MIODRAG MAJIĆ: Povratak zakonu čopora

"Potpuno sam siguran da bi ne samo ova izvršna vlast nego i neke druge jako bile srećne kada bi mogle da premeštaju i razrešavaju sudije tako jednostavno kao direktore preduzeća, škola, ove kojima to stalno rade. Dok obezbeđuješ doprinose, autobuse, glasače, ti si na tom mestu, sutra ako nešto pogrešiš - ćao"

16. mar 2019

Predsednik Aleksandar Vučić za njega kaže da ide po stranim ambasadama u potrazi za svojim mišljenjem. Pomoćnik ministra pravde Čedomir Backović oblizuje se na TV Hepi da „sudije, tužioci i zamenici tužilaca imaju doživotni mandat i da će to sada da se promeni, da sudije Apelacionog suda u Beogradu Dragana Boljević i Miodrag Majić nikome ne žele da odgovaraju za svoj rad, osim jedno drugom, da će u budućnosti suditi stručne sudije“. Sudija Majić je oštar kritičar nepravilnosti u pravosuđu, predsednik Upravnog odbora Centra za pravosudna istraživanja, glumio je sudiju u predstavi Molim, nastavite (Hamlet), piše o problemima sa sudstvom, tužilaštvom i Ustavom na svom blogu, a te je priče nedavno sabrao i objavio u knjizi U ime naroda u izdanju Lyceum iuris.

„VREME“: U predgovoru vaše knjige napisali ste da vam je pisanje bila neka vrsta terapije, „izbegavajući skupe i neretko beskorisne seanse kod psihoterapeuta specijalizovanih za rad sa žrtvama posttraumatskog stresnog sindroma, stečenog tokom dve decenije rada u zarobljenom srpskom pravosuđu“. Vi ste u knjizi često ironični i autoironični, da li ste zaista potražili pomoć psihoterapeuta?

MIODRAG MAJIĆ: Izbegavao sam ih, verovatno bih išao da u pisanju nisam pronašao neko rešenje. Naravno, to je preterana, pomalo ironična izjava, ali ne mnogo. Mislim da se iz značajnog dela mojih tekstova vidi da u njima postoji jedan gotovo vapaj nekoga ko je unutar sistema i ko neke stvari koje vidi, kojima prisustvuje, ima potrebu da podeli s nekim ko je napolju. Tako su nastale te priče i ti junaci, ili antijunaci, koji se protežu kroz nekoliko priča poput sudije Zeca ili tužioca Sekire. Čitaoci sada pitaju da li su to neki konkretni ljudi, međutim nisu. Oni su sublimacija više nekih tipiziranih likova koji se sreću u pravosuđu.

U priči Mora sudija Zec ima noćne more jer ne zna šta se od njega zahteva: „‘Neka sve bude po zakonu!’, uzvikuje (Vođa) uparađen i odlučan: ‘Neka naše pravosuđe, svima onima koji u njega sumnjaju, još jednom pokaže snagu, nezavisnost i pravičnost!’“ Rekli ste da vaši likovi nisu konkretne ličnosti, a da li su ovakve poruke sudijama konkretne?

Tu je napravljen jedan ironičan i na momente sarkastičan obrt gde sudija Zec čuje poruku vladara koji kaže: „Neka bude sve po zakonu.“ Suprotno nečemu što bi bilo očekivano u jednom normalnom, uređenom društvu, i to bi bila poruka koja je potpuno prihvatljiva, koju čak ne bi bilo potrebno ni izgovarati, međutim ta poruka sudiju Zeca fundamentalno zbunjuje. On nakon te poruke više ne zna kako da se ponaša. On kaže: „Uvek sam ga do sada razumeo, uvek je izlazio sa jasnom sugestijom ko je kriv a ko je prav. Šta mu ovo sada znači? Zašto me sada ostavlja u ovakvoj nedoumici?“ Zapravo je to, naravno satiričan, prikaz stanja u kojem sa jedne strane imamo gotovo permanentno oglašavanje nepozvanih: predstavnika izvršne vlasti sve do najviših funkcionera, ministara, sve do predsednika. Oni unapred obaveštavaju javnost ko je neko ko bi trebalo da bude u zatvoru i ko je neko ko ne bi trebalo da bude procesuiran. Sa druge strane, imate pravosuđe koje bi, navodno, u takvim uslovima trebalo i dalje nezavisno da postupa i da se rukovodi isključivo zakonom. To je jedna šizofrena situacija i glavni lik je sudija koji uopšte ne može ni da shvati situaciju u kojoj njemu izvršna vlast ne daje uputstva kako da postupa.

Hoćete da kažete da takvih sudija zaista ima? Koji ne mogu da procene šta se od njih očekuje?

U ovakvom literarnom izrazu stvari su ojačane, predstavljene na malo dramatičniji način, ali, definitivno, da. Verujem i znam da ima i takvih sudija koji u tom neprirodnom stanju u kome mi, inače, postupamo kao pravosuđe u kojem izvršna vlast čini nešto što ne bi smela, pokušavaju da se orijentišu na način kojim će uspeti da sačuvaju svoj položaj i da odgovore nekim očekivanjima trenutka. Nažalost, to je situacija u kojoj imate jednu potpuno omnipotentnu izvršnu vlast i gotovo potpuno zavisno pravosuđe koje apsolutno nema snage da se samo uspostavi kao ravnopravna grana vlasti.

Onaj kome je glavni cilj da sačuva svoj položaj, verovatno, zna i na koji način je došao do tog položaja. Ako ste vi došli do položaja svojim zaslugama, vi ćete se truditi da tim zaslugama i ostanete na položaju. Ako ste došli uz pomoć korupcije, protekcije, nepotizma, ostaje vam da na isti taj način čuvate svoj položaj, a ne svojom stručnošću.

Svakako, o tome sam više puta govorio, u pravosuđu postoji možda i ne tako mali broj ljudi koji su svesni da su do položaja došli ne baš samo sopstvenim zaslugama nego raznoraznim protekcijama, među kojima su one političke bile najjače. Ono što nikako ne treba zaboraviti jeste da nisu svi ljudi u pravosuđu, kao i u bilo kojoj drugoj branši, došli nezasluženo na ta mesta. Ne bi bilo dobro shvatiti da ovakav sistem šteti samo kada je reč o onim prvima. On jednako nagriza i šteti kada je reč o ovima koji su zaista zasluženo došli na pozicije u pravosuđu. Prosto, ne treba živeti u iluzijama. Najveći broj ljudi vrlo jasno shvata kako sistem funkcioniše: da je gotovo u potpunosti podređen jednoj političkoj sferi, da li si ti na „pravoj“ strani ili nisi. Činjenica da ste vi zasluženo na položaju neće biti nikakva garancija da ćete, ako niste na pravoj strani, taj položaj sačuvati. Bilo bi pogrešno shvatiti da postoji opasnost od potencijalnog uklapanja u ovaj sistem samo onih koji su nezasluženo došli na ta mesta. U sistem koji produkuje poslušnost jednako počinju, na koncu, da se uklapaju i oni koji su zaslužili svoje pozicije. Prosto ne vide alternativu. Ne vide mogućnost da njihova stručnost i znanje budu dovoljna garancija bilo čemu.

Upravo o tome pišete u priči Pravila čopora koja govori o sudiji u nemilosti. Iskusni sudija kaže mlađem: „Ti si, iskazujući makar rudimentarnu individualnost i posebnost, prekršio osnovno pravilo čopora u kojem si bivstvovao od svojih najranijih pripravničkih dana.“

Javio mi se veliki broj čitalaca iz potpuno drugih branši, koji nikakvu vezu nemaju sa pravosuđem, poput lekara, novinara, da mi kažu da je i u njihovim profesijama ista situacija. Zapanjujuće je u kojoj meri smo mi svedeni na to animalno u nama, u kojoj meri se društvena zajednica, pogotovo kad izgubi određeni vid neke finije društvene kontrole, vraća na krajnje bazičnu, čoporsku svest. Nažalost, mi smo svedoci da se vraćamo čoporskim svestima koje se nama prečesto, upravo sa vrha, sugerišu kao model opstanka. Ako iskačeš, ti postaješ problem za svoju sredinu. Ja postajem problem za svoj profesionalni kolektiv kada me moćna politička figura proglasi za problematičnog. Više puta sam to iskusio. To nailazi u talasima i siguran sam da u tome nisam usamljen. Kad vas tako označe, kolege oko vas se razbeže.

Kako to izgleda u praksi?

Konkretni problemi su u rasponu od toga da vas predsednik države, ministar, pomoćnik ministra direktno proziva u medijima da ste nekakav remeteći element, strani plaćenik koji ide po ambasadama po mišljenja, pa do toga da se sve to prenosi u vašu zajednicu u kojoj živite i radite, gde onda malo zaziru od vas, vaši se potezi mere drugačijim aršinima. Ništa novo neću reći u odnosu na one ljude koji su prolazili kroz slične stvari. Neki su dobijali i direktnije pretnje: koleginici Dragani Boljević je rečeno da će pomoćniku ministra biti posebno zadovoljstvo da se obračuna sa njom i njoj sličnima. Jedini razlog za sve to nije što je neko od nas strani plaćenik već to što govori ono, usuđujem se da kažem, što velika većina ljudi u pravosuđu misli. Samo se, da ne bi prolazio kroz tog „toplog zeca“, ustručava da to izgovara. Zato smo u perverznoj situaciji u kojoj pravila čopora funkcionišu.

Ako vas sadašnja vlast vidi kao nepodobnog sudiju, kako onda predmeti dolaze do vas? Kako se to filtrira da oni predmeti za koje je, eventualno, izvršna vlast zainteresovana da ne dođu do vas, jer, očigledno, u vas nema poverenja?

Ja to stvarno ne znam. Prvo i osnovno pravilo bi moralo biti da predmeti idu redom. Jednako sudiji koga vlast voli i onome koga smatra za stranog plaćenika, domaćeg izdajnika, šta god. Zaista ne znam da li do mene dolaze svi predmeti ili ne. Ako bih saznao da ima nekih odstupanja, siguran sam da bih reagovao. Sa sudijama je malo drugačije. Nama je dat neki viši stepen garancije u odnosu na neke druge državne službenike. Potpuno sam siguran da bi ne samo ova izvršna vlast nego i neke druge jako bile srećne kada bi mogle da premeštaju i razrešavaju sudije tako jednostavno kao direktore preduzeća, škola, ove kojima to stalno rade. Dok obezbeđuješ doprinose, autobuse, glasače, ti si na tom mestu, sutra ako nešto pogrešiš – ćao.

Uskoro treba da se završi suđenje Miškoviću u prvostepenom postupku. Ne mogu da zamislim da u apelaciji taj predmet dodele vama. Ili, recimo, slučaj suđenja žandarmima optuženim za prebijanje Andreja Vučića.

Igrom slučaja, učestvovao sam u prethodnoj fazi u Apelacionom sudu u ovom drugom postupku koji ste pomenuli, tako da to donekle demantuje ovo što ste rekli. Ne znam šta da vam odgovorim jer sve što bih rekao ne bi moglo biti potkrepljeno dokazima i onda bi to bila spekulacija s moje strane, a toga se zaista klonim. Trudim se da za ono što izjavljujem imam jasne pokazatelje. Negde u ovim pričicama, kao i u nekim ranijim izjavama, istakao sam da se izvršna vlast, i ova, a i neke prethodne, trudi da svoju jasnu poruku pošalje preko medija i da više nije u toj meri neophodno da u pojedinačnim slučajevima štimuju stvari. Plašim se da su stvari toliko daleko otišle da smo se mi potpuno svikli na nešto što je potpuno nenormalno i neprihvatljivo. Recimo, da predsednik države ili ministar izađe i kaže: „Čuli ste za odluku kojom je usvojen zahtev penzionera u sudu, ali ćete uskoro saznati nešto o toj sudiji što će vas iznenaditi.“ A postupak je tek na pola, tek treba da počne žalbeni deo. Nema potrebe tu više doterivati stvari, poslata je jasna poruka kakav je željeni ishod tog postupka. Jer, već je najmoćnija politička osoba u državi jasno rekla koja odluka dovodi do toga da ste vi sumnjivac, a koja vas ostavlja u okvirima čopora. To je užasno opasan način komunikacije gde pravosuđe potpuno gubi svoju svrhu, a da toga zapravo nismo svesni. Naši vlastodršci, a nije to specifikum samo ove izvršne političke vlasti, duboko intimno u sebi veruju da kad dobiju vlast na izborima da su dobili i pravo da sude. Bojim se da kod dobrog dela naših građana takvo uverenje intimno rezonuje. Zna se ko je vlast! Mi smo se toliko navikli, da to građani ne doživljavaju kao neprirodno stanje. Oni čekaju da neko siđe sa vlasti da bi neko iz njihove garniture završio u zatvoru. Pokušavam da se setim da li je procesuiran neko ko je bio na visokom državnom položaju dok je njegova partija bila na vlasti…

Bio je slučaj Gorana Kneževića, gradonačelnika Zrenjanina i člana Demokratske stranke, koji je uhapšen 2008. po osnovu „građevinske mafije“.

Jeste, taj postupak je bio protiv nekoga ko je u tom trenutku bio deo, u širem smislu, vlasti. Ako i nađemo neki pojedinačni primer, toga generalno nema. To bi trebalo da kaže da smo mi društvo u kojem nema takvih koruptivnih elemenata.

Ali odbrana Gorana Kneževića nije bila pravna nego politička. On se zaštitio tako što je 2010. prešao u SNS, najveću opozicionu stranku, i čekao da oni dođu na vlast ne bi li se njegov slučaj završio povoljno po njega.

Zaista ne znam detalje tog slučaja, ali sama činjenica koju pominjete znači da je ovde osnovna vrsta zaštite politička. Na kraju krajeva setimo se reizbora sudija 2009. Da ne govorimo kakve je sve posledice to ostavilo, ali ja se sećam da je oko 300 sudija koje nisu bile izabrane prešlo u SNS, tada opozicionu, danas vladajuću stranku. To su uradili kao vid zaštite. Zvanično su to govorili, da li je tačno ili nije, ne znam, ali su oni naknadno, kad je Srpska napredna stranka došla na vlast, vraćeni u sudski sistem. Čini mi se da niko kasnije nije formalno istraživao tu stvar.

Vama nije dozvoljeno da budete članovi političkih stranaka?

Apsolutno ne. Sudija ne može da bude član političke stranke i ne može se politički aktivirati. Posle niko nije propratio tu priču: da li je to tačno, da li su se iščlanili iz stranke, u kom trenutku, ili možda i nisu. Možda neki od njih i dalje imaju nekakva aktivna ili zamrznuta članstva, to više nikog nije zanimalo. A to su vrlo ozbiljne teme.

Čini se da čitav vaš napor, i vaši javni nastupi i vaš blog i ova knjiga o kojoj pričamo, moguće i roman koji najavljujete, služi tome da se svest javnosti makar malo promeni. Da građani malo kritičkije posmatraju pojave u društvu.

Drago mi je ako se to vidi. Upravo je to osnovni, da ne kažem i jedini razlog što toliko pričam o tome. Mislim da još uvek ima nade ako građani makar znaju kako bi trebalo da bude. Ako u takvoj meri otupite svest prosečnog građanina o tome kako bi zaista trebalo da bude po Ustavu, a to je najveći ugovor države sa narodom, onda on nema nikakav kompas za ponašanje u tom društvu. Onda on zaista tumara. To je razlog što stalno ponavljam, čak i ako ne možemo sad da to promenimo jer je izvršna vlast u toj meri rešena da nas tera pogrešnim putem, da je važno da znamo da je to suprotno ustavnim načelima i važno je da znamo kako društvo treba da izgleda kad se, jednom, konačno steknu uslovi da ga popravimo. Jer, inače, čak i kad se steknu uslovi, mi nećemo znati kuda da idemo. Mi ćemo opet juriti ka nekakvom jedinstvu vlasti gde jedna osoba sve rešava. Kao u stara vremena, kad se išlo kod seoskog kneza koji sve radi: i venčava, i sudi, i miri i upokojava.

Jedan od naših najplodnijih savremenih scenarista i pisaca je Siniša Pavić, koji je vaš kolega pravnik, a bio je i sudija pre nego što se potpuno posvetio pisanju. Da ne krenete vi njegovim stopama?

Srećom, on je i jedan od recenzenata mog romana, što me veoma raduje. Ne znam šta da vam kažem. Mene ovo pisanje koje nije strogo vezano za pravo sve više privlači. U njemu sve češće nalazim mogućnost jednog izraza koji, ipak, samo u stručnim tekstovima nije moguć. Nije isključeno, ne verujem, naravno, da ću ikada moći da dosegnem domete koje je kolega Pavić napravio jer on se jako rano opredelio za pisanje iako je bio sudija. Nas dvojica smo se u nekoliko razgovora složili da je i njemu, jednako kao i meni, ovaj sudijski posao, uz sve teškoće koje nosi, bio neiscrpna riznica likova, ljudi koje smo sretali u sudnici. Zaista, sudnica je neiscrpan izvor likova, karaktera, situacija, to je stalni konflikt. A šta je drugo pisanje dramskog teksta nego pisanje o nekoj vrsti konflikta. Najbolji dramski tekstovi su konfliktne situacije, gde imate suprotstavljene stavove. Za sada, svakako, nameravam da se i dalje bavim sudijskim poslom. E, sad, šta nosi dan, a šta noć, ovde je teško predvideti. Mnogo puta su me pitali i prijatelji i vaše kolege: „Šta ćete ako vas ovi sklone, razreše, razmeste?“ Pa ništa, pobogu. Nisam se rodio kao sudija, i zbog toga imam slobodu da govorim ono što mislim i ne doživljavam da nema života ako ne budem sudija.

Uskoro vam iz štampe izlazi još jedna knjiga, ovog puta u pitanju je roman Deca zla. O čemu se radi u vašem romanu?

Deca zla je jedan pravosudni triler. Ideja za njega je, kako kaže izdavač Vulkan, potekla iz jednog stvarnog slučaja koji sam sudio dosta davno. Godinama sam o njemu razmišljao, naravno, to nije nikakva dokumentarna stvar, veći je deo romana izmaštan, ali je on ukorenjen u domaće pravosuđe, dešava se danas u našim uslovima. Za čitaoce će biti puno prepoznatljivih elemenata: i domaća politička situacija, domaća pravosudna zbilja, neki naši istorijski refleksi koje vučemo iz ratova. U suštini je reč o trileru, a oni koji su imali prilike da ga čitaju kažu da ih je držao od početka do kraja, pa se nadam da će tako i gledaoce držati.

(Radoslav Ćebić, Vreme)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga