MILOŠ VASIĆ: „Miškovićeve novine“

Studija slučaja: Radikalski odgovori na sva pitanja

Priredio: Miloš Vasić
18. avg 2014

„He, he, vidite da ja imam odgovor na svako pitanje, he, he“, slavodobitno je izjavio premijer Aleksandar Vučić na onoj konferenciji za štampu na kojoj je zatrpavao prisutne gomilama neproverljivih cifara na temu ugovora sa tim nekim Etihadom i drugim bratskim i prijateljskim arapskom kompanijama. To mi nije struka, pa ću prepustiti pametnijima od mene da analiziraju dijalektiku presipanja iz šupljeg u prazno, kako to meni izgleda, ali ja sam glupi milicajac i imam pesak u glavi, kao što je rečeno s nadležnog mesta. Da Aleksandar Vučić ima odgovore na sve, čak više odgovora nego što mu mogu postaviti pitanja – to smo znali oduvek, još od radikalskih vremena. Meni je tu zanimljivo sledeće: g. Vučić je nekoliko puta tokom te konferencije za štampu pominjao neke „Miškovićeve novine“ – sram ih bilo da ih bude – koje su se usudile da dovedu u sumnju neke odredbe iz nacrta ugovora sa Etihadom kojega su se (nacrta, ne Etihada) nekako dokopale. Tačnije, to su izveli oni iz BIRN-a i CINS-a, za koje Vučić aludira da su ih nahuškali neki njihovi neimenovani „evropski partneri“, inače ne bi postigli nikako. BIRN i CINS, znajući ih, imaju načina da izađu na kraj sa tim pričama, pa se neću zadržavati na tome. Ono što me zanima je to da je Vučić na kraju, posle više puta ponovljenog konkretnog pitanja, imao odgovor i na njega: ko su te „Miškovićeve novine“ koje je toga dana pominjao, ako mene pitate suviše često, tokom te pres-konferencije? „Vreme“, rekao je Vučić konačno, složivši kiselu facu. Zaista su ti novinari bili bezobrazni: postavljaju neprijateljska pitanja, kao iz onog starog vica, kad neprijatelj uđe u kasapnicu i pita ima li mesa, mada vidi da nema. Oni, kao fol, ne znaju da koje su to „Miškovićeve novine“, nego bi da im Vučić to jasno kaže; grade se naivni kao segedinske sobarice, kao da ne čitaju Peru Lukovića i e-novine, gde to piše svakoga dana po više puta, sa sve slikama u boji.

Ovi moji iz „Vremena“ i ovi iz NUNS-a pobesneli su i objavili saopštenja na temu da je reč o „pritisku“ itd; sve u svemu ritualno, moglo je i bolje, ali neka. UNS se uzdržao. Tu se, međutim, javlja jedan važniji problem od „pritiska“, na koji smo, uostalom, već navikli i oguglali (nema veze s Googlom, deco!) od početka, 1990, pa nas nešto ne potresa. To je problem činjenica: čije je „Vreme“, to jest? Miškovićevo sigurno nije; to se vidi iz Agencije za privredne registre, iz naših plata (kad ih bude, a biva tu i tamo) i iz našeg finansijskog poslovanja koje vam ne bih poželeo. Da smo Miškovićevi, imalo bi pašče za šta da nas ujede, da ne dužim. Međutim, nismo. „Vreme“ je u vlasništvu svojih osnivača, kao i „Danas“, i to su jedine „nacionalne“ novine za koje je vlasnički status sasvim jasan (srpski: transparentan). Ako uspe „Pančevcu“ da zaposleni dobiju akcije, a ne da ih klepi prvi dripac koji naiđe, oni će biti treće „velike novine“ sa transparentnim vlasništvom; možda još neke lokalne novine i radio-stanice uspeju da izbegnu giljotinu privatizacione pljačke, mada sumnjam… Mi u „Vremenu“ i ovi iz „Danasa“ smo siromašni, ali pošteni, zakrpljeni, ali čisti, a Vučić neka prvo promisli pre nego što bubne neku budalaštinu. Bolje bi mu bilo da se raspitao o vlasničkoj strukturi „Politike“, „Večernjih novosti“ i još nekih tiražnih govnoida, ali neće – ili mu Pera Luković još nije došapnuo. Bez brige: čim neko od njih zine nešto protiv Vučića (i, obavezno, „njegove porodice“), nešto će da se nađe.

Ako uđemo malo dublje, ima tu šta da se kaže. „Miškovićeve novine“ su one koje ne pristaju na bezrezervno obožavanje Vučića i postavljaju razna pitanja. Možda su ta pitanja glupa, a pitači neobavešteni; to je neizbežno u demokratskoj javnosti. Ali, tada se polemiše argumentima, a ne etiketom „Miškovićeve novine“. Vučić je mogao – i trebalo je – da umesto „Miškovićevih novina“ pomene činjenice, podatke itd, pa da vidimo gde smo prispeli. Ali, to je sada nešto drugo, to jest mnogo isto: Vučić svaki put kad nije zadovoljan količinom nekritičkog obožavanja regresira u radikalsku fazu. Te iste „Miškovićeve novine“ bile 1991, dobro – pre Vučićevog uspona – „glasnik HDZ“; 1998-2000. bile su „izdajničke“ i „špijunske“; u međuvremenu ništa mnogo bolje. Vučić, sada naprečac „evropejski uljuđen“, ne sme više da se gađa radikalskom balegom, ali mora nekako da poentira na narodnjačkoj osnovi, pa su tu „Miškovićeve novine“ sasvim u redu. Mišković je – je li – „tajkun“; Vučić se bori protiv tajkuna, pa prema tome ko god ima neku primedbu na njega – mora biti da je u službi tajkuna, kao što je onomad bio u službi NATO, Vatikana, jevrejskih plutokrata, Novog svetskog poretka, Bratstva Ruže i Krsta, Trilaterale, biciklista i ostalih; zašto bi inače propitivao Vučića o bilo čemu i posle slušao njegove odgovore na sve? Takvi ne samo što su sumnjivi na izdaju, nego su i glupi; inače se ne bi izlagali Vučićevim odgovorima na sva pitanja i više od toga.

Meni je inače savršeno svejedno da li je ili nije moj drug Sloba Georgijev potrefio baš svaku cifru iz tog ugovora sa Etihadom; on je čovek temeljit i savestan, pa će se razabrati u tome. Nije mi svejedno to što se godinama za listom čiji san suosnivač i suvlasnik (blago meni…) vuče ta ista čaršijsko-piljarička priča da smo „Miškovićeve novine“ – bez ijednog dokaza; da dokaza! – ni indicije. Jedina veza koja bi se mogla – a ne može – uspostaviti je okolnost da smo u jednom trenutku pre nekoliko godina ustupili založna prava na našu firmu-kćerku „Vreme film“ Delti; to je trajalo oko godinu dana i onda smo firmu ugasili. Živu kintu iz toga videli nismo (nije ni Mišković naivan), ali smo tako premostili izvesnu situaciju sa kreditom koji smo digli da kupimo nedeljnik „Vreme“. Taj kredit otplaćujemo u znoju lica svoga već godinama, kamate i glavnicu, pa su nam zato i plate tolike. Poreklo te zablude o „Miškovićevim novinama“ može se naći u jednoj nepromišljenoj i neproverenoj tvrdnji iz izveštaja Verice Barać o medijima, ali mnogo više kod Pere Lukovića u e-novinama, koji tu priču raspreda (srpski: spinuje) u tesnoj saradnji sa nadležnim spin-doktorima već godinama, iz svojih privatnih razloga o kojima neću. Nikada neću e-novine nazvati bilo čijim novinama, niti Peru Lukovića plaćenikom.

Tako dakle Aleksandar Vučić sebi dopušta da ljude proglašava „Miškovićevima“, jer da on ima „odgovore na sva pitanja“. To je tipični radikalski bezočni bezobrazluk – u nedostatku argumenata.

Uostalom: a zašto bi se trudio oko argumenata, ako ima moć?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga