MINJA BOGAVAC: Ja sam radnica, nisam dama – i to je ono što moju poziciju čini težom

"Ma koliko se trudili da se uljuljkamo u omiljenoj tezi srednje klase: 'ravnopravnost je već postignuta', ta teza nije istinita"

06. mar 2020

Milena Minja Bogavac dramaturškinja, spisateljica, pesnikinja, aktivistkinja, pozorišna autorka, a od juna 2018. i direktorka Šabačkog pozorišta. Zahavljujući toj najnovijoj životnoj ulozi sagledala je umetnost i teatar i sa druge strane. Uvek anagažovana na polju borbe za rodnu ravnopravnost i direktna u analizi našeg društva i njegovih anomalija Minja Bogavac u martu, mesecu borbe za ženska prava, za Bilten UGS Nezavisnost skenira naše patrijarhalno društvo i analizira možemo li bolje i kako. Progovara o položaju umetnica i umetnika, ali i otkriva sadržaj predstave “Aplikacija Voland” u kojoj je UGS “Nezavisnost” značajan partner, a čija se premijera očekuje u maju u Šabačkom pozorištu.

Ti si oduvek i privatno i poslovno glasna i odlučna u borbi protiv mizoginije, patrijarhata, rodno zasnovanog nasilja, ima li pomaka u osvešćivanju ljudi u tom smislu? I zašto se i dalje relativizuje feminizam?

Feminizam se relativizuje zato što nije prijatan. Zato što teži ka promeni utvrđenih obrazaca ponašanja, a ljudi se upiru protiv promena, čak i onda kada su one dobre.

U slučaju feminizma, posebno je komplikovano to što nas podseća na činjenicu da je istorija civilizacije zasnovana na nepravdi, potčinjavanju, tlačenju i obespravljenosti.

To nam, kao ljudskoj vrsti, nimalo ne služi na čast, pa se trudimo da ovu stvar, na sve načine, zabašurimo. Za nas, kao generacije rođene nakon prvog talasa feminizma, ženska prava čine se kao logična, pa čak i “prirodna” stvar. Kad god se setimo koliko je rodna ravnopravnost, odnosno: feminizam – suštinski nova i mlada ideja, nov politički, filozofski i umetnički pokret – u nama se razvija otpor, neka vrsta odbojnosti.

Potreba da ulepšamo stvarnost i da se pravimo da je svet uvek bio isti, za dečake i devojčice. A nije bio nikad. I što je još gore: nije ni sad! Ma koliko se trudili da se uljuljkamo u omiljenoj tezi srednje klase: “ravnopravnost je već postignuta”, ta teza nije istinita, pa svaka relativizacija feminizma, zapravo podseća koliko nam je on važan i potreban. Verujem da nekog pomaka, u ovom smislu, ima, ali on nije dovoljan i ne ide samo uzlaznom linijom. To je više kao ona igra: jedan korak napred, pa dva nazad, tri napred, jedan nazad…

Kako onda do pomaka i više tih koraka napred?

Želimo li istinski pomak i istinsku promenu, feminističko obrazovanje mora postati deo zvaničnog, vaspitnog i obrazovnog sistema: od predškolskog, pa do kraja fakulteta. Tek kada budemo imali generacije odrasle na feminističkom znanju, moći ćemo da govorimo o stvarnom uspehu u borbi protiv mizoginije. A zamislite: čak i da danas uvedemo takvu reformu, ne bismo imali dovoljno nastavnica i nastavnika, upućenih u temu! …Dakle, u pitanju je borba koju će voditi bar još dve generacije, ako je budemo počele – danas. Da bi se razumelo zašto je to važno, treba reći da je feminizam borba protiv nasilja. Fizičkog, verbalnog, ekonomskog i simboličkog. Od takve borbe koristi neće imati samo žene, već bukvalno – svi. I to je prva stvar koju treba razumeti: feminizam nije borba “za žene”, već borba protiv nasilja i za ravnopravnost! A ako mislite da su “žene danas ravnopravne”, pročitajte statistike o broju ubijenih žena u porodičnom i partnerskom nasilju! Nije ovo pitanje “ko je u pravu”. Ovo su činjenice.

Tvoja predstava „Crvena: samoubistvo nacije“ progovara o rodnim stereotipima, nasilju i femicidu kao najtežoj posledici rodno zasnovanog nasilja. Predstava koja takođe govori o patrijarhatu u Srbiji je “Rubište” u režiji Kokana Mladenovića koja se igra u Šabačkom pozorištu, na čijem si čelu. Dve različite predstave, ali o istim ili sličnim poblemima progovaraju. Šta nas kao društvo sprečava da izađemo iz “Rubišta” i obračunamo se patrijarhatom? Kome odgovara patrijarhalna podela uloga?

Ne odgovara nikom. I odgovara svima. Jer, borba protiv patrijarata jeste borba za slobodu, a sloboda je ono što ljudi priželjkuju, ali i ono čega se plaše. U svojoj istoriji, nikada nismo bili zaista slobodni… i taj nam prostor, koji se otvara, deluje zastrašujuće. Sloboda nosi odgovornost, na koju nismo navikli. Ona traži da mislimo svojom glavom i donosimo svoje odluke, a da pritom uopšte ne znamo: umemo li mi to?! Čovek koji provede deset godina u zatvoru, strepi od izlaska na slobodu. Tako je i sa čovečanstvom, koje je vekove provelo u Rubištu. Mi danas znamo da patrijarhat nije dobar, ali ne znamo šta je ono što treba da ga zameni. Draže nam je loše, a poznato, nego novo i neizvesno.

Kada govorimo o položaju žene u Srbiji, ne mogu da ne pitam kako je biti žena na funkciji. Ima li osporavanja na osnovu pola, godina i slično? Koliki je to izazov?

Kao deklarisana feministkinja, nikada nisam mislila da će mi ovo biti problem. Verovala sam da je moje feminističko obrazovanje – stena, da je to tlo pod mojim nogama i da mi ga ništa ne može izvući ispod nogu. Međutim, nije lako… I u proteklih godinu i po, u ovom smislu, događali su mi se neki zemljotresi, to jest situacije u kojima sam zaista pomislila kako bi mi bilo mnogo lakše da sam muškarac ili da sam klasična patrijarhalna žena. Ilustracije radi: u svojoj ženskoj torbi, već godinu dana, za svaki slučaj, uvek nosim i bočicu muškog parfema. Bude dana kada moram da je upotrebim, pa se naprskam – ne zbog drugih ljudi, već isključivo zbog sebe i svog samoosećanja. Jasno vam je: ženski parfemi su slatki, cvetni i nežni. Muški mirišu na čisto i autoritet. Pa, ipak – koliko god mislila da sam, kao feministkinja, obrnula zlu igricu modne industrije, u suštini, svaki put kada ovo uradim, znam da sam sebi priznala poraz. Ne volim ovu pomisao! Užasava me, pa kad mi se pojavi u glavi, dobijem želju da dokažem da nije tačna i da nastavim da se borim, po načelima svog feminističkog vaspitanja. Zbog svega toga, čini mi se da nije toliko strašno biti žena na funkciji, koliko feministkinja na funkciji! To znači da u ostvarivanju ciljeva, ne igraš na nežnost, krhkost, šarm i ljubazne molbe za pomoć, već da ideš otvoreno i pravo, bez skrivanja agende i uživanja u malim privilegijama, koje patrijarhat čuva za “dame”. Ja sam radnica, nisam dama – i to je ono što moju poziciju čini težom. Ne trepćem, ne smeškam se, ne pričam tužne priče, ne otkrivam kolegama i koleginicama detalje iz svog intimnog života, ne bih li dobila neku vrstu “poštede”, čak ni onda kada mislim da je zaslužujem. Ne branim se od etiketa koje mi se usput, zbog toga, lepe i verujem da radim ispravno. Ali, ispravno nije i lakše…naprotiv. Ponekad mi ova mala funkcija, pada veoma teško, ali se trudim da te momente zadržim “u svoja četiri zida”. To je suprotno feminističkoj tezi da je lično- političko, ali moje lično i moje političko, ovde se poklapaju u pokušaju da moja javna persona, ničim ne kompromituje moj feminizam.

Ti si uglavnom, pre Šabačkog pozorišta, stvarala u aktivističkom, alternativnom, anagažovanom teatru mimo krutih institucija, a sada si na čelu institucije. Da li si u toj životnoj ulozi dobila neko novo znanje, i drugu perspektivu i koliko ti je u pozorištu važno, osim profesionalnosti, kreativnosti, dobrih predstava i unapređenje položaja i prava radnika i radnica?

Sfera radnih prava, otvorila se preda mnom, kao čitav novi kontinent. Nažalost, to su pitanja kojima se trenutno bavim, tokom najvećeg dela svog radnog vremena. Posao za koji sam se školovala, ostaje mi za prekovremene, neplaćene radne sate – kao da je u pitanju hobi, ili nagrada za činjenicu da se osam sati dnevno borim sa stvarima koje ne razumem najbolje, a za koje sam preuzela odgovornost. A ne razumem ih, ne zato što sam glupa ili što ne znam da čitam, nego zato što se logika važećih zakona i propisa, u ovoj sferi, prečesto kosi sa takozvanom zdravorazumskom logikom. Radno pravo je, u tom smislu, neverovatna oblast, jer – što ga bolje poznajem, manje ga razumem! Na ovu poziciju stupila sam kao ubeđena levičarka. Kao antifašistkinja, komunistikinja, feministikinja i osoba koja bi uvek ustala za prava radnika i radnica. Za mene lično, veliko je razočaranje, to što sam otkrila koliko se ova prava zloupotrebljavaju. Nešto se slomilo u mojoj veri da su ljudi, većinom, dobri i pošteni – i to me boli. Pri tom, ne mislim, naravno, da su krivi radnici i radnice, već da su zakoni i propisi nedekvatni. Pravila kao da se donose s ciljem da budu prekršena, odgovornosti nisu podeljene na pravedan način, pa da sam sve ovo znala pre godinu i po dana, prilično sam sigurna da ne bih prihvatila ovaj posao. Mogla bih lepo da živim u idealu pravne države i radničke borbe!

Ali, tu sam gde sam i sve ovo shvatam kao veliku, neprocenjivu životnu školu. To je škola u kojoj me svakog jutra boli stomak zbog zabrane zapošljavanja, a svake večeri – glava, zbog nemogućnosti da se dokaže zloupotreba bolovanja. Radim u pozorištu, u zemlji koja još nije donela Zakon o pozorištu. Pozorište – to je sam centar društvenosti jedne zajednice! A ipak, za našu državu, mi smo na margini društva. Nema pravde u radnom pravu! Žao mi je zbog toga i iskreno se nadam da ću iz ove “upravničke avanture” izaći kao autorka kvalitetnog dramskog teksta, koji pokazuje na koje se načine država bori protiv građana.

O Šapcu i njegovoj “borbi” na izborima se u proteklo vreme mnogo govori u medijima. Stalno slušamo priču o “slobodnom gradu” ( uz Paraćin, Šabac je jedini grad u Srbiji u kojem nije na vlasti SNS). Izbori su raspisani,a nedavno je stigla vest da će Nebojša Zelenović, sadašnji gradonačelnik, učestvovati na izborima. Dakle bojkota nema. Da li to doživaljavaš kao želju da Šapčani očuvaju političku nezavisnost i bore se za njeno očuvanje i unapređenje ili kao pristajanje na nefer izborne uslove i davanje legitimiteta istim?

Šabac mora na izbore. Makar kao pokazna vežba: da vidimo šta se dešava kad se u jednom gradu ipak glasa. Šabac je, svojim dosadašnjim glasanjem, zaslužio da bude taj “ogledni” grad, i da sam “prava”, to jest: originalna i autentična Šapčanka, sva ova opoziciona zvocanja, gledala bih misleći: “Znam za koga ste glasali na prošlim izborima!” Ako ljudi ovde hoće da glasaju, ne treba to pravo da im osporavamo!

Ne treba da ih teramo da se zbog toga osećaju loše, ili kao da su nešto izdali. Nisu. Ostali su verni svojoj ideji demokratije. Ne treba da zaboravimo: ovaj grad je već dugo na braniku slobode govora. Ovo je grad koji misli o ekologiji i kulturi. Ovaj grad je sve vreme bio nekakvo “galsko selo”, u sred naprednjačke imperije, pa ne znam zašto se odjednom svi čude kad Šapčani žele da zadrže svoje pravo na izuzetnost. Takođe, ne treba da zaboravimo da su ovde dobrodošli svi ljudi koji misle drugačije od većine i da je Šabac to već mnogo puta pokazao: ovde promovišemo knjige, onih autora koje drugde zabranjuju. Ovde igramo predstave, koje se drugde ne bi igrale… I kome onda, zaista, ide u korist da se Šabac prepusti bez borbe? Ili: bez pokušaja borbe?!

Na kraju krajeva: izbore u Šapcu podržali su neki od najznačajnijih intelektualaca koji žive i rade u našoj zemlji, i ja im verujem: više nego kompromitovanim političkim vođama opozicije. Takođe, verujem i gradonačelniku Nebojši Zelenoviću, jer pouzdano znam da odluku o izlasku na izbore nije doneo sam: razgovarao je sa velikim krugom ljudi iz lolakne zajednice i ovo je njihova, zajednička odluka.

Nije realno, makar na osnovu onoga što praksa pokazuje, da bi ostala na mestu upravnice Šabačkog pozorišta u slučaju da SNS pobedi na lokalnim izborima, ali hipotetčki, da ipak dobiješ tu ponudu, da li bi ti to bilo prihvatljivo ili smatraš da bi to bio pristanak na cenzuru, pritisak i sve ono sa čime se ne slažeš?

Sigurno je da o tome neću pregovarati. Neću biti ni u prilici, ali – ako se nekom čudnom igrom slučaja ispostavi da dobijem takvu ponudu, neću je razmatrati. Više puta smo svedočili tome šta se desi kada neki ljudi, u čije kvalitete smo verovali, priđu SNS-u.

Bila sam od onih koji su verovali da će Tasovac biti najbolji ministar kulture u istoriji, pa šta se desilo? U trenutku dok je vršio jednu od najvažnijih javnih funkcija, Ministar Tasovac je nestao iz javnosti! Dalje: uvek sam želela da živim u zemlji čija je šefica vlade žena i lezbejka. SNS mi je tu želju ostvario, ali i obesmislio. Sada znam da želim da živim u zemlji čija je šefica vlade feministkinja, ali pre svega: ličnost od intergriteta, sa razumevanjem za pitanja ljudskih prava. Ne mogu, dakle, da zamislim da vodim gradsko pozorište, u gradu koji ima vlast koju ne podržavam. Dodajte tome da Šabac čak nije ni moj rodni grad! Deluje mi suludo da se bavim umetničkim i svim ostalim pitanjima jedne gradske institucije, u gradu čiji stanovnici – da mogu, za taj posao, ne bi izabrali mene. Sem toga, ja nisam direktorka pozorišta po zanimanju. Ja sam dramaturškinja, spisateljica i pozorišna autorka i nemam razloga da čuvam svoju direktorsku funkciju. Onog trenutka kada na njoj budem morala da pravim previše kompromisa, vratiću se svom umetničkom životu, svojoj nezavisnoj trupi i – na kraju dana: svom gradu, prijateljima i porodici. Ova me funkcija zanima isključivo ako služi nekoj vrsti slobode, za moje koleginice i kolege. Ako se ta stvar promeni, jedva čekam svoju smenu.

Cenzuru si itekako osetlia. Spominjana predstava “Crvena” svojevremeno je bila osporavana najviše zbog numere „jebi se Srbijo“, zatim je „Jami Distrikt“, koja ima čak sedam nacionalnih nagrada, zabranjena na festivalu u Smederevu, itd. Da li smatraš da cenzura u Srbiji nastaje planski, promišljeno ili je ponekad po sredi i neznanje, neinformisanost i neka preventivna cenzura?

Nema tu nikakvog plana, ni promišljanja, pa mislim da nije u pitanju ni prava cenzura. To je prosto samovolja pojedinaca, koji su na odlučujuća mesta u kulturi, došli kao partijski kadrovi: bez pravih znanja i referenci za posao kojim se trenutno bave.

Evo, na primer: predstava “Jami Distrikt” finansirana je od novca dobijenog na konkursu Ministarstva kulture. Nagrađena je sa čak sedam najznačajnijih nacionalnih nagrada u oblasti pozorišta i onda jedan mali službenik festivalčića u Smederevu, jednog dana prosto odluči da “zaštiti državu”. Od čega? Od nje same! Slično je bilo i sa “Crvenom”. To je predstava koja se bavi ženskim pravima i pitanjem nataliteta. Song “Jebi se, Srbijo!” mora se posmatrati u kontekstu čitave predstave. On jeste provokativan, njegova meta jeste država Srbija, ali ono što se tu psuje je ona Srbija koja tuče, ubija i vređa žene, okrivljujući ih za sebičluk i hedonizam, zbog odloženog rađanja. Ko se ne bi složio sa našom psovkom, za mene, nije patriota! Refren “Jeb ise, Srbijo” mnogo je manje uvredljiv, od slogana “Dosta reči, nek zakmeči!”, koji nam je država uputila, u želji da propagira natalitet. Ima i drugih, još glupljih primera. Recimo, predstava “Stvar izbora” koju sam radila sa glumcem Urošem Mladenovićem, po Marčelovim tekstovima. To je, praktično, dečja predstava. Bavi se pitanjem mladih ljudi, iz malih gradova i onim trenutkom kad treba da napuste svoje porodice i odu na studije. Nema ničeg spornog ni u jednoj poruci koju ta predstava šalje. To su poruke tipa: misli svojom glavom; radi – pa ćeš i da zaradiš; ne daj da ti drugi kroje život. Eto, to je sve što ta predstava govori, a ipak se našla u centru skandala i zabrane! Šta više: o tome se raspravljalo i u parlamentu. Ne zbog toga što ta predstava zaista jeste, već zbog toga što je Marčelo – taj koji jeste! Nisu, dakle, naše predstave antidržavne, nego je država na pojedina mesta dovela potpuno nestručne ljude i tako napravila “antidržavu”. Rezultat svega je da ovde nema slobode govora i izražavanja, ali za to nisu krive “najviše instance”, već “mali ljudi” koji se iza njih zaklanjaju. To nije dobra vest! Naprotiv: s tim “malim ljudima”, moraćemo da računamo, i u slučaju da se najviše instance promene. Dakle, to smo mi! To je ovo društvo.

Hajde da pričamo i o lepšoj temi, o nekim novim kincima. Ne propustiš priliku da pohvališ Omladinski klub koji postoji u okviru pozorišta u Šapcu. Da li je taj koncept – recept da se obračunamo sa pominjanim neznanjem i nestručnim ljudima? Zaraziti mlade ljude profesionalizmom, pozorištem, praviti buduće nezavisne i slobodne profesionalce ili jednostavno kritički osvešćenu publiku?

Mladi su uvek lepša tema. Mladi su ona grupa koju “mali ljudi” uvek prvu napadnu, pa onda kažu da su nam “generacije sve gore i gore”, da mladi “nemaju empatije” ili da “nikad nije bilo teže odgajati decu, nego u vreme Bube i Jale”! Postoji neki takav tekst, na nekom blogu i gomila “zabrinutih roditelja”, koja je taj tekst učinila viralnim. Koliko treba da ne shvataš svet oko sebe, da bi zaista mislio da je muzika koju mladi slušaju, veće zlo od ratova, na rimer?! A ljudi su, naravno, odgajali decu i u ratu. Srbija je jedna od zemalja sa najstarijim stanovništvom u Evropi. I umesto da svoje mlade čuvamo, gajimo, volimo, razumevamo i dajemo im šanse: mi ih kritikujemo, kao da su oni krivi, za to što smo im napravili svet u kom je odvratno živeti, a kamoli odrastati! Ne smemo da zaboravimo da mladi uče podražavanjem. Ako su stvarno toliko loši, to je zato što smo mi očajan uzor! Svima bi nam bolje bilo, kad bismo više učili od mladih. Na kraju, zbog toga što bi to mogla biti naša deca. Omladinski klub Šabačkog pozorišta, osnovan je upravo sa tim ciljem: da jedna stara, tradicionalna institucija, pokuša da nešto nauči, dok nekoga podučava. Verujem da je obrazovanje uvek dvosmeran proces, pa mislim da više nije pitanje da li je Šabačko pozorište otvorilo svoja vrata za mlade, koliko da li su ti mladi dovoljno otvorili vrata Šabačkog pozorišta. Mislim da još nisu, ali da smo na dobrom putu!

Tvoje predstave „Smrt fašizmu o Ribarima i Slobodi“, a zatim i „Ana Frank“ koja se igra u Šabačkom pozorištu, takođe stavljaju mlade ljude, heroje i heroine svoga vremena u prvi plan. Opet pitam da li je recept za kvalitetniju kluturu, kvalitetniji život i promovisanje istinskih vrednosti isticanje najboljih među nama?

Najgori među nama, već su se istakli. A svetu su očajnički potrebni heroji i heroine. Šta više: super-heroji i super-heroine! Ipak, razlog iz koga me, u poslednje vreme, zanimaju isključivo herojske teme, nije moja briga za zajednicu, moj humanizam niti altruizam. Naprotiv, vrlo sam sebična u svom izboru tema: želim da mislim i pišem o velikim ljudima, da bih se sama osetila bolje! Da bih sebi, u svojoj glavi, napravila dobro društvo i zaboravila da me, uglavnom, okružuju antiheroji. Svi mi ponekad želimo da odustanemo od svojih borbi i čini nam se da je čitav svet protiv nas, ali, niko od nas, na našu sreću, nije bio u situaciji Ane Frank. Pa, kada jedna i jedina Ana Frank – mala devojčica u najvećem ratu, nije odustala od svoje vere u ljude, šta treba mi da radimo?! Da li stvarno mislimo da je “nama teže”, da su “okolnosti danas gore” ili da je ovaj apsurd u kome živimo “čisti fašizam”? Ne, nije! Ali, jeste uvod u fašizam i bolje bi nam bilo da učimo od ljudi koji su ostali dobri u sred pravog fašizma, nego da unapred verujemo da će zlo uvek nadjačati. Zato Ana Frank. Zato Lola Ribar. Ne zato što ja znam kako treba kako treba da se ponašamo, nego upravo zbog toga što nemam pojma, ali verujem da su neki ljudi ipak znali. Uzgred, u našoj predstavi “Ana Frank” glavna heroina nije Ana, već Mip Gis – žena koja je pomagala jevrejskim porodicama Frank i Van Dan, zato što je, kako sama kaže “mogla da im pomogne”. Dalje, ona govori da veruje da bi svaki čovek učinio isto, da je bio na njenom mestu. Ana Frank je nevina žrtva; ona je krvava mrlja na beloj košulji našeg sveta, ali Mip Gis – ta žena, za koju možda i ne znate. Ona je super-heroina!

Šabačko pozorište u novoj sezoni pod nazivom „Sloboda i odgovornost“ ima novu predstavu „Šumadija“ u režiji Maje Pilipović i po tekstu Filipa Vujoševića. Komad govori o poziciji umetnika, pa kakav je položaj umetnika i umetnica danas?

Isti kao i položaj bilo kog prekarnog radnika. Razlika je, možda, samo u vrsti obrazovanja. Mi smo se školovali da nešto, a – ono ipak: ništa! Školovali smo se da komuniciramo sa svojom zajednicom, a zajednica, ipak, uglavnom bira da komunicira sa tabloidima. Zamislite, dakle, prekarnog radnika koji se dugo i uporno, školovao za nešto što se pokazalo kao najnebitnija stvar na svetu! E, to je položaj umetnika u Srbiji danas. Predstava “Šumadija” mojih dragih kolega, tu temu obrađuje sa mnogo krajnje inteligentnog humora. Publika se neko vreme smeje, a kada prestanu da se smeju, to nije zbog toga što predstava više nije duhovita, nego zbog toga što su neke stvari preterano tačne i bolne. Kao kada se smejete TV emisijama Zorana Kesića. Od nekog trenutka – više vam nije smešno.

U Šabačkom pozorištu u toku su probe za predstavu “Aplikacija Voland” u režiji Kokana Mladenovića. Bavi se novim tehnologijama i veštačkom inteligencijom, a premijera je najavljena za maj. U toj predstavi, mesto ima i UGS „Nezavisnost“, koliki je značaj te saradnje?

Pitanje rada i radnih prava jedno je od osnovnih pitanja koja se postavljaju, kada se setimo da će u bliskoj budućnosti 60% radnih mesta, biti zamenjeno radom veštačke inteligencije. Sindikat „Nezavisnost“ pružio nam je stručnu pomoć, u pokušaju da razumemo ove procese; da razumemo kako se sfera rada transformiše, pod uticajem novih tehnologija i kakvo će biti mesto radnih prava, u narednom delu istorije koji nas očekuje. Vidimo vas kao partnere u ovom projektu i neizmerno nam je drago, što ste sa nama! Ideja je i da svi članovi i članice vašeg sindikata, dobiju priliku da pogledaju ovu predstavu, a da zatim svi zajedno razgovaramo o temama koje predstava pokreće. Upravo zbog toga, želim da vam se zahvalim što ste me pozvali za ovaj intervju. Od ranije poznajem rad Sindikata „Nezavisnost“, a budući da se, u poslednje vreme, ozbiljno bavim pitanjima rada i radničkih prava, na praktičnom nivou – kao upravnica pozorišta, ali i na umetničkom nivou – kao deo ekipe predstave Kokana Mladenovića, meni je jasno da nemam važniju publiku od vas! Privilegija je imati vašu pažnju!

(Tamara Srijemac, UGS Nezavisnost / Foto: Twitter)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga