Miloš Urošević: Pobuna je ženskog roda

One ne dozvoljavaju da se ratovi zaborave, pišu istoriju koje nema u udžbenicima

11. nov 2021

Ove jeseni, 2021. mirovno udruženje ’’Žene u crnom’’ broji 30 godina staža u pružanju antirantnog otpora. Obukle su crno i izašle na ulicu prvi put 1991. godine, i rekle NE ratu, danas se trude da se ti isti ratovi i zločini počinjeni u njima ne zaborave.

Trideset godina kasnije Žene u crnom broje više od 2500 uličnih akcija, deset skupova Međunarodne mreže žena u crnom, ženska solidarnost protiv rata, tokom ratova devedestih, preko 300 izdavačkih jedinica na jezicima sa prostora bivše Jugoslavije, ali i na engleskom, španskom, italijanskom, albanskom. Zatim preko 1000 obrazovnih aktivnosti , preko hiljadu dana provedenih u Specijalnom sudu za ratne zločine u Beogradu i još mnogo toga.

Trideset godina kasnije Žene u crnom, ali i svi građani i građanke Srbiji, međutim, svedoče tome da osuđeni ratni zločinac Ratko Mladić dobije mural u Beogradu i Sremskoj Kamenici, i policiju koja taj isti mural ’’brani’’, a građanski aktivizam kažnjava. U takvim okolnostima uopšte nema govora o pomacima i napretku u našem društvu ni nakon tridesetogodišnje borbe, upozorava za Autonomiju Miloš Urošević, aktivista Žena u crnom.

’’Na žalost pomaci gotovo da ne postoje ili su oni jako mali jer mi živimo u društvu koje umesto da ide napred, stalno se vraća natrag. Mi svedočimo svaki put iznova procesima retradicionalizacije i repatrijahalizacije društva koji sobom ne donose ništa dobro. Naprotiv, oni nas zarobljavaju u mitove koji nam de dozvoljavaju da se kao društvo razvijamo i da se okrenemo u budućnost nego nas stalno nagone da gledamo u prošlost. Država i društvo u kojem živimo zarobljeno je političkim režimom koji je na vlasti, a to su isti oni ljudi koji, da podsetimo, tokom devedestih nisu bili nemi posmatrači ratova nego veoma aktivni učenici’’, ističe on.

U našem društvu postoji kontinitet u baštinjenju jednog vrednosnog sistema koji je doveo do rata, a to je sistem koji ili poriče ili relativizuje zločine ili organizuje njihov zaborav, ističe Urošević. Dodaje da je baš zbog toga delovanje Žena u crnom tokom ove tri decenije veoma značajno,jer „one imaju legitimetet svedokinja svog vremena, one ostavljaju trag, pišu istoriju koje najčešće nema u udžbenicima„.

’’Znamo da zvaničnu istoriju najčešće pišu muškarci o muškarcima, da ona zapravo nikada ne opisuje otpor i ona će najčešće ne samo da nas zaboravi i prećuti, ona će da nas izbriše. Važno je da odamo priznanje drugima i da je to na neki način uvažavanje kontinuiteta u misli i delovanju. Hoću da kažem da mi imamo na koga da se oslonimo, jer kao aktivistička grupa nismo došli s neba, već su postojale neke žene koje su radile neke slične stvari i na ovim prostorima i u svetu. Isto tako mi možemo da budemo oslonac za generacije koje dolaze zato što će i buduće aktivistkine imati na koga da se naslone’’, navodi on.

Miloš Urošević je aktivista od aprila 2003. godine, a njegov motiv da se uključi i aktivira u Ženama u crnom bila je potraga za pravom na prigovor savesti, odnosno mogućnost civilnog služenja vojnog roka.

’’Od kada znam za sebe nisam želeo da idem u vojsku i tražio sam način da se iste oslobodim. Žene u crnom su promovisale pravo na prigovor savesti, jednog dana sam naišao na njihov letak i tako sam došao prvi put kod njih i tu sam i ostao do danas. Ono što me posebno motiviše na ovaj aktivizam jeste što je to prostor u kojem mogu slobodno da dišem, pošto u ovoj zemlji mi živimo na takav način da se često borimo za vazduh. Žene u crnom su prostor koji neguje drugost i različitost i to je jedinstveno, i zbog toga mi je toliko dragoceno’’, dodaje on.

Urošević smatra da kao muškarac ima veliku privilegiju što radi u ženskoj grupi i da je od Žena u crnom, uz sve što je već naveo, naučio i šta znači privrženost, posvećenost, predanost, te da je jako važno negovati solidarnost i brižnost i poverenje.

Foto: Milena Milojević (ustupljeno Autonomiji)

’’To je nešto na čemu Žene u crnom jako puno insistiraju. Naučio sam da je solidarnost dvosmerni proces, da to zapravo nije jednosmerno, ako je jednosmerno onda se to zove milosrđe. Naučio sam i da solidarnost podrazumeva fizičko prisutvo a ne nešto što ostane na nivou puke izjave. Naučio sam da se život održava kroz etiku brige o drugome. Važno je podsetiti i na to da su u Srbiji sve antiratne inicijative inicirale upravo žene. Ja mislim da postoje dva razloga za to. Prvi je osećaj odgovornosti, a drugi je građanska hrabrost. Žene u crnom osnovale su tri grupe žena. Prva grupa su predratne feministkinje, koje s bile aktivistkinje u Jugoslavije pre rata, druga grupa su građanke pacifistkinje koje su bile protiv rata, i treća grupa su majke mobilisanih muškaraca. Žene u crnom bile su sigurno mesto za skrivanje dezertera i muškarca koji su odbili da idu u rat i jedna od grupa koje su javno podržale dezertere. U tom smislu one su imale ogromnu građansku hrabrost da izađu u javni prostor na Trg repiblike i na tom mestu iznose činenice koje je država poricala, a to je da je Srbija u ratu’’, podseća on.

Nakon rata Žene u crnom su postale živa memorija, one ne dozvoljavaju da se ratovi zaborave, zalažu za kažnjivost ratnih zločina prvo onih koji su počinjeni u naše ime , ali i svih drugih i zato aktivistkinje doživljavaju kontinuirane optužbe za izdaju, napominje Urošević.

Naiem, proteklih trideset godina Žene u crnom redovno su na meti napada, kako od strane državnih, tako i od nedržavnih aktera. Poslednji se desio prošlog meseca kada su na vratima njihovih prostorija ispisane uvredljive poruke. Sve je to rezultat klime nekažnjavnaja nasilja u našoj zemlji, kaže naš sagovornik.

’’Važno jeistaći da ni jedan napad na Žene u crnom nikada nije bio kažnjen, a svi napadi su se dešavali uz blagoslov političkih garnitura na vlasti, budući da su Žene u crnom trn u oku svima njima zbog svog zalaganja za odgovornost zbog zločina u prošlosti. Napadi na Žene u crnom nisu nikakvi izolovani incidenti nekih razularenih fašističkih falangi, oni su orkestrirani i ne dešavaju se u političkom vakuumu nego ih omogućava država. Nekada su to vređanja, nekada pozivi na linč, nekada su to administrativne zabrane različitog tipa, a nekada su to i fizički napadi. Međutim, često sei neke druge organizacije civilnog društva solidarišu sa nama. Prilikom poslednjeg slučaja ispisivanja uvrednljivih grafita na ulaznim vratima prostorija Žena u crnom, organizovale su se i uklonile uvredljive poruke sa naših vrata. To je lep primer solidarnisti na delu’’, naodi Urošević.

Da solidarnost neguje i kao politički princip i kao praksu naš sagovrnik potvrđuje i time što i lično pruža podršku ženama žrtvama nasilja. Upravo on je inicijator protesta podrške ispred Doma omladine kada se prikazivao film ’’Zaceli me’’ u režiji Danijele Štajnfeld, kada je zajedno sa ženama iz inicijative ’’Verujem TI’’ i kolektivom ’’Ženska solidarnost’’ nosio transparent ’’Verujemo Danijeli Štajnfeld’’. Istu porku i akciju je inicirao i poslao Mileni Radulović ispred Palate pravde pred pripremno ričište za suđenje Miroslavu Aleksiću.

Miloš Urošević (Foto: Aleksandra Nestorov/ustupljeno Autonomiji)

’’To su mali činovi kojim želim da ukažem da svi muškarci dele kolektivnu i moralnu odgovornost za muško nasilje prema ženama, budući da isto ne bi bilo moguće bez prećutne saglasnosti svih muškaraca. Takođe, važno je da se te poruke upute žrtvama i preživelima i da im pokažemo da mi njima verujemo, zatim da pokažemo počiniocima da nećemo zaboraviti počinjeno nasilje i da ćemo se boiriti da isto bude kažnjeno i da utičemo na društvo da počne da veruje ženama koje su preživele muško nasilje, a na institucije da počnu sa kažnavanjem’’, napominje Urošević.

Često protestuje zahtevajući nadu za sve ugnjetene i ne bi mogao da zamisli da ne radi to. Nije lako, kaže, ali iznad svega oseća odgovornost koja proizilazi iz pozicije moći koju ima u ovom društvu jer je rođen kao muškarac.

„„Muškarci svakog dana širom sveta ubiju 137 žena samo zato što su žene. Svakih 18 sekundi mi tuku neku ženu samo zato što je žena, a svake tri minute siluju neku ženu, samo zato što je žena. Duboko verujem mi treba da budemo ti koji ćemo da se organizujemo i pružimo otpor. Na nama leži odgovornost jer mi smo i ti koji u društvu imamo veću moć od žena i mi tu moć treba da koristimo tako što ćemo da menjamo ponašanje drugih muškaraca. Ne siluju svi muškarci ali samo muškarci siluju. Ne siluju svi muškarci, ali se sve žene plaše silovanja. Potrebno je da sami sebi kao muškarci postavimo pitanje dok žene nastavlju da broje kako mrtve tako i preživele, šta mi radimo za to vreme?!’’, poručuje Urošević.

Tamara Srijemac (Autonomija, naslovna fotografija: Srđan Veljović/ustupljeno Autonomiji)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: SrBski svet
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga