ima dug monolog, nariče nad svojim suprugom. Uloga je bila komična. Najvažnije za mene u tom trenutku je da sam na takmičenju beogradskih amaterskih pozorišta dobila glumačku nagradu za prvi nastup. To je bilo ogromno ohrabrenje da nastavim da se bavim glumom. Putovali smo na festivale. Za vreme gimnazije sam bila i u drugim amaterskim pozorištima, u ”Krsmancu” i ”Teatru levo”. To su bile prve stepenice ka akademiji, na kojoj me nisu odmah primili, ali u trećem pokušaju sam uspela da ih ubedim sam dovoljno dobra da studiram Fakultet dramskih umetnosti.

Tokom studija vam se dogodio veliki uspeh.

– Ljudi su skloni da o prošlosti misle kako je mnogo bolja nego što je bila. Tako da i ja sada, o tom vremenu kada sam počela da se bavim glumom, mislim na jedan sentimentalan način, da je meni bilo lakše nego današnjim glumcima. Tada je u Beogradu bila samo jedna akademija. Jedini način da se bavite glumom bilo je da je upišete. Nije bilo privatnih škola. Osobe kao što su Neda Arnerić i Velimir Bata Živojinović bili su izuzeci. Nisu završili akademiju, ali su bili uspešni. Smatrala sam da takva sudbina ne može mene da zadesi. Nisam mislila da sam atraktivna i privlačna da bih mogla da budem glumica. Jedino me je vodila jaka želja i to da sam kao amater postizala uspehe. Tako da sam išla, prosto sam gurala tim putem. Moja glumačka sudbina je neuobičajena i teško da bi mogla da bude ispričana kao tipična. Imala sam beskrajnu sreću da je Srđan Karanović snimao Petrijin venac. Već posle druge godine sam otišla na audiciju za tu ulogu i to zahvaljujući tome što me je reditelj Goran Marković, tadašnji asistent na katedri za režiju, video na hodniku i rekao to svom prijatelju Srđanu Karanoviću. Došli su na moj ispit i to leto, posle moje druge godine, išla sam na nekoliko probnih snimanja, audicija, prolazila krugove i odlučili su da meni daju ulogu. Uloga Petrije je meni legla. Ja sam je osetila instiktivno. Nisam ništa znala o glumi na filmu. Učila sam od Srđana i Tomislava Pintera koji je bio snimatelj. Na velika vrata sam ušla u svet glume i te 1980. sam bila na svim naslovnim stranama u celoj bivšoj Jugoslaviji. Kada je izašao Otac na službenom putu postala sam etablirana glumica i sve je išlo lakše. Za mene je bilo najbitnije da sačuvam nivo kvaliteta koji sam odmah postigla. To je nosilo težinu. Nisam se borila da postignem uspeh, nego da ne idem ispod nivoa kvaliteta koji su ljudi očekivali od mene. Bilo je u karijeri i praznih perioda, kada nisam ništa radila. Kao mlada glumica pokazala sam da sam osoba koja ima stav i ne libi se da kaže šta misli. To je navuklo netrpeljivost određenih ljudi prema meni, jer su mislili da treba da sedim i ćutim, da se smeškam. To nije odgovaralo mojoj buntovnoj prirodi. Zbog toga nisam radila sa mnogima, ali to mene nije naročito potresalo. Mene to i danas prati, da sam teška i zahtevna. Ljudi koji me znaju i kojima sam dozvolila da uđu u moj život, znaju da nisam takva, teška sam i zahtevna prema svima ostalima koji misle da to može tako lako i koji su drski i bezobrazni.

Kakva je pozicija glumice danas u odnosu na vreme kada ste otpočeli karijeru?

– Danas je i lakše i teže. Ima mnogo načina da se privuče pažnja i pronađe prostor, ali je konkurencija veća. Ima više škola, ali mislim da razlozi zbog kojih neko pravi karijeru ili ne, i dalje su isti. Mora mnogo da se radi na sebi i da se fokusira. Glumac mora da ima otvoren um, da pronalazi svoje saveznike u tom napredovanju i ne treba da sedi kod kuće i čeka da neko pokuca na vrata i kaže tebe želimo. Gluma je često povezana sa vidljivošću. Morate da budete vidljivi. A danas, nekada i više nego što želite, jer vidljiva je i privatna strana koju na neki način i svesno i sa rizikom otvarate prema javnosti, pokušavajući da otkrijete i sebi i drugima ko ste vi ustvari, da li ste lik koji igrate ili ste neko drugačiji. Ovo što se danas dešava sa razotkrivanjem pozadine tog posla, i u svetu i kod nas, je dobro i može da ojača položaj glumica i glumaca da ne budu na bilo koji način diskriminisani, zloupotrebljeni ili zlostavljani.

Govorili ste o društveno-političkim prilikama i problemima u branši zbog čega ste često bili na meti kritika. Da li smo kao društvo uspeli da se pomerimo, da napredujemo ili smo inertni na događaje koji se suštinski tiču nas?

– Jako je teško procenjivati stvarnost. Mnogo je lakše kada prođe neko vreme i onda možete da vrednujete šta je to važno što se dogodilo. Danas je to teško. Postoji sudar tradicionalizma i naprednosti, avangarde, buntovništva. U početku su buntovnici u teškoj situaciji, izloženi kritikama, a onda to za šta se oni zalažu postane svakodnevica i nešto što je uobičajeno. Uvek postoje ljudi koji govore i koji ćute. Stariji misle ovi mladi ništa od njih, kako smo se mi borili, a oni ništa. To nije tačno. Svaka mladost nosi sa sobom i određeni konformizam, ali i potrebu da se pobuni, pronađe svoje mesto i dovede u pitanje ranije generacije, da menjaju običaje i navike. Ovo što sada iznose mlade glumice kao svoje životne priče i probleme sa kojima su se susretale i kao ljudi i kao glumice, jako je važno i to je ono što meni vraća veru u budućnost generacija koje dolaze. Ja sam svoje već uradila, neću da kažem da se moja borba završila, ali sam se u velikoj meri izborila za sebe. Borba predstoji onima koji moraju da pronađu svoje mesto. Najviše što mogu je da ih podržim i kažem da sam na njihovoj strani. Te promene nikada neće prestati da postoje. Uvek će postojati potreba da se menjaju stvari, da se napreduje. Uvek će pristizati nove generacije i neće biti srećne sa onim što zateknu. Tražiće nešto novo, da se stvarnost prilagodi njima i njihovim potrebama. To je večiti proces. Mislim da se stvari menjaju. Možda ne brzinom koju bih želela, ali se menjaju i to je nepovratno.

Režirali ste film ‘Dobra žena’ za koji ste napisali scenario i tumačili glavnu ulogu. Koliko je bilo zahtevno istovremeno biti rediteljka i glumica?

– Kada sam prvi put shvatila da ću to što sam napisala i režirati, i da ne želim nikome drugom da prepustim taj posao, bila sam beskrajno uplašena. Ali ako to tako osećam, da ne mogu nikome da dam u ruke, već da preuzmem odgovornost sama, onda mi je bilo lakše. Imala sam veliku podršku prijatelja, producentkinje Snežane Penev i direktora fotografije Erola Zubčevića, kao i svih glumaca. Pripremala sam scenario i film oko četiri godine. Kada smo počeli snimanje nisam imala više dilema. Bila sam dobro pripremljena. Na filmu je priprema najvažnija stvar. Imali smo probe sa glumcima, a dok sam pisala scenario, mnoge od njih sam imala u glavi. Samo snimanje za mene je bilo udobno i lako. Nije bilo stresa, ni panike. Snimali smo dan manje, jer je sve bilo kako treba. Sa velikom radošću i uzbuđenjem ulazim u snimanje mog drugog filma koji će i rediteljski i glumački biti malo komplikovaniji, ali dobro se pripremam i mislim da ću i sa tim biti zadovoljna.

(Al Jazeera)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Tradicionalno i moderno
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga