MILOŠ VASIĆ: Dobrotvorka i zaštitnica

Studija slučaja: Ljiljana Smajlović

Priredio: Miloš Vasić
20. apr 2014

„Mladim filozofima“ potrebni su dobrotvori i zaštitnici; naročito ako su skloni ispadima i gadostima, poput Ištvana Kaića. Za tu hvalevrednu ulogu kanidovala se (ponovo) gđa Ljiljana Smajlović, glavna i odgovorna urednica Politike, koja je (Politika) „porodični list“, kao što čujemo. Prvo je bila dobrotvorka, kada je tu gadost objavila, a sada – sasvim prirodno – treba da bude i zaštitnica, pošto joj je na dobrom delu bilo zamereno.

Da se odmah razumemo: niko Ištvanu Kaiću ne brani da ima svoje mišljenje. Što bi rekao savremeni američki filozof „Prljavi“ Hari Kalahan: mišljenje je isto što i dupe – svako ga ima. Pitanje je kakvo je to mišljenje i – naročito – kako je izraženo. G. Kaić – kako čujemo – ima dve diplome i time smo odgovarajuće impresionirani. Nama smeta ono što g. Kaić nije naučio – a mogao je – što je isto toliko važno, ako ne i važnije: pristojnost, lepo vaspitanje, čast i saosećanje (srpski: empatija). Ah, da: i veština pisanja (neko će reći, talenat), jer je stil g. Kaića dosadan i gnjavatorski. Kaže gđa Smajlović da g. Kaića neki zli ljudi hoće da „ekskomuniciraju“. Iz čega? Iz „okrutne i nehumane crkve“, veli gđa Smajlović. I mene je bilo ekskomuniciralo iz dve-tri takve crkve, pa mi je bilo super: bio sam presrećan (pritom ne mislim na miliciju, tamo mi je bilo dobro). A zašto bi zli ljudi da ekskomuniciraju „mladog filozofa“? Zato što piše ono što misli (vidi gore pod Kalahan). Pritom gđa Smajlović koristi metaforu o konjokradici koga Amerikanci vešaju „posle poštenog suđenja“. Pa, ako je suđenje bilo pošteno, šta onda?

E, tu sad treba nešto razjasniti. Postoji razlika između dobrog i lošeg, između ispravnog i pogrešnog; između zanimljivog i dosadnog stila pisanja. Zao, glup i pakostan pisac nužno će imati loš stil; to je nekako fabrički ugrađeno. Onda gđa Smajlović meni zamera: da se nisam ni ja „rodio kao novinarski veteran“ i da nisam morao da se borim za „mesto pod suncem, ni kad sam počinjao u miliciji“. Potpuno je u pravu: u oba slučaja sam se učio, počinjao kao šegrt, pa kalfa, itd. Bio sam manji od makovog zrna i učio od boljih, iskusnijih i pametnijih, kakvih je – slava Gospodinu – bilo mnogo. Pozivajući se na Olivera Vendela Holmsa, sudiju Vrhovnog suda SAD i njegovu odbranu prava na slobodu govora, gđa Smajlović pita: „Zašto se to pravo uskraćuje Ištvanu Kaiću?“ Reč je, kaže ona malo pre toga, o „pravu da prati svoje mišljenje do logičkih konsekvenci“. Niko to pravo nije uskratio g. Kaiću; njemu je zamereno nešto drugo: pakost, klevetanje, podmetanje i – kao najstrašnije – loš stil i gnjavatorsko pisanje. Meni, recimo, gđa Smajlović zamera na rečniku koji „Politika, kao porodični list ne može da štampa“ (osim kad ih sama glavna urednica sa uživanjem iscitira, kao što je učinila na Veliki petak). Moj rečnik moža jeste uličarski, ali je zato precizan, što je mnogo važnije od hinjene finoće „porodičnih listova“. Kad je neko lažov i klevetnik, onda mu se to lepo otvoreno i kaže, kao što sam jednom rekao za Voju Šešelja (uostalom, on je i sam laž i klevetu bio proglasio za „legitimna sredstva političke borbe“). A onda se fina čaršija užasne: iju, c,c,c, sestro slatka i prijo moja, jeste li vi to videli! Dakle, on može da laže i kleveta do mile volje, ali mi ne smemo da ga nazovemo lažovom i klevetnikom, jer smo – ko biva – fini i „porodični“.

Mislim da bi za jedan „porodični list“ bilo mnogo bolje da ne objavljuje sastave kao taj Kaićev, jer se tako deca mnogo više kvare nego zbog mog direktnog i uličarskog rečnika. Znamo, uostalom, kako se u našim porodicama govori i nemojmo se praviti blesavi: neće se deca od mene naučiti prostaklucima, bez brige, sve već znaju – i više. Blagovaspitatelna misija „porodičnog lista“ trebalo bi decu da čuva od podlosti, a ne od prostakluka.

I, na kraju, o jednom podlom podmetanju. Gđa Ljiljana Smajlović optužila me je da „uvijeno pretim“ Vladimiru Bebi Popoviću, jer da je g. Kaić saradnik njegovog Instituta za javnu politiku, a namera zlih ljudi je da se g. Kaiću „ne ostavi nijedno mesto gde može da se skrasi“. Ne razumem, priznajem. Bebu Popovića poznajem preko deset godina i proveli smo mnoge sate u za mene veoma poučnim razgovorima. Poštujem ga i cenim, pa sam zato izrazio izvesnu zabrinutost što taj Institut nije u stanju da nađe jače saradnike od g. Kaića. Što se mene tiče, neka se g. Kaić skrasi gde hoće, šta ja marim, samo neka se lepo ponaša i bolje piše. Nisam, dakle, pretio nikome, Bebi Popoviću ponajmanje, pogotovo ne „uvijeno“, što znači da gđa Smajlović laže u svojim „porodičnim novinama“, što nije lepo.

Ako g. Kaiću i treba zaštita – a očito treba – g. Popoviću ne treba nikakva zaštita, ponajmanje zaštita gđe Smajlović, pogotovo zaštita od mene. Ja sam, doduše, pre koju godinu od strane gđe Smajlović bio proglašen za lice „moralno sumnjivo i politički prevrtljivo“ u izvesnoj polemici u Danasu, ali sve i da je to istina, teško da g. Kaića i Popovića treba od mene zaštititi. Ja nemam ništa osim deset prstića, malo pameti i one Krležine „kutijice olovnih slova“.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga